Владимир Коларић

ЛЕКСИКОН КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ: КУЛТУРА

Култура у најширем смислу јесте свеобухватна и континуирана људска делатности у смеру прилагођавања природних околности и природног окружења потребама људских заједница, група и појединаца, која поред усмерених и структурисаних делатности и изграђивања материјалних предмета подразумева и произвођење симболичких и знаковно-комуникацијских образаца и форми, који служе стицању, рефлектовању и преношењу (са)знања и искустава, међусобном општењу и формирању самосвести одређене групе или заједнице, као и општењу и материјалној и симболичкој размени са другим заједницама или (реалним или имагинарним) ентитетима или субјектима од значаја за самопоимање и материјално или симболичко одржање и напредак заједнице.

Понуђено одређење садржи следеће елементе:

1. Свеобухватност и континуираност као карактеристика културе подразумева како културном делатношћу и културним произвођењем не може бити сматран сваки случајни, узгредни, неструктурисан или некомуникабилан чин, гест или исказ који нема потенцијал саопштивости (комуникације), запамтљивости (меморије) или осмишљености (рефлексије). Културни концепт, исказ, чин или производ мора, дакле, бити отворен ка могућности разумевања, осмишљавања, саопштивости, рецептивности и памћења, односно мора бити спознајно (идејно) и знаковно (материјално) преносив и у дијахроном (памћење) и у синхроном (комуникација) смислу.
2. Култура обухвата материјално, спознајно и симболичко-знаковно прилагођавање природних околности и природног окружења људским потребама, како материјалним, тако и оним комуникацијски, заједничарски (колективно), релационо, меморијски, прагматски, институционално, стваралачки, спознајно и смислотворно усмерених. Материјалне потребе се тичу осмишљавања, обезбеђивања, одржавања и унапређивања материјалних услова за појединце, групе и заједнице. Комуникацијске потребе се тичу међусобног људског општења (комуникације) на општем и колективном плану, односно између индивидуалних, колективних и институционалних субјеката. Заједничарске (колективне) потребе које теже за успостављањем, одржавањем  и унапређивањем заједница, релационе за успостављањем и унапређењем људских односа на појединачном, групном и колективном плану, а меморијске за индивидуалним, групним и колективним памћењем, односно међугенерацијској комуникацији и успостављању дијахроног идентитетски, спознајно и комуникацијски усмереног наратива. Прагматске потребе односе се на потребу за успостављањем процедура и организационих образаца, структура и процедура, укључујући ту у политичке, економске, безбедносне и друге. Оне су блиске институционалним, које подразумевају потребе за успостављањем релативно трајних, међугенерацијски преносивих, локално и глобално легитимизованих и интегративних институција. Спознајне, стваралачке и смислотворне потребе су сродне, с тим што је у првим нагласак на уопштавајућим (генерализација) и издвајајућим (апстракција) спознајним обрасцима, механизмима и процедурама, у другом на симболичкој комуникацији и произвођењу објеката са симболичком функцијом, а у трећој на егзистенцијалном, космолошком и онтолошком осмишљавању целине људског постојања са интегративним потенцијалом, међу којима су најизразитије форме и праксе ритуала, мита и религије.
3. Природно окружење и природне околности подразумевају целину предметно-историјског света, који постоји или може да постоји независно од људског постојања и деловања, односно чије постојање њима није узроковано. Појам окружења наглашава материјалну датост  унутар које и према којој се одиграва људско деловање, док појам околности подразумева сплет природних, од човека независних и неузрокованих односа унутар природног света и законитости које те односе уређују. Природно окружење и природне околности подложни су људском деловању, односно људској утицају, али човеково деловање никада не може бити у потпуности независно од њих.
4. Иако обухвата и делатност појединаца, култура увек подразумева комуникацију и колективну референтност, кодификованост и усаглашеност. Културни искази, чинови и праксе су усмерени ка општењу, интегративности и на општим (а не идиосинкратским, само за изолованог појединца релевантним) спознајним и прагматским формама.
5. Култура је а) делатност, али не произвољна, случајна и привремена, већ б) усмерена ка адресату или адресатима, односно ка конкретним како прагматичким тако и комуникационим циљевима, односно томе да се нешто саопшти, запамти, произведе или активира (постане делатно, пређе у дејство). Та делатност је в) структурисана, што значи да почива на одређеном знању и умећу, одређеној идеји као свом, експлицитном или имплицитном, апстрактном извору и одређеној унутрашњој уређеност, која је предуслов за њену комуникативност и производни капацитет, односно способност да буде схваћена, саопштива, памтљива и да може произвести конкретан материјални или нематеријални ентитет.
6. Културна делатност, дакле, резултира произвођењем материјалних, чулно-конкретних предмета који могу имати практичну, прагматичну или симболичку функцију, али и симболичких и знаковно-комуникацијских образаца и форми, као идеационих структура са потенцијалом материјализације, материјално-знаковне  или језичке преносивости и комуникативности, укључујући и меморијску.
7. Културна делатност и културна производња имају за циљ а) сазнање (спознају) о материјалном свету, човеку, људским односима и односима људи и других живих бића, унутрашњем човековом свету, као и о извору и смислу човековог постојања и постојања света. Такође, њихов циљ је и б) проширивање поља искуства у односу на оно које је непосредно чулно доступно, као и в) комуникација (општење) на индивидуалном, групном и колективном плану, дијахроно (традиција, памћење) и синхроно (комуникације у ужем смислу, која опет може бити непосредна и симболички или медијски посредована). Циљ културног деловања и производње је и г) унутрашња идентитетска интеграција заједнице, д) интеграција појединца у заједницу путем усвајања одређених облика самопоимања (самосвести, саморазумевања, идентитета) заснованих на одређеном схватању и искуству смисла, као и формирање одређених облика ђ) представљања (репрезентације), засноване на усвојеном идентитету заједнице усмереном према комуникацији са другим заједницама. Коначно, циљ културног деловања и културне производње може да обухвата и комуникацију не само са индивидуалним, групним и колективним ентитетима предметно-историјског света, него и са е) имагинарним ентитетима или субјектима који су важни за успостављање и одржавање идентитета, симболичког и институционалног поретка, па и самог материјалног, историјског или симболичког одржања и напретка заједнице. Ово се пре свега односи на облике и праксе ритуала, мита и религије, а када говоримо о имагинарним ентитетима и субјектима, не сугеришемо њихов онтолошки статус, односно њихово „постојање“ или „непостојање“, него имамо у виду одсуство њихове материјално-чулне перцептивне непосредности на нивоу предметно-историјског света.

Из наведеног произилази како култура подразумева активан (делатан), динамичан и трансформативан (преображавајући) процес, који се одвија на више нивоа: идеационом (идеја, концепт, замисао), комуникацијском (исказ, саопштавање, језичко-знаковно преношење у дијахроном и синхроном смислу), практичном (след структурисаних поступака у циљу остварења одређеног циља), прагматском (уређење односа унутра одређеног система), перформативном (извођачком, где извођење и приказивање могу бити пут до циља, његова реализација или његова рефлексија), рефлективном (разумевање и преиспитивање почетних претпоставки, постигнутих резултата и пројектованих циљева), производном (стварање материјалних или симболичких предмета које може представљати пут до циља, циљ културне делатности или функцију у постизању циља), релационом (уређење и унапређење људских односа на појединачном, групном и колективном плану) институционалном (установљавање, озваничавање и међугенерацијски пренос одређених облика и пракси), идентитетском (самопоимање, самосвест, саморазумевање појединаца група и заједница, које може бити предуслов, подстицај, циљ или – намеравани или ненамеравани – исход културне делатности и производње) и, коначно, смислотворном (спознаја и искуство одређеног смисла, његово делатно одржавање и свести и памћењу и комуникација са њим).

            Имајући речено у виду, смисао културних облика, делатности и производње можемо одредити као 1) осмишљавајући и смислотворни, 2) мотивациони (подстицајни) и 3) меморијски, којим се чува памћење заједнице и тиме формира, потврђује и репродукује њена самосвест (идентитет).

Појмовно поље културе се, дакле, одређује наспрам:

1. природе, као самониклог и датог, независно постојећег од људског деловања, спознајних и вољних капацитета или идејно-вредносних претпоставки; култура подразумева прилагођавање ове датости предмета и односа људским потребама, у складу са људским могућностима;
2. друштва, од којег је култура као поље људских односа са интегративним потенцијалом и колективно-меморијском подлогом, неодвојива, али може бити сагледана као идејно-вредносно поље симболичке, меморијске, институционалне, смисаоне и смислотворне интеграције и комуникације, без којих друштво као друштво и не  би могло да постоји, с обзиром на то да оно није ни скуп индивидуа, ни неструктурисано мноштво; другим речима, култура представља идејно-вредносни код друштва, основ његовог идентитета, интерактивности, унутрашње и спољне комуникативности (репрезентативности) и континуитета;
3. цивилизације, која се према култури може односити као а) синоним, б) структура система, односно структура вишег нивоа апстрактности и општости од оне која карактерише културу, в) однос система и подсистема, у ком се култура увек поима као партикуларни феномен, где је свака појединачна култура елемент или подсистем унутар система цивилизације и в) као делатност и производња усмерена претежно или искључиво према задовољавању потреба из домена материјалног, практичног и прагматског, док занемарује оне спознајно, релационо или смислотворно усмерене.

Са овим је повезана недоумица у вези са степеном општости на којем уопште можемо поставити појам културе, односно да ли, осим најопштијег појма културе, као људске способности културног деловања и произвођења, уопште можемо говорити о култури као јединственом, свељудском и универзалном феномену, или увек морамо говорити само о културама, као партикуларним ентитетима, који почивају на релативно самосталним идејно-вредносним системима и претпоставкама. Тако посматрано, култура представља сложен систем уверења, поступака и спознајно-комуникацијских форми, који се историјски изграђује и развија у одређеној заједници. Општи појам културе као општељудског феномена разликујемо од појединачних, историјски генерисаних култура. Сваку културу одликује прожимање са другим културама, унутрашња раслојеност и развојност, али и унутрашњи континуитет и разлика у односу на друге културе, као и дисконтинуитети који постоје у одређеним историјским етапама.

За потребе културне политике, међутим, од већег смисла је нагласити разлику између општег, идентитетског и институционалног појма културе. Иако горе наведено одређење појма културе упућује на сва три њена могућа смисла, овде ћемо их за аналитичке и практичне потребе привремено раздвојити, па тако:

1. општи појам културе се у првом реду односи на њен историјски и антрополошки вид, на саму људску способност, могућност и сврховитост да производи културу и културно делује; култура је не само важна и кључна, него о одређујућа способност и делатност којом човек стиче и сам свој људски идентитет, односно неодвојива од људског идентитета као таквог;
2. идентитетски појам културе подразумева разумевање културе као историјски генерисаног склопа или система идеја, вредности и норми која једна историјска заједница, експлицитно и имплицитно, дефинише у свом колективном искуству и који представља основ њеног самоодређења;
3. институционални појам културу доживљава као систем, односно подсистем унутар јединственог система државе и друштва, који подлеже одређеном нормативном, планском и финансијском уређивању од стране носилаца легитимне власти, односно државних органа и институција.

За културну политику може бити важни и поимање културе као организационо-вредносне свеукупности норми, процедура и делатности којом се уређују и репродукују односи унутар једног институционалног система или друштвене групе/заједнице, па тако можемо говорити о политичкој, правно-административној, институционалној, безбедносној, одбрамбеној, стратешкој, здравственој,  хигијенској и другим облицима културе.

Такође, из угла културне политике, улога и функција културе као система у друштву може бити вишеструка: она доприноси друштвеној интеграцији и међусобној комуникативној и симболичкој размени појединаца и група, повећава квалитет живота појединаца и заједнице, помажући им да рефлектују и осмисле сопствено развојно и свакодневно искуство, изводи их из простора који њихово индивидуално и колективно постојање одређује искључиво са становишта биолошке датости, задовољавања најосновнијих животних потреба намењених одржању и репродукцији живота, односа потрошње и „права јачег“. Култура омогућава хармоничан развој личности и друштва и има значајну улогу општем друштвеном стваралаштву, истовремено подстичући развој стваралачких способности и иновација и делујући подстицајно и хеуристички на развој у практично свим друштвеним областима, и има веома важну улогу у међународној размени и сарадњи и комуникацији различитих група унутар једног друштва, често отварајући пут другим облицима сарадње, попут економске и политичке. Култура свакако доприноси развоју дијалога, превазилажењу сукоба и смањењу насиља на свим нивоима, од личног, породичног, генерацијског, локалног, преко нивоа друштва и државе до међународног нивоа, као и освешћивању социјалне осетљивости и односа према природи и повећању еколошке свести.

С друге стране, култура у овом идентитетском смислу свакако је од непосредног интереса за културну политику. Тако схваћена, култура има улогу у интеграцији и очувању културног јединства одређене државе и друштвеној интеграцији његових грађана, у очувању, унапређењу и афирмацији културне разноликости, очувању културне свести и самосвести и унапређењу међусобних веза свих носилаца одређеног културног идентитета без обзира у којој држави живе, као и у представљању културног идентитета државе и народа у међународном контексту.

Из перспективе културне политике веома је важно и питање практичног уређења модалитета културе какву су висока, народна, масовна, популарна и поткултура, односно до које мере и на који начин они могу бити уређивани са становишта јавног интереса.

Култура може бити предмет истраживања свих друштвених и хуманистичких дисциплина, с тим што је, на пример, за антропологију у центру интересовања општи појам културе, а за културно политику институционални и идентитетски. Истраживачи из области природних и техничких наука би такође требало да узму у обзир културне факторе, најпре у циљу разумевања идејно-вредносног контекста у којем се формирају теоријске претпоставке које сами креирају или их усвајају, али и у примени и рецепцији резултата својих истраживања (етички, културолошки, психолошки и етички аспекти фармакологије, генетике или родне дисфорије).

Култура такође може бити сагледавана и као посебни ниво, раван или аспект реалности, идеосфера, семиосфера или медијасфера, која подједнако конституише реалност, односно нашу перцепцију реалности, колико и биосфера. Ово је посебно значајно данас, када се истраживање културе не може одвојити од истраживања технологије и њеног трансформативног утицаја на човека и свет, научних истраживања из домена генетике и нових научних парадигми (синергетика, енергетско-информациона, квантно-холографска парадигма и друге), а посебно од истраживања и унапређивања вештачке интелигенције и изазова трансхуманизма у свим његовим аспектима (биолошки, технолошки, социјални, културни, политички, етички, естетички и други).

Текст представља одломак, односно одредницу из ЛЕКСИКОНА КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ (у припреми).