ЧЕКАЈ МЕ, ДОЛАЗИМ!

Нека путовања почињу у тами ума,

друга у разбеснелим водама Дрима.

Понекад не заш да ли те вода гута,

или те коначно носи ка теби.          

Маре и Перо, моја мајка и отац, су Стружани. Студирали су у Скопљу и остали тамо. У Скопљу смо се родили ја и мој брат. Можда због њих, Струга је и мени у срцу. Сваког лета идем код баке и деде, Мариних родитеља. Очеви родитељи су рано преминули. Идемо и током године, али ређе.

Посебно волим језеро. Не као други људи, да идем на плажу и да се забављам. Највише га волим ноћу, нарочито када се пуни месец огледа у њему. Одем на обалу, седнем на каменчиће и тако могу да останем сатима. Дође ми да уђем у њега и да пливам. Пливала сам ноћу неколико пута, али бих осетила као да ме нешто вуче ка дну, па бих у паници излазила.

Лета, када сам матурирала, десило се нешто необично. Ево како је било:

Седела сам на обали, као и увек. Поглед прикован за површину воде, мисли су ми лутале: од студија ветерине на које сам се уписала, до Мартина, момка ког сам упознала претходног дана, па до путовања у Лондон крајем августа, поклон од мојих за матуру. Одједном сам чула глас, женски, непознат. Био је тих, а ипак јасан и пријатан. Окренула сам се да видим одакле долази, али није било никога.

– Не плаши се, Биљана. Не можеш да ме видиш, само слушај ме.

Занемела сам од страха. Плажа је била пуста, било је касно, можда после поноћи. Месец, који се огледао у језеру, чинио ми се огроман и страшан. Имала сам осећај да ме хиљаде очију вребају однекуд, а ја не могу да се померим да побегнем. Осетила сам додир на рамену и одједном је страх нестао.

– Рекла сам ти да се не плашиш. Ја бринем о теби, не може ти се догодити ништа лоше док сам ја ту.

– Ко си ти? Зашто не могу да те видим? – питала сам, али у себи. Знала сам да та жена може да чује моје мисли.

Оно што сам чула потпуно ми је променило живот.

– Питаш ли се понекад, Биљана, ко си? Шта си? Зашто постојиш? Шта видиш у огледалу кад станеш испред њега? То што видиш,  то ниси ти, то није твоја природа. Све за шта мислиш да јеси, заправо ниси. Све што радиш, радиш да сакријеш истину о себи.

Као да је читала моје мисли. Заиста сам понекад била збуњена тим питањима, али сам била уверена да су то тинејџерске глупости. Тако су ми барем говорили. Била сам парализована.

– Значи, коначно ћу доћи до истине — помислила сам. Нисам знала хоће ли ме то ослободити или одвести у још већу таму од оне која ме понекад обузимала.

– Ко сам? Да, питам се ко сам. Осећам да су ми мисли хаотичне, лутају, час овамо – час тамо.

Рука на рамену почела је да ми милује косу.

– Осећаш ли таласе у себи? Пливај кроз њих. Престани да се бориш, препусти се води која те носи. Сећаш ли се како те вода вуче кад пливаш ноћу? Ти припадаш тамо, доле, у тами.

– Да ли сам ја јегуља? – питала сам наглас.

– Да, ако се осећаш као јегуља, јегуља си. Коначно буди оно што јеси и престани да бежиш од себе – глас је постао заповеднички.

Устала сам са плаже и почела да трчим. Не, тачније, бежала сам. У глави ми је одзвањало: ја сам јегуља.

Када сам стигла код бабе, ушла сам у своју собу и завукла се под ћебе. Тресла сам се, а нисам знала од чега. Ту ноћ сам сањала да пливам на дну језера. Свуда тама, а ја се не плашим, знам куда пливам. Ујутро сам стала пред огледало. Овог пута нисам гледала косу која ми штрчи на све стране, нити бубуљицу на левом образу. Сада сам посматрала свој људски облик. Била сам мршава, висока. Мајка ми је говорила да сам као шпагета. О, колико се варала. Ја сам танка као јегуља.

Следећа три-четири дана плашила сам се да идем на обалу. Али нешто ме је вукло. Рекла сам себи да ништа лоше не може да ми се догоди, то је моје језеро, а она жена ми је рекла да ће бринути о мени. Поново сам села на своје место, али овог пута сам била у грчу. Чекала сам ЊУ, жену коју слушам, осечам, а не могу да је видим.

Чекала сам и чекала. Ништа. И баш кад сам помислила да одем, рука ме је дотакла по рамену:

– Само сам хтела да видим колико дуго ћеш ме чекати. Истрајна си – проговори познати глас – Знам да си размишљала о ономе што сам ти рекла, видела сам те кад си се гледала у огледало, слушала сам ти мисли.

Ћутала сам.

– Знам да си збуњена. Затвори очи. Слушај воду у себи. Ти ниси обична девојка. Сада припадаш на оба света — ваздуху и води. Почни да прихваташ то, не плаши се себе. Врати се себи.

– Шта треба да радим? – помислила сам.

– Буди тамо где истински припадаш – прошапутала је – ја ћу увек бити крај тебе.

После два дана вратила сам се у Скопље. ОНА се није појавила, али сам зато ја много размишљала о себи. Кад бих погледала дубоко у себе, видела бих воду. Била је дубока и тамна, али се нисам плашила. Припадала сам тој води, била сам део ње. Тело ми је постало еластичније, могла сам да га савијам као права јегуља. Језеро ми је толико недостајало да сам се понекад гушила од бола. Тада бих ушла под туш и дуго пуштала воду да тече по мени. Није било важно да ли је топла или хладна. Важно је било да ми милује тело и ослобађа ме бола.

Сада, кад сам знала ко сам, мој живот је добио смисао.

Знала сам, али сам живела по старом. У августу сам била у Лондону, а кад сам се вратила почеле су студије. Нови људи, нове обавезе, трка сваки дан… некако ми је у глави било мирно. ЊЕ није било, а моје мисли су биле усмерене на свакодневицу.

Све до Светог Архангела. Тог дана баба и деда имају славу. Пошто је падало у суботу, није било дилеме да ли да идемо у Стругу. Струшка традиција налаже да на трпези буде јегуља. Мени се јегуља никада нешто посебно није допадала. Пре спознаје о себи мислила сам да је не волим зато што је масна. Сада знам зашто. За време вечере баба није престала да ми нуди храну:

– Биљанче, чедо, узми од пите. Узми од печурака, деда их једва нашао. Узми, чедо, од јегуље, три сата сам је крчкала у рерни.

Кад је споменула јегуљу, добила сам нагон за повраћањем. Стрчала сам у купатило, а за мном и остали. Из мене је изашло све што сам тог дана ставила у уста. Закључили су да ми је позлило од пута и натерали ме да легнем. Само што су затворили врата и остала сама, појавила се ОНА. Била је груба:

– Докле ћеш да кријеш од осталих своју праву природу? Видела сам те за столом. Не припадаш тамо, схвати то. Мораш им рећи пре него што кренеш. Чека те дуг пут.

Издерала се и нестала.

Решила сам да кажем својима кад се вратимо кући. То сам и урадила, на првом породичном ручку. Чекала сам да завршимо са јелом. Залогаји су ми запињали у грлу док сам размишљала шта да кажем. Питала сам се хоће ли ме разумети, хоће ли ме пустити да одем, иако нисам ни сама знала где. Пред сам крај ручка сакупила сам храброст:

– Имам нешто да вам кажем.

– Да се не удајеш? – брат, као и увек, правио се паметан и смејао се.

Правила сам се да га не чујем.

– Ја нисам обична девојка. Ја сам јегуља.

Застала сам, нисам знала како да наставим.

– Па добро, цео живот зовем те „шпагета“, није далеко од јегуље – насмејала се мајка. Молим те, немој да лупеташ нешто о дијети, и онако си мршава. Нада ми причала како јој је ћерки ослабила крв…

Замрачило ми се од њених глупости. Морала сам да је прекинем. Зграбила сам чашу од вина и смрскала је у руци. Крв је шикнула, сви су скочили. Чула сам брата:

– Јеси ли ти нормална? Јеси дрогирана?

Мајка ми је превила руку, а отац ме увео у кола и одвезао на ургентно. Завршила сам са три конца на длану. Наредних дана нисам могла да избегнем забринуте погледе. Уз све то, мајка је разговарала са чика Зораном, психијатром са петог спрата. Закључили су да сам уморна и да превише озбиљно схватам студије.

Покушала сам да им кажем, али нису разумели. Покушала сам. Барем су ме оставили на миру.

ОНА је почела да долази сваког дана. Понекад нежна, говорила ми је колико сам посебна, колико сам благословена што дубока вода чека на мене. Понекад строга, љута што се још нисам посветила свом правом животу.

– Престани да се лажеш! – викала би и нестала.

Истина је била да сам се лагала, ломила у себи. Нисам знала шта да радим. Чекала сам да одем у Стругу, да седнем поред језера и одлучим.

Оног дана кад сам стигла, одмах сам отишла на језеро. Био је топао, сунчан дан, плажа пуна људи. Нико ме није занимао. Ушла сам у воду, тело ми се савило у лук и почело да сече воду. Ту сам била своја. Тек што сам изашла, чула сам је:

– Јеси ли схватила ко си? Видела си како ти тело реагује кад га милује вода? Дођи после поноћи. Мораш да чујеш који је твој следећи корак.

Била је строга. Без приговора. Те вечери сам отишла на плажу и чекала. Нисам знала шта ће ми рећи, али сам слутила да је важно.

Осетила сам њену руку. Помиловала ми је косу и смирила ме.

– Јеси ли читала о животу јегуља? – није чекала одговор – Кад сазру, крећу на пут. Пливају дуго, дуго… све до Саргасовог мора. Мораш и ти. Тамо те чека неко кога већ познајеш, али као човека. Препознаћете се. Он је већ у твом срцу. Ако погледаш у њега, знаћеш о коме говорим. На пут крећеш сутра увече.

– Али ја не знам куда да идем, не знам како да стигнем тамо – паничила сам.

– Знаћеш! – рекла је – Спреми се, чека те дуг пут.

Те ноћи нисам спавала. Била сам узбуђена, али сигурна да ћу сутра знати шта да радим. На неки посебан начин била сам срећна што почиње нова фаза мог живота. Бар ме више неће пећи зли погледи оних љубоморних, бедних створења око мене.

После поноћи попела сам се на Мост песника. Скинула одећу и пребацила се преко ограде. Скочила сам у Дрим. Пригрлио  ме је. Тело ми се савило, постало змијолико и глатко. Била сам слободна. Пливала сам. То сам била ЈА. У мени је нешто вриштало:

– Збогом, бедни људи! Саргасово море, чекај ме, долазим!

Али осећај слободе трајао је кратко. Неко ме је вукао рукама. Нисам знала да ли су то Дримови вртлози или они рибари који денгубе поред реке. Изгубила сам свест.

Пробудила сам се у болници, са мајчином главом изнад мене. Плакала је, али се насмешила кад сам отворила очи.

Следећих дана, неколико пута, разговарала сам са доктором Душаном. Фини човек, разумео ме. Веровaо ми. Причала сам му о себи, о трансформацији у јегуљу. О дугом путу који ме чека, мисији коју морам да испуним. За разлику од других, разумео је моју срећу. Потврдио ми је да су ме рибари спречили на путу.

Ево ме у болници већ десет дана. Првих дана давали су ми неке таблете, и скоро сам спавала цело време. Сестре нису могле да схвате да имам обавезу да кренем што пре. Не разумеју какву ми је штету нанели рибари. Понекад сам их ипак надмудрила, успевала сам да сакријем таблету испод душека и тако спавала мање него што су очекивале.

Јуче сам решила да данас поново покушам да одем. Сковала сам план: овог пута у Дрим ћу ући с кеја и запливати. Неће бити месечине, биће потпуни мрак. Нико ме неће видети. Нико ме неће зауставити. То је мој пут.

Ноћ је прошла без снова.

Пробудила сам се рано. Очекивала сам ЊУ. Ниједном се није појавила откад сам овде. Очeкивала сам да дође и да ме грди што нисам успела, или да ме охрабри, да ми каже да ћу то моћи следећи пут. Али није дошла. Ниједном. Као да више нисам довољно добра за ЊУ. Као да не заслужујем њену пажњу. Није било никаквог гласа, само празнина. Ипак, за чудо, није била застрашујућа.

Кроз решетке на прозору видела сам да је сунце обасјало двориште болнице и да неки људи седе на клупама. Осећала сам да је језеро и даље негде тамо. Знала сам да ме чека, само нисам имала осећај да морам да му журим у сусрет.

Доктор Душан је дошао касније. Сео је поред кревета и насмешио се.  Ћутао је. Неко време пријала ми је тишина, а онда, ни сама не знам зашто, питала сам га:

– Како ћемо даље, докторе?

– Можемо полако. Дан за даном разглобиђемо свако питање које те мучи.

– Да, бићу овде – не знам да ли сам то рекла на глас или само сам помислила. Знам да сам му веровала и да сам се поред њега осећала сигурно.

Када је отишао из собе, ушла сам у купатило и стала испред огледала. У њему није био одраз девојке, нити одраз јегуље. Видела сам само пар уплашених, уморних очију.

Села сам на кревет, спустила боса стопала на под и осетила хладноћу болничких плочица.

НЕВИДЉИВИ

Чудна и тешка су ова времена. Човек мора да се сналази. И не сме много да се прави паметан, јер будале вребају са свих страна.

Једном скромном човеку попут мене и не треба бог зна шта. У својим четрдесетим још увек нисам ожењен. Мајка ми је умрла прошле године, онако, изненада. Можда од жалости што нисам живео живот онако како је она замишљала. Хтела је да студирам, да нађем добар посао, па да се оженим и имам децу. Хтела је да чува унучиће. Често је знала да ми каже:

– Ја сам рано остала удовица са бебом на грудима, али барем ти да напуниш ову кућу дечијим смехом.

Отишла је моја мајка, а није видела ни како дипломирам, ни како отварам адвокатску канцеларију, нити је коло заиграла, нити  унуче зањихала.

Кад сам завршио гимназију, уписао сам правни факултет, али сам одустао још пре него што је година завршила.

– Добро –  говорила би ми мајка – можеш од септембра на неки други који ти више лежи.

– Размислићу – увек бих јој одговарао, али знао сам да је та прича за мене завршена.

После три године „мерења улица“ по Скопљу, ујак ме запослио у магацину једног великог ланца супермаркета где сам био донедавно. Носио сам робу, слагао, преслагао, истоварао… био сам послушан. И био сам ћутљив. Био сам скоро невидљив. Вероватно су ме неки од колега гледали као мало заосталог.

Док је Ацо био главни магационер, све је било у реду. Ја сам био задовољан. Плата ми је била мала, али са мајчином пензијом, док је била жива, имали смо пристојан приход. У то време сам престао да излазим. Тих неколико другара са којима сам се дружио оженили су се, а ја сам остао сам.

Али, Ацо је отишао у пензију, а на његово место поставили су Илча.

– Брате, да ти кажем овако, чисто да знаш како стоје ствари. Сад ја овде командујем и биће како ја кажем – то су биле његове прве речи сваком од нас.

Само сам климнуо главом и наставио да слажем кутије од робе која је тек пристигла.

Врло брзо од „брате“ постадох „мутав“:

– Мутав, однеси ову кутију у моју канцеларију – наредио би му увек када смо растоварали  Милка чоколаде.

– Мутав, ајде, стави ми ово у кола – када би дошао скуп детергент за рубље.

Ћутао сам и радио, али нисам могао да не приметим шта се заправо дешавало.

А дешавало се…

Кад су Илча поставили за „команданта“ магацина, довео је са собом и Риста, возача комбија за доставу. Данас то није ништа чудно, али чудно је било то што за један град близу границе смео да вози само Ристо. Он је био одатле, најбоље је знао – гласило је објашњење. И то ми не би бодло очи –  хајде, Ристо хоће да види родитеље – да из тог града нису почеле да пристижу кутије без ознака.

Увек смо их слагали иза рампе. Кутије су се поново враћале у Град. Исте кутије долазиле су и одлазиле, па је с временом картон почео да се кида.

Отприлике у исто време неко је рекао да се покварила камера која је покривала тај део магацина, али нико није дошао да је поправи.

Ристо је за родни град возио сваког петка. Са осталом робом товарили су се и мистериозни пакети, а кад би се вратио, исти су се истоваривали. Нико није питао шта има унутра. Нико није смео ни да прича о њима, а вероватно је сваки од нас у глави вртео своју причу.

И тако, све док нисмо чули да је Ристо сломио десну руку.

Позвао ме Илчо у канцеларију:

– Чуо сам да си понекад мењао достављаче. Мењаћеш Риста ова два-три месеца.

Климнуо сам главом и вратио се палетама са вафлима.

Првог петка, са натовареним комбијем, кренуо сам у Град. Тачно сам знао где треба да истоварим робу, већ сам ишао у ту фирму. По доласку требало је да се јавим Зорану, кога сам знао од раније. Неозначене кутије Зоран је склонио  на страну:

– Ове ћу погледати после посла – загонетно се насмејао

 Док сам сређивао комби, чуо сам га како прича телефоном, вероватно са Илчом:

– Добро си урадио што си послао овог мутавог.

Другог петка исто. Овог пута, кад сам стао на пумпу да сипам гориво, завирио сам позади у кутије. Једна је била откинута. Мислио сам да ћу се онесвестити кад сам видео гомиле новца унутра, осушила ми се уста, стегло ме у стомаку,… Брзо сам затворио бочна врата и сео за волан. Руке су ми се тресле, нисам знао шта се дешава. Како-тако сабрао сам се, отпио гутаљ воде и кренуо. Остало је ишло уобичајеним редом: истовар, Зоран склонио три необележене кутије, вратио у комби пет истих таквих, повратак кући.

Новац којег сам видео покварио ми је сан. Ноћу сам се превртао у кревету, дању ми је памет била само у новчаница од по сто еура. Мени, коме материјално никада није значило много, одједном се живот окренуо наглавачке. Следећих неколико пута, кад бих возио у Град, било је исто: дланови би ми се ознојили, нервозно бих се вртео у седишту, стомак би ми се грчио… све док нисам јасно видео шта заправо желим у животу.

Почео сам да гледам колико бих могао да продам стан. Није био велики, али је близу центра. Био је запуштен откад сам остао сам, требало је да се реновира. Изненадио сам се кад се озбиљан купац јавио одмах након објављивања огласа. Није ни покушао да снизи почетну цену. Руковали смо се за пола сата.

У петак, на дан Д, био сам потпуно миран. Иста прљава магацинска униформа, исти незаинтересован израз лица. Кад сам стигао до комбија, успео сам неприметно да убацим малу торбу са чистом одећом и старим новинама.

Натоварили смо комби и тек што сам кренуо, зауставио ме је Илчо. Отворио је врата са сувозачке стране и одмерио кабину. Ћутао је. Срце ми је стало кад ме је погледао као да ме види први пут. Помислио сам да је видео торбу, да нешто слути. Тих неколико секунди учинило ми се као читава вечност.

– Хајде, пожури, чека те дуг пут. И вози пажљиво – коначно је Илчо проговорио и залупио врата.

Заиста ме је чекао, само што „командант“ није могао ни да претпостави колико је дуг.

Тек кад сам већ био далеко од магацина схватио сам да ми се зној слива низ леђа, а да су ми зглобови прстију побелели од стезања волана.

Пре него што сам изашао на аутопут, скренуо сам на један земљани пут где ретко има саобраћаја. Из кутија сам извадио део новца, попунио их старим новинама, а преко тога сложио остатак. Нисам смео да ризикујем, јер је Зоран знао да провири. Могао сам да замислим како се церека кад их види, али не и како ће реаговати кад их преброји после посла.

Срећом, истовар је прошао уобичајено. После тога комби сам оставио на паркингу испред сендвичаре у којој сам редовно узимао сендвич кад долазим у Град, а таксијем сам наставио ка граници. Обучен у чисту одећу, са авионском картом која ми је пекла ногу, ишао сам ка свом новом животу. Опустио сам се тек када се авион одлепио од писте.

И, ето ме овде, на обали океана.

Трећу недељу радим у једном бару на самој плажи. Добро је што се са газдом једва разумемо, па ме не запиткује много. Поново исто: носим пића, истоварам, перем чаше… и поново сам невидљив.

За куповину сопственог бара је прерано. Не журим. Морам да будем опрезан.