Продирање мисаоних токова Ласла Краснахоркаиа кроз

брану новонасталих књижевних ,,вредности“

Да ли су у роману ,,Меланхолија отпора“, мађарског нобеловца Ласла Краснахоркаиа  примарне теме одустајање, препуштање, предаја, или постоји и неки примални крик који би радозналог читаоца могао навести на друге закључке? Да ли је психологија масе толико летаргично снажна и не дозвољава да се сваки иоле свеснији појединац издигне из стања обамрле чулности и апатије?

Ако изузмемо Петера Естерхазија и донекле Бохумила Храбала, који такође гаје сложену, снажну, густу реченицу у свом писању, мало је писаца, или бар мало оних које сам читао, који на начин на који то ради Краснахоркаи испуњавају белину страница ситним штампаним словима. Простирање његових дугачких мисаоних токова налик је реци која вијуга кроз панонске равнице. Уколико помно не пратите њен ток, сасвим је извесно да ће вам мисли одлутати на оближње обале и поља на којима се жуте остаци летње вршидбе. Стога, Краснахоркаи није писац који се чита за једно вече, или за два до три дана. Концентрација, оно чега нам фали у овим годинама хиперпродукције књижевности је први услов за читање овог дела. Други је подужи читалачки стаж, јер колико год ово звучало можда и претерано критички, немојте се прихватати читања оваквог дела ако претходно нисте прочитали поприличан број књига озбиљне књижевности. Ко започне читање схватиће и зашто.

Краснахоркаи није писац данашњице. Склопови његових реченица, драмске паузе, постављање сцене пре сваког чина који се има одиграти у овој колективној драми саморазарања указују на пажљиво и индикативно промишљање и суптилно навођење читаоца на циљани пут, иако са истог кроз приповедање има доста скретања и задржавања на споредним друмовима. Модерна књижевност углавном не трпи велики број описа и што је још поразније психолошку основу и разлагање целокупе унутрашње мисли ликова, приказ њихових недостатака, мана и врлина, које читалац мора често и сам да представи себи на начин на који је доживео појединца у овом делу. Краснахоркаи нас дакле нагони да размишљамо, што је опет опречно са књижевношћу у којој аутор забавља своје читаоце и даје им на увид готово све оно што би и сами могли открити и можда поистоветити са неким својим унутрашњим нагонима, страховима, радостима. На овај начин скорашњи добитник Нобелове награде стаје у ред са самим класицима светске књижевности, поготово онима којима је дубина људске душе, али и општа освешћеност или неосвешћеност пука била императив да напишу безвремена дела.

 Радња смештена у стихијско пропадање једног града затрпаног смећем и општом безвољношћу његових становника у роману ,,Меланхолија отпора“ може се сврстати у реалну дистопију, али и у поистовећивање са мађарском револуцијом, што је изражено неким елементима пред крај дела када долази до обрачуна са рушилачким елементима и присуством једног тенка који попут сенке прати једног од јунака по улицама. Појава мртвог кита којег приказује један циркус није нова у књижевности. На сличан начин опседнутост једног човека телесином која заокупља грађанство писао је и Ерих Кош у делу ,,Велики Мак“ (1958), а

разорну, готово магичну моћ путујућих циркуса у утицај на људску подсвест неких од наказа, дефекта природе, описивали су многи писци попут Реја Бредберија у роману ,,Нешто зло овамо иде“ (1962), но и поред тога Краснахоркаиев роман у себи садржи аутентичне пасаже у којима је акценат на разорној снази масе и укалупљивању у једну мисао, која има за циљ да у општем хаосу деструктивно преиначује општи, устаљени поредак доводећи читаоца до закључка да свака макар и у зачетку добра мисао, која има за циљ промену постојећег стања, на крају поприма облик крвавих авети које опседају умове и желе само да човека врате у анимални опсег његових промишљања.

Још један од елемената ауторовог писања је бивствовање ума, његова закржљалост или покушаји да се колико толико одржи у облику у каквом се затекао у тренутку када престаје сав развој проузрокован одсуством садржаја, интерпретације или саме жеље за културом и уметношћу у било ком облику. Код неких ликова то је упечатљивије, код других постоји само онај древни хијерархијски начин размишљања у ком је најбитније успети се што више по лествицама напредовања искоришћавајући сваку могућу прилику која се укаже. Они који опет још увек разлучују све нелогичности постојећег стања свог окружења покушавају да унутар својих кућа и станова направе енклаве у којима мисао истина има све елементе разложног, но њихова мана и помало себичност је у томе што јој не допуштају да изађе ван зацртаних граница и добро замандаљених прозора. Фрагменте таквих мисли могу ухватити они који су ретки посетиоци соба где се оне још увек могу чути, али помешани са густим, притискајућим назнакама свеопштег препуштања и осетном безвољношћу које наткрива сиво небо, бојећи у исту боју и душе испод њега, без сунца, без топлине, ти се комадићи брзо утапају и нестају у котлу суманутости који само што не прокључа потпириван непознатим страхом из којег се опет рађа агресија и враћање људског рода у безакоње.

 Ипак, како рушилачки нагон брзо расте прождирући све пред собом, разбијајући, ломећи, рушећи, палећи, наносећи бол, како физичку, тако и ону у души, исто тако и сплашњава када се потреба за деструкцијом задовољи, када се после оргијања, после сабласне тишине у којој се маса креће са истим cilljevima недокучиво развеје потреба за надмоћи, исто тако недокучивом потребом да се та надмоћ претходно покаже у свој својој бестијалности, свет се може вратити у неко пређашње стање у којем ће сам одлучити хоће ли га унапредити или оставити на истом ступњу бесвесности, који ће неминовно поново довести до краха. Материјализоване крхотине лако је почистити, али оне које су се већ зариле у свест и обавиле око поимања стварности, које утањају у мекане режњеве центра нервног система немогуће је одстранити. Оне трају и трајаће преносећи импулсе свуда по телу, протичући крвотоком у виду опиљака, разарајуће перфидне, успораване једино меланхолијом отпора.

 Дело Меланхолија отпора (Az ellenállás меланкóлиáја), објавила је Сатурна издаваштво у преводу Марка Чудића.