ОСКАР ВАЈЛД – АНДРЕ ЖИД

С француског превео Дејан Ацовић

Има томе годину дана, у децембру 1900. био сам у Бискри[1] када сам из новина сазнао за тужан крај Оскара Вајлда. Удаљеност ме је – авај! – спречила да се придружим малобројној групи која је отпратила његово тело до гробља у Бањеу; није имало никакве сврхе да себе корим што ћу својим одсуством додатно умањити ионако мали број пријатеља који су му остали верни; – једино што сам хтео било је то да ових неколико страница испишем одмах; јер одавно је Вајлдово име, чини се, поново постало својина новинара… Сада као да се стишала свака докона гласина у вези његовог имена, славног на тако несрећан начин; након што се гомила коначно уморила од похвала, чуђења, и напослетку вређања, можда је пријатељима дозвољено да оставе, као венац на запуштени гроб, ових неколико редака наклоности, дивљења, и побожног милосрђа.

Када је скандалозни процес, који је толико узбуркао јавно мњење у Енглеској, запретио да му уништи живот, неколико писаца и уметника покушали су, у име књижевности и уметности, да га некако одбране. Надали су се да ће хвалећи писца човеку бити опроштено. На несрећу, дошло је до неразумевања, због тога што, мора се признати, Вајлд није био велики писац. Плутача од олова која му је добачена само га је повукла на дно; његова дела не само да га нису одржала на површини, него су потонула заједно с њим. Узаман су се неколике руке испружиле. Светска бујица однела га је; све је било свршено.

Тада није било могуће бранити га на другачији начин. Уместо покушаја да се човек заклони иза дела, било је неопходно најпре показати човека вредног дивљења, што ћу сада покушати да учиним – а потом дело осветљено његовом личношћу. „Читав свој гениј уложио сам у живот; само таленат уложио сам у своја дела“, говорио је Вајлд. Велики писац, то не, али велики раскалашеник, да, ако се реч узме у дословном смислу. Као неки древни грчки филозофи, Вајлд није исписивао него је говорио и живео своју мудрост, брзоплето је поверавајући несигурном човековом памћењу, као да ју је исписивао по површини воде. Нека они који су га дуже познавали пишу његову биографију; један од оних који су га пожудно слушали на овом месту изнеће само неколико личних сећања.

I

Они који су упознали Вајлда у последњим годинама његовог живота не могу да замисле, пошто суде према ослабљеном и сломљеном бићу које нам се вратило из затвора – како га представља Ернест Лаженес[2], на пример, у најбољем или једином прихватљивом чланку који је неко знао да напише, или да се на то усуди, о великом изопштенику – какво је чудесно биће био пре свега тога. Године 1891. срео сам га први пут. Вајлд је тада имао оно што је Текери назвао „једним од највећих човекових дарова“ – успех. Доминирао је својим владањем и појавом. Успех му је био тако обезбеђен да се чинило да иде испред њега, само је требало да га следи. Изазивао је чуђење и дивљење својим књигама. Читав Лондон хитао је да види његове представе. Био је богат; био је велики; био је згодан; са товаром среће и почасти. Једни су га поредили са азијским Бакхом; други са каквим римским императором; неки опет са самим Аполоном – и јесте чињеница да је био бриљантан.

У Паризу, чим је стигао, о њему се говорило на све стране; преносиле су се неколике апсурдне анегдоте: само је Вајлд пушио цигарете са позлатом и ходао улицама са сунцокретом у руци. Вешт у очаравању оних којима је стало до овоземаљске славе, Вајлд је знао како да сакрије своју праву личност иза забавног фантома којим се духовито поигравао.

Чуо сам да се о њему говори у Малармеовој кући; описиван је као бриљантан говорник те сам изразио своју жељу да га упознам, не надајући се посебно да ће ми то поћи за руком. Срећна околност, односно један пријатељ, пружио ми је прилику, и њему сам објавио своју жељу. Вајлда су позвали на вечеру. Било је то у једном ресторану. Било нас је четворо, али само је Вајлд говорио.

Вајлд није био козер: био је приповедач. Током скоро целе вечере није престајао да говори. Говорио је споро, музикално; сам његов глас био је диван. Француски је знао савршено, али се претварао, повремено, да тражи праву реч, када је желео да на нешто обратимо пажњу. Скоро да није имао страни акценат, осим када му је годило да афектира и да речима придаје нове или неуобичајене облике. Намерно је наглашавао ск– у скептицизам…[3] Приче које нам је без предаха казивао те вечери биле су збуњујуће и нису биле од најбољих. Вајлд, не познајући нас, искушавао нас је. У својој мудрости, или боље у својој лудости, никада није говорио оно што, по његовом мишљењу, не би било по укусу слушалаца; свакоме је служио јело по сопственом укусу; они који ништа нису очекивали од њега, ништа су и добили, или само мало лаганог ћаскања, а пошто је обично настојао да забави, многи од оних који су мислили да су га познавали, познаваће га само као забављача.

Вечера је окончана, изашли смо. Моја два пријатеља ишла су заједно, Вајлд ме одведе у страну.

„Ви слушате очима“, рекао је одсечно, „зато ћу вам испричати ову причу:“

 „Када је Нарцис умро, цветови са поља погнули су главе у туги, и затражили су од реке капи воде да могу туговати за њим. О, одговори им река, да су све моје воде сузе, не бих их имала довољно да ожалим Нарциса сама, волела сам га. Како би могла да не волиш Нарциса, одговорише цветови, толико је био леп. Да ли је био леп?, упита река. А ко то зна боље од тебе, рекоше цветови, јер, свакога дана, лежећ на твојој обали, огледао је лепоту своју у твојим водама…“

Вајлд је застао на тренутак, потом је наставио:

„Ако сам га волела, одговори река, то је зато што бих, када би се наднео над мојим водама, видела одсјај мојих вода у његовим очима.“

Потом је Вајлд, прибравши се, додао уз чудан осмех: „Ово се зове Ученик.“

Стигли смо до његовог улаза, растали смо се. Позвао ме је да се поново сретнемо. Током те године и наредне, виђао сам га често и свуда.

У друштву је, као што сам рекао, Вајлд стављао своју парадну маску, желећи да задиви, или забави, или доведе до очаја понекад. Никада није слушао, једва би и обратио пажњу на неку замисао од тренутка када то више није била његова сопствена. Ако више није био једини који блиста, ућутао би, појавио би се поново само ако би се нашао још једном сам са собом. А чим бисмо остали сами, започео би: „Шта сте све радили од јуче?“ Пошто у мом животу тада није било много догађаја, није било занимљиво причати му шта сам радио. Тако, да га забавим, почео сам да побрајам неке ситнице и запазио, док сам говорио, да се смркао.

„Стварно сте то радили?“ упитао је.

„Јесам“, одговорио сам.

„Истину говорите?“

„Целу истину.“

„Па зашто то понављати? Видите да није ни од какве важности. Морате схватити да постоје два света, један који постоји и без говора о њему; он се назива стварни свет, пошто нема потребе говорити о њему да би се видео. Други, то је свет уметности; о њему се мора говорити, пошто другачије не би постојао.“

„Некада давно био је један човек веома омиљен у свом селу зато што је казивао приче. Свакога јутра одлазио би из села, а када би се увече вратио, сви тежаци из села окупљали су се око њега и говорили: Хајде, испричај нам причу. Шта си данас видео? Човек је овако приповедао: Видео сам у шуми Фауна како свира фрулу док око њега играју мале шумске нимфе. Настави причу; шта си данас видео, људи би говорили. Кад сам стигао до морске обале, видео сам три сирене у таласима, чешљале су своје зелене косе златним чешљевима. А сељани су га волели зато што им је казивао приче.“

„Једнога јутра, изашао је из села као и облично, а када је доспео до морске обале видео је три сирене како чешљају своје зелене косе златним чешљевима. И док се враћао назад, покрај шуме, видео је Фауна како свира шумским нимфама. То вече, када се вратио у своје село, људи су га питали, као и сваке вечери: Хајде, испричај нам причу. Шта си данас видео?“

„А човек одговори: Нисам видео ништа.“

Вајлд је застао за тренутак, да би се ефекат приче спустио у мене, потом је наставио:

„Не допадају ми се ваше усне; сасвим су праве, као у човека који никада није изрекао лаж. Желим да научите да лажете, да се ваше усне могу пролепшати и заоблити као на античкој маски.“

„Да ли знате шта чини дело уметности, а шта чини дело природе? Да ли знате у чему је разлика? Цвет нарциса леп је колико и дело уметности, те оно што их разликује не може бити сама лепота. Да ли знате шта их разликује? Дело уметности је увек јединствено. Природа, која ништа не чини трајним, увек понавља саму себе, оно што она начини не може пропасти. Један нарцис производи бројне пупољке – зато живе само један дан. Сваки пут кад природа начини нови облик, она сместа начини и реплику. Морско чудовиште у једном мору зна да у другом мору постоји друго морско чудовиште налик њему. Када бог ствара хероја у историји, Нерона, неког Борџију, или Наполеона, он ставља још једног с друге стране. Нико то не зна, али није ни важно; важно је да тај један буде успешан; јер бог ствара човека, а човек ствара дело уметности.“

„Да, знам… једнога дана велики немир обузео је земљу, као да ће, коначно, природа створити нешто јединствено, нешто сасвим јединствено, и Христ се родио на земљи. Знам то веома добро…, но, слушајте:“

„Када је Јосиф из Ариматеје увече сишао са Калварије, на којој је Исус умро, видео је младића како седи на белом камену и плаче. А Јосиф му приђе и упита га: Знам како је велика твоја туга, јер заиста је тај човек био праведник. Али младић му одговори: О, не плачем ја због тога! Плачем зато што сам и ја, такође, чинио чуда! Враћао сам и ја вид слепима, исцелио сам лепрозног, оживео сам мртвога; учинио сам да осуши се јалова смоква и претварао сам воду у вино… Па ипак, нису ме разапели.“

То да је Оскар Вајлд био убеђен у своје посебно послање, одмах ми је постало јасно.

Јеванђеље је узнемиравало и мучило паганина Вајлда. Није могао да му опрости чуда. Паганско чудо, то је дело уметности; хришћанство је то уништило. Сваки одлучни отклон од реализма у уметности захтева реализам са чврстим основама у животу.

Његове генијалне приповести, најузбудљивије ироније, исказане су с намером да се суоче два морала, то јест, пагански натурализам и хришћански идеализам, да овај други буде обезличен у сваком смислу.

„Када је Исус намерио да се врати у Назарет“, приповедао је, „Назарет се толико променио да није могао више препознати сопствени град. Назарет у којем је он живео био је пун јаука и суза; овај град био је пун смеха и песме. И када је Христ улазио у град, видео је робове како носе цвеће и хитају ка кући од белог мермера. Христ је ушао у кућу и у дну одаје од јасписа видео је, на постељи од пурпура, човека чија је замршена коса била пуна црвених ружа а усне црвене од вина. Христ му приђе, положи му руку на раме, и рече му: Зашто живиш тако? Човек се осврну, препознавши га, рече: Био сам губавац; ти си ме изцелио. Зашто да другачије живим?“

„Христ изађе из куће, и на улици он угледа жену чије лице и одећа бејаху у бојама разним а стопала украшена бисерима. А иза ње, ходио је младић што је носио огртач у две боје, очи младићеве блистале су од пожуде. Христ стави руку на раме младићу и рече му: „Зашто гледаш тако на ову жену?“ А младић се осврну, и препозна га, и одговори: „Бејах слеп некада и ти си ми вратио вид. У шта друго да гледам?“

„И Христ приђе жени и рече јој: „Пут овај јесте пут греховни, зашто идеш њиме?“ Жена се осврну, и препозна га, и насмеја се, и рече: „Али опростио си ми грехе моје а пут је овај угодан.“

„Тада Христ осети како му срце испуњава туга, и одлучи да изађе из града. Док је излазио из града, он угледа младића како седи покрај пута и плаче. И он му приђе, и помилова га по увојцима косе, и рече му: „Зашто плачеш, пријатељу?“ Младић подиже поглед, и препозна га, и одговори: „Био сам мртав, и подигао си ме из мртвих. Шта друго да чиним у животу?“

„Хоћете да вам кажем једну тајну?“ рече ми Вајлд једног дана. „Било је то код Ередије; позвао ме је усред салона пуног људи, једну тајну… али, обећајте да је нећете никоме рећи… Знате ли зашто Христ није волео своју мајку?“ Шапнуо ми је, тихо, као посрамљено. Начинио је кратку станку, дохвативши ме за руку, потом, прснувши у смех, одсечно:

„Зато што је била девица!“

Нека ми још буде допуштено да наведем ову приповест, једну од најнеобичнијих у коју може дух заронити, те онај који је то у стању нека схвати противуречност у коју је Вајлд западао:

„… Настала је мукла тишина у Одаји суда Господњег. И душа грешникова ступи сасвим нага пред Бога.

И Бог отвори књигу живота грешниковог:

Свакако си водио веома лош живот; ти си… (следи чудесан и чудовишан попис грехова).[4] Пошто си све то чинио, послаћу те у Пакао.

Не можеш ме послати у Пакао.

А зашто не могу да те пошаљем у Пакао?

Зато што сам у њему читав свој живот.

И настала је мукла тишина у Одаји суда Господњег.

Добро! Пошто не могу да те пошаљем у Пакао, у Рај послаћу те.

Не можеш ме послати у Рај.

А зашто не могу да те пошаљем у Рај?

Зато што никада нисам могао ни да га замислим.

И настала је мукла тишина у Одаји суда Господњег.“[5]

Једнога јутра Вајлд ми је дао да прочитам чланак у којем му веома похвална критика одаје признање због тога што зна „да пише лепе приче у којима ће веома лепо оденути своје мисли.“

„Они верују“, започе Вајлд, „да се мисли рађају наге… Не разумеју да ја не умем да мислим другачије него у причама. Скулптор не покушава да своје мисли представи у мермеру; он мисли у мермеру, непосредно.“

„Био једном један човек који је могао да мисли само у бронзи. И тај човек, једнога дана, замисли радост која траје само тренутак. И осетио је да мора то изразити. Али на читавом свету није било ни комадића бронзе; сву су људи искористили. И човек осети да ће полудети, ако не изрази ту замисао.

И досети се комада бронзе на гробу своје жене, статуе коју је сам обликовао и поставио на гроб једине жене коју је волео; била је то слика туге која траје заувек. И човек осети да ће полудети, ако не изрази ту замисао.

Тада је узео ову слику туге, туге која траје заувек, смрвио је и претопио, и обликовао у слику радости, радости која траје само тренутак.“

Вајлд је веровао у извесни усуд уметника и у то да је замисао јача од човека.

„Постоје“, говорио је, „две врсте уметника: једни дају одговоре, а други постављају питања; треба знати да онај који поставља питања није онај који даје одговоре. Има дела која чекају на тумачење веома дуго; то је стога што дају одговоре на питања која још нису постављена – јер питања често долазе ужасно дуго након одговора.“

„Душа се стара рађа у телу“, још је говорио; „тело стари да би се подмладила душа. Платон, то је младост Сократова…“

Потом га три године нисам видео.

II

Одавде почињу тужна сећања.

Постојане гласине, све раширеније како је расла његова слава (у Лондону су се његове драме играле у три различита позоришта у исто време), које су се тицале Вајлдових необичних навика, код неких су изазивале индигнацију уз осмех док други нису били нимало благонаклони. Тврдило се, штавише, у вези тих навика, да их је донекле скривао, а опет је с њима парадирао – неки кажу одважно, неки из чистог цинизма, а неки из позерства. Био сам запањен када сам то чуо. Док сам се сусретао са Вајлдом, ниједног тренутка није ми пружио ни најмањег повода за подозрење. Већ су га, из предострожности, напуштали бројни пријатељи. Нису га уистину отписали, али нису му више ни хитали у сусрет.

Изванредна случајност поново нам је укрстила путеве. Било је то у јануару 1895. Путовао сам; гонила ме је мрзовоља и пре сам тражио самоћу него промену пејзажа. Време је било ужасно; побегао сам из Алжира у Блиду, потом је требало да пођем из Блиде за Бискру. Док сам напуштао хотел, погледао сам, из пуке радозналости, таблу на којој су била исписана имена путника. Кога ту видим? Поред мог имена, управо поред, било је Вајлдово… Рекао сам да ми је била потребна самоћа, па сам узео сунђер и обрисао своје име.

Пре него што сам пошао на железничку станицу, запитао сам се није ли се кукавичлук скрио у том потезу; вратио сам се назад са кофером и поново на табли исписао своје име.

За те три године откако сам га последњи пут видео (не могу убројити кратак сусрет у Фиренци пре годину дана), Вајлд се свакако променио. Примећивало се мање благости у његовом погледу, било је нечега оштрог у његовом осмеху и лудила у његовом радовању. Чинило се, у исти мах, да је вољан да угоди, али да се око тога много не труди; постао је безобзиран, тврд,  сујетан. Зачудо, више није испредао приче, и током неколико дана док сам тамо боравио, нисам из њега могао извући ни најкраћу приповест. Пре свега, био сам запањен што га затичем у Алжиру.

„О“, рекао ми је, „тренутно сам у бекству од уметности. Само хоћу да обожавам сунце… Да ли сте запазили како сунце презире мишљење? Сунце увек присиљава мисли да се повуку и да нађу уточиште у сенци. Најпре је живела у Египту; сунце је покорило Египат. Потом је дуго живела у Грчкој; сунце је покорило Грчку; потом у Италији, а потом у Француској. Данас се сва мисао повукла далеко, до Норвешке и Русије, тамо где сунце не долази. Сунце завиди уметности.“

Обожавати сунце, ах!, то је значило обожавати живот. Вајлдово лирско обожавање брзо је постајало махнитост. Усуд га је водио; није могао и није хтео да му се преда. Чинило се да је сву своју снагу и сву своју вредност уложио у превазилажење свог усуда и у исцрпљивање себе самога. Одавао се задовољствима као неко ко одлази на посао. „Моја посебна дужност“, говорио је, „јесте да се лудо забављам!“ И Ниче ме је мање изненадио нешто касније, јер, једном приликом чуо сам Вајлда како каже: „Не, срећа, никако! Свакако не срећа! Задовољство! Човек увек мора да прижељкује оно најтрагичније…“

Ишао би улицама Алжира у пратњи шарене чете протува; говорио је са свима; посматрао их је са уживањем и обасипао новцем.

„Надам се“, говорио ми је, „да сам у потпуности протерао морал из овог града.“

Сетио сам се Флобера који је, када су га питали каква би му слава највише пријала, одговорио: „Да будем деморализатор.“

Посматрајући све то, био сам запањен, задивљен, узнемирен. Сазнао сам за његов несигуран положај, непријатељства која је створио, и нападе на њега, и знао сам какав се мрачни немир крије испод ове спољашње представе задовољства.[6]  Говорио је о повратку у Лондон; тамо га је познати маркиз вређао, прозивао, оптуживао за бекство.

„Али ако се вратите, шта ће се догодити?“ упитао сам. „Да ли знате колико је то ризично?“

„Најбоље је не знати“, одговорио је. „Моји пријатељи су изузетни, преклињу ме да будем опрезан. Опрезан? Али могу ли бити опрезан? То би био корак унатраг. Морам отићи што је даље могуће… Не могу отићи много даље… Треба да се нешто догоди… нешто другачије.“

Сутрадан је отишао.

Остатак приче добро је познат. То нешто другачије био је принудни рад.[7]

III

Чим је изашао из затвора, Оскар Вајлд се вратио у Француску. Извесни Себастијан Мелмот сместио се у Бернавалу, малом селу близу Дијепа; то је био он. Од француских пријатеља био сам последњи који га је видео, стога сам желео да будем први који ће га поздравити на повратку. Чим сам пронашао његову адресу, похитао сам.

Стигао сам око поднева. Нисам се претходно најавио. Господин Мелмот, кога је љубазни Т*** често позивао у Дијеп, није се очекивао до вечери. Стигао је тек око поноћи.

Било је хладно као усред зиме. Веома хладно; ужасно време. Читавог дана лутао сам пустом обалом, покуњен, смртно се досађујући. Како ли је Вајлд одабрао Бернавал да у њему живи? Било је веома туробно.

Смркло се. Отишао сам у хотел да изнајмим собу, онај у којем је живео Мелмот, другог није ни било. У хотелу, чистом, и на лепом месту, била је само неколицина од другоразредног света, простодушни народ с којим сам поделио вечеру. Јадно друштво за Мелмота!

Срећом, имао сам књигу. Суморно вече! Једанаест сати… Само што нисам одустао од чекања када сам зачуо клопарање путничких кола. Господин Мелмот је стигао.

Господин Мелмот се сасвим смрзао. Изгубио је капут на путу. Једно пауново перо, које му је слуга донео претходне вечери, протумачио као лош предзнак; срећом, није се догодило нешто горе. Пошто је дрхтао од хладноће, у хотелу су се потрудили да га загреју с мало грога. Једва да је процедио здраво. У присуству осталих, барем, није хтео да покаже да је ганут. Сместа ме је прожео утисак да је Себастијан Мелмот веома налик старом Оскару Вајлду, не махнитом песнику из Алжира него слатком Вајлду из времена пре кризе; вратио сам се не две године у прошлост, него четири или пет; исти сањалачки поглед, исти топли осмех, исти глас…

Заузео је две собе, најбоље у хотелу, и уредио их веома укусно. Неколико књига било је на столу, међу њима показао ми је моју Nourritoures Terrestres, недавно објављену. Љупка готска Мадона, на високом пиједесталу, у сенци…

Сели смо поред светиљке, Вајлд је сркутао свој грог. Приметио сам, на бољој светлости, да му је кожа на лицу поруменела и да изгледа сасвим обично, руке још више, премда су на њима исти прстенови; један од њих, за који је био посебно везан, био је египатски скарабеј од лапис лазулија. Зуби су му сташно пропали.

Ћаскамо. Подсетио сам га на наш последњи сусрет у Алжиру и питао сам га да ли се сећа да сам скоро предсказао предстојећу катастрофу.

„Да ли сте знали“, рекао сам, „шта вас чека у Енглеској? Видели сте опасност и улетели наглавце у њу?“

(На овом месту биће најбоље да препишем оно што сам забележио убрзо након сусрета, како бих могао да се присетим шта је све рекао.)

„Наравно, наравно“, одговорио је, „наравно да сам знао да ће наступити катастрофа, та или нека друга, очекивао сам то. Требало је да се тако заврши. Размислите само, ићи даље није било могуће; и све то није могло потрајати. Због тога, видите, морало се окончати. Тамница ме је потпуно променила. Рачунао сам на њу, за то. X*** је ужаснут; он то не може разумети; он не може разумети да не могу поново живети на исти начин; оптужује друге да су ме променили… Али нико не треба поново да живи на исти начин… Мој живот налик је уметничком делу; уметник никада не започиње исто дело два пута… онда ће показати да није успео. Мој живот пре тамнице био је успешан у највећој могућој мери. Сада је то свршено.“

Запалио је цигарету.

„Јавност је ужасна, она човека познаје само по ономе што је последње учинио. Ако бих сада отишао у Париз, људи би у мени видели само… осуђеника. Више не желим да излазим у јавност, док не напишем драму. До тада морам бити сам и остављен на миру.“ Потом је додао одсечно: „Нисам ли добро учинио што сам дошао овде? Моји пријатељи су желели да одем на југ, да се опоравим; зато што сам након свега био страшно исцрпљен. Али ја сам им рекао да ми пронађу, на северу Француске, мало место на морској обали, где нећу виђати никога, где је веома хладно и где једва да има сунца. Нисам ли добро учинио што сам дошао да живим у Бернавалу?“ (Напољу је било неподношљиво.)

„Овде су сви добри према мени, посебно начелник. Веома ми је драга мала црква и нећете веровати зове се Notre Dame de Liesse![8] Ајој! Није ли то дивно? Сада знам да не могу отићи из Бернавала, јер, баш овога јутра начелник ми је понудио стално место у хору.“

„А цариници! Сироти, убијају се од досаде! Питао сам их имају ли штогод за читање; сада им дајем романе Диме оца… Морам остати овде, зар не?

„А деца! Јао, деца ме обожавају. На дан краљичиног јубилеја приредио сам велику фешту и добру вечеру, било је ту четрдесеторо деце из школе, сва деца, сва!, и учитељ! Зар то није апсолутно дивно…? Знате колико волим краљицу? Увек носим њену слику са собом.“ Показао ми је Николсонов портрет краљице, закуцан за зид.

Устао сам да погледам; мала полица са књигама била је поред; бацио сам поглед на књиге. Желео сам да Вајлд мало озбиљније разговара са мном. Поново сам сео и скоро бојажљиво га упитао да ли је читао Записе из мртвог дома. Није ми потврдно одговорио, него је започео: „Руски писци су изванредни. Оно што њихове књиге чини тако великим јесте самилост коју исказују. Знате колико сам волео Мадам Бовари; међутим, Флобер не допушта самилост у свом делу и зато је она мали и ограничени карактер; самилост чини да дело расте и са њом постаје бескрајно… Да ли знате, dear, да ме је самилост спречила да извршим самоубиство? О! Првих шест месеци био сам ужасно несрећан; толико несрећан да сам хтео да се убијем; али оно што ме је спречило био је поглед на друге и на то да су и они несрећни као ја, и обузела ме је самилост. О, dear, како је самилост дивна; а ја то нисам знао!“ (Говорио је веома тихо и сасвим сталожено.)

„Јесте ли икада увидели како је самилост дивна? Ја сваке вечери захваљујем богу, на коленима захваљујем богу што ме је подучио. Отишао сам у тамницу каменог срца, мислећи само на своје задовољство, а сада ми је срце сасвим сломљено; самилост је ушла у моје срце; сада знам да је самилост нешто највеће и најлепше на свету… И зато не могу зло да мислим онима који су су ме осудили, никоме, јер без њих то никада не бих сазнао. X*** ми пише ужасна писма; каже да ме не разуме; каже да не разуме то што никоме не замерам; да су сви били према мени ужасни… Не, он ме не разуме. Али ја му стално говорим, у сваком писму: не можемо ићи истим путем; он има свој; диван је; ја имам свој. Његов је пут Алкибијадов; мој је сада пут Фрање Асишког… Познат вам је Свети Фрања Асишки? Диван човек! Диван! Да ли бисте ми учинили велико задовољство? Пошаљите ми најбољу биографију Светог Фрање коју можете да пронађете…“

Обећао сам му, наставио је:

„Да, касније смо имали шарматног управника затвора, ајој, сасвим шармантног, али првих шест месеци био сам страшно несрећан. Тада је управник био један Јеврејин, веома окрутан, зато што уопште није имао маште.“ Ово последње, изговорено веома брзо, било је неиздрживо смешно; насмејао сам се од свег срца, и он се насмејао, поновио, а потом рекао:

„Није умео да смисли ништа што би нас натерало да патимо… Видите какав недостатак маште је показао… Треба да знате да нам је у затвору био допуштен само један излазак напоље, у трајању од једног часа дневно; ходали смо у дворишту, укруг, укруг, један иза другог, и нисмо смели да изговоримо ни реч. Стражари су нас посматрали, и страшно би кажњавали ако би неко проговорио. Они који су први пут у затвору препознају се на први поглед, пошто не умеју да говоре не помичући усне… У затвору сам био већ шест недеља и нисам ни реч проговорио, ни са ким. Једне вечери ходали смо као и обично, један иза другог, током једног сата, када сам зачуо своје име. Био је то затвореник који је ишао иза мене, рекао је: Оскаре Вајлде, жао ми те је, мора да патиш више него ми. Уложио сам огроман напор да не будем примећен (мислио сам да ћу пасти у несвест), и рекох не осврћући се: Не, пријатељу мој, сви једнако патимо. И од тог дана прошла ме је жеља да се убијем.“

„Тако смо разговарали данима. Сазнао сам његово име, и шта је учинио. Звао се П***; био је баш добар момак, о, баш добар!… Али још нисам био научио како да говорим а да не мичем уснама, па се, једне вечери, зачуло: Ц 33 (то сам био ја), и А 48, иступите из врсте! Иступили смо, а стражар је рекао: Обојица идете код господина управника. Пошто је самилост већ била обузела моје срце, једино сам се бојао за њега; заправо, било би ми драго да сам могао да патим за њега. Управник је био ужасан. Код њега је најпре ушао П***; хтео је да нас испита одвојено, пошто треба да знате да није иста казна за онога ко је први проговорио и онога ко је одговорио; казна за онога који је први проговорио је двострука; обично је то петнаест дана самице, а онај други добија осам; управник је питао који је од нас двојице први проговорио и разуме се П***, онако добар какав је био, рекао је да је он. А када је мени управник поставио исто питање, ја сам, разуме се, рекао да сам ја. Управник је побеснео зато што није могао да разуме. Али П*** је рекао да је он први! Не разумем…“

„Замислите само, dear, он није могао да разуме! Био је веома узрујан; рекао је: Али њему сам већ дао петнаест дана…, а потом је додао: Како год, ако је тако, добићете обојица по петнаест дана. Није ли то изузетно! Тај човек није имао ни мрвице маште.“ Вајлда је све ово веома забављало; смејао се; био је срећан што приповеда.

„И наравно, након петнаест дана, још више смо желели да разговарамо. Не знате како је то слатко, искусити патњу за другог. Мало по мало, пошто нисмо излазили у истом распореду свакога дана, могао сам да говорим са осталима, са свима, са свима!… Знао сам сва имена, свачију причу, и када ће сваки од њих изаћи на слободу… И свакоме сам рекао: Када изађеш, најпре отиђи до поште, чекаће те писмо и нешто новца. И тако их још увек познајем, пошто их много волим. Постоји у свему томе нешто дивно. Нећете веровати, њих тројица дошли су овамо да ме виде. Није ли то вредно дивљења?“

„Наследник окрутног управника био је сјајан човек, о, веома, и био је према мени веома увиђаван… Не можете ни да замислите колико ми је значило то што се Салома[9] изводила у Паризу, баш у то време. У затвору је сасвим заборављено да сам књижевник! Али када се прочуло да је моја драма доживела успех у Паризу, говорило се: Види, види, ово је баш необично! Значи да је ипак талентован. Отада сам добијао све књиге које сам желео да прочитам.“

„Испрва сам мислио да ће ми највише пријати грчка књижевност. Затражио сам Софокла; али нисам у њему уживао. Потом сам помислио на црквене оце; али увидео сам да су подједнако незанимљиви. Потом сам изненада помислио на Дантеа… о, Данте! Читао сам Дантеа сваки дан; на италијанском; целог сам га прочитао; премда, како се чини, ни Рај ни Чистилиште нису написани за мене. Највише сам читао Пакао; како да ми се не допадне? Зар не увиђате? Ми смо били у паклу. Пакао, то је била тамница.“

Исте вечери говорио ми је о својој намери да напише драму о Фараону и ингениозну приповест о Јуди.

Сутрадан ме је повео до љупке мале куће, две стотине метара од хотела, коју је изнајмио и почео да опрема. Ту је намеравао да пише драме; прво Фараона а потом Ахаба и Језабелу (он је говорио Изабела), о чему је чудесно приповедао.

Кола су дошла по мене, и Вајлд је ускочио да ме донекле испрати. Говорио је о мојој књизи, похвално, премда са извесном уздржаношћу. Кола су се зауставила. Пожелео ми је срећан пут и кренуо је да излази, потом наједном рече: „Слушајте, dear, морате ми сада нешто обећати. Ваша Nourritoures Terrestres[10] је добра… веома добра…, али обећајте ми да никада више нећете употребити заменицу ЈА.“

Пошто му се учинило да нисам сасвим разумео, рекао је: „Видите, у уметности нема првог лица.“

IV

По повратку у Париз, отишао сам код X*** да му пренесем вести о Вајлду.

X*** ми рече: „Све то је смејурија. Он уопште није у стању да поднесе чамотињу. Добро га познајем; пише ми сваког дана; такође мислим да прво треба да заврши драму; након тога, вратиће ми се; он у самоћи није направио ништа ваљано; он мора да се расипа на све стране. Поред мене је написао сва своја најбоља дела. Уосталом, само баците поглед на његово последње писмо…“ Показао ми га је и читао. У њему Вајлд моли X*** да га пусти да свог Фараона на миру заврши, али, у ствари, то је значило да ће се, чим заврши драму, вратити и доћи код њега; завршавало се разметљиво: „… и поново ћу бити господар живота“ (The King of Life.)

V

Недуго потом, Вајлд је дошао у Париз. Драму није написао; неће бити написана никада. Друштво добро зна шта треба да предузме када хоће да сломи човека, и поседује средства префињенија од смрти… Вајлд је много пропатио у протекле две године и томе је подлегао. Његова воља се сломила. Неколико месеци још је могао гајити илузије, али је ускоро одустао. Као да је абдицирао. Ништа није остало од његовог бурног живота, само руине, болне за гледање, онога што је био раније; повремено се јављала потреба да покаже како још увек мисли; било је ту духа, али издалека, на силу, похабаног. Видео сам га још само два пута.

Једне вечери на булевару, у шетњи са Г***, чуо сам да ме неко зове. Окренуо сам се: био је то Вајлд. Ах, како се променио! „Ако се још једном појавим пре него што напишем драму, свет у мени неће видети ништа друго до преступника“, рекао ми је. Поново се појавио, без драме, и пошто је видео да му затварају врата пред носем, нигде није тражио да га приме; лутао је. Пријатељи су, повремено, покушавали да га спасу; правили су се планови; упућивали су га у Италију… Вајлд је увек узмицао; повлачио се. Они који су му остали најдуже верни говорили су да се „Вајлд више не да видети…“ те ме је донекле обузела нелагода, признајем, што га поново видим на тако прометном месту. Вајлд је седео у башти испред кафеа. Поручио је два коктела, за Г***  и за мене… Хтео сам да седнем наспрам њега, како бих пролазницима био окренут леђима, међутим Вајлд, приметивши тај маневар, који је схватио као импулс апсурдног срама (није уопште погрешио, авај!), рече:

„Седите овде, поред мене“, показујући на столицу покрај њега, „толико сам усамљен!“

Вајлд је још увек био добро обучен; али његов шешир није био тако сјајан; стари оковратник, не сасвим чист; рубови рукава његовог капута били су помало излизани.

„Када сам се својевремено сусретао са Верленом, није ме било срам да ме виде с њим“, наставио је покушавајући да звучи поносито. „Био сам богат, лакомислен, оденут славом, али била ми је част да ме виде с њим, чак и када је Верлен био пијан…“ Побојавши се да досађује Г***-у, како мислим, нагло је променио тон, покушавао је да буде духовит и да збија шале, постајући туробан. Моје сећање на то ужасавајуће је тужно. Коначно смо мој пријатељ и ја устали. Вајлд је инсистирао да плати рачун. Заустио сам да се поздравим с њим када ме је повео у страну и, збуњено, тихо, рекао: „Слушајте, треба да знате…, немам ни пребијене паре.“

Неколико дана касније видео сам га поново, и последњи пут. Не желим да поновим ни реч од нашег разговора. Говорио ми је о својим невољама, о немогућности да настави, чак ни да започне, да ради. Подсетио сам га на обећање да се неће појавити у Паризу док не заврши комад: „Ах, зашто сте“, започео сам, „тако брзо напустили Бернавал, када је требало да се тамо задржите? Не могу да кажем да сам љут на вас, али…“

Прекинуо ме је, ухватио за руку, погледао тужно и рекао: „Не смете да се љутите на човека који је сломљен.“

Оскар Вајлд је умро у бедном малом хотелу у Улици лепих уметности. Њих седморо присуствовало је сахрани; нису сви остали у погребној поворци до краја. На ковчегу цвеће и венци; само је на једном нешто било исписано; био је то венац од власника хотела, са речима: МОМЕ ДРАГОМ ГОСТУ.

Andre Gide

Prétextes

Réflexions sur quelques points de littérature et de morale

Paris, Mercure de France, 1903.

---

[1] Град у источном делу Алжира, седиште истоимене провинције (нап. прев.)

[2] Ernest Léon Lajeunesse (1874 – 1917), француски писац, књижевни критичар и карикатуриста (нап. прев.)

[3] Вајлд се држао класичног грчког изговора; у француском нема гласа -к- у изговору ове речи (нап. прев.)

[4] Жид на овом месту упућује, уз похвалу, на француски превод А. Давреа (Davray), објављен у Revue Blanche; наводе из Вајлда које доноси у овом прилогу преводимо са француског превода; ове и остале „песме у прози“ доносимо у преводу с енглеског у: Оскар Вајлд, Портрет једног џентлмена, Блум, Београд, 2025. (нап. прев.)

[5] Након Вилијеа д’ Ил Адама, авај!, сви знају велику тајну Цркве: Чистилиште не постоји. (нап. А. Жид)

[6] Једне од последњих вечери у Алжиру, Вајлд као да је одлучио да не изговори ниједну озбиљну реч. Коначно ми се мало смучило од претеране досетљивости његових парадоксалних тврдњи, па му рекох: „Имате ли нешто боље од ових глупости; говорите ми као да сам публика. Пре треба да говорите публици као што веома добро знате да говорите пријатељима. Зашто ваше драме нису боље? Најбоље је у вама, ваш говор, зашто тако не пишете?“

„О, добро“, повикао је, „моје драме нису добре, знам, брига ме за то…, али само када бисте знали колико су забавне!… Скоро све су резултат опкладе. И Доријан Греј, такође; написао сам га за неколико дана зато што је један мој пријатељ изјавио да нисам у стању да напишем роман. Писање ми је тако досадно.“ Потом, нагло се окренувши, рече: „Хоћете да сазнате велику драму мог живота? Сав свој гениј уложио сам у живот; у своја дела уложио сам само свој таленат.“

То је било више него истина. Најбоље од његовог писања само је бледа сенка његове бриљантне конверзације. Они који су га слушали налазе да их веома разочарава када га читају. Доријан Греј, најпре, дивна је прича, далеко изнад Шагринске коже, и знатно значајнија! Авај!, када је написана, какво је ремек-дело уништено! У његовим очаравајућим причама литература се превише осећа; колико год дивне биле, човек запажа доста књижевног рада; прециозност и префињеност израза сакривају лепоту првобитне замисли; човек у њима осећа, и не може се тога ослободити, три периода у њиховом настајању; првобитна замисао у њима веома је лепа, једноставна, дубока, извесна; нека скривена нужност држи све чврсто у вези, али од те тачке дар се зауставља; развој делова одвија се на артифицијелан начин; недостаје уређености а када Вајлд ради на својим реченицама и настоји да им пружи пуну вредност, то чини чудесно их претрпавајући сићушним замислима, слабим и тривијалним маштаријама; емоција нестаје а блистава површина толико заслепљује поглед и ум да се дубока средишња емоција губи. (нап. А. Жид)

[7]  Нисам ништа измислио, нити изменио, у неколико последњих реченица. Вајлдове речи урезане су ми у памћење и скоро бих могао рећи у слух. Не кажем да је Вајлд јасно видео да се тамница отвара да га прими, али тврдим да велики и неочекивани догађај који је запањио и узбуркао Лондон, наједном претворивши Оскара Вајлда од тужиоца у туженог, за њега није био изненађење. Новине су, које су у њему виделе само кловна, погрешно пренеле, колико год су могле, став који је заузео током одбране, све до тога да га лише сваког смисла. Можда ће се једног дана у далекој будућности овај страшни процес подићи из блата… Али неће скоро. (нап. А. Жид)

[8] Наша Госпа од радости. (нап. прев.)

[9] Вајлд је објавио Salomé 1893, на француском; премијерна изведба била је у Паризу 1896; због своје библијске тематике у Енглеској није изведена све до 1931. (нап. прев.)

[10] Жидова поема у прози, Земаљска храна, објављена 1897. (нап. прев.)