Премда би ученици требало да надвисе своје учитеље, има учитеља чије је име дубоко уклесано у стубове једног нараштаја, да су сви његови ученици ‒ ма колико даровити и виспрени били ‒ познати понајпре по имену свога учитеља. Таква је судбина задесила махом све следбенике Вука Стефановића Караџића, јер Вукова фигура у српској култури представља тачку преокрета ‒ од старе црквенословенске линије према модерном облику народности или већ добро знаној употреби српског народног језика као књижевног, то јест, језика српске културе. Није Вук Караџић једини заслужан за реформу српског језика. Да је тако, не би био човек. Његов обилан и озбиљан рад мора се самерити са снагом његовог духа, мора се разумети у контексту епохе и његових личних настројења. Његов рад ‒ исто тако ‒ треба видети и са манама које му пристају, не треба га по сваку цену глорификовати, јер би се тиме поружнило оно што је Вук марљиво стварао и створио.

Шта је створио, рећи ће они који му нису наклоњени. Поред штампаних књига српске народне књижевности, језичких уџбеника и важних дела публицистике, Вук Караџић творац је једне струје у нашој култури која је до дан-данас неишчезла, а која се види у животу и раду његовог наследника, дакле, вуковца ‒ Ђура Даничића.

Прошле године навршило се двеста година од рођења овог српског филолога, и премда је његово име и даље веома живо у нашој култури, чује се питање: зашто бисмо се бавили његовим делом ако знамо да нису сва његова стремљења била на корист српском језику?

Ђуро Даничић, по рођењу Ђорђе Поповић, рођен у свештеничкој породици, прво је студирао право, да би се потом ‒ надахнут Вуковим радом ‒ почео занимати српском филологијом, пишући научне списе и водећи полемике са угледним интелектуалцима деветнаестог века. Међутим, иако је Беч био епицентар српске роматичарске културе, Даничићев омиљени град био је Загреб, у којем је преминуо 1882. године. На позив католичког свештенства приступио је тамошњој академији наука не би ли, између осталог, учествовао у настајању речника хрватског или српског језика. И овде је заметак анимозитета према научнику, овде се ломе копља у разумевању дела Ђура Даничића. Његов одлазак у Загреб ‒ или напуштање Београда након неуспешне потраге за послом ‒ с разлогом је схваћен као приклањање другој, дакле, несрпској идеологији, а која ће касније бити погубна за српски народ. Питање је да ли је то Даничић могао знати и да ли је његов рад био мотивисан таквим мисаоним надражајем?

Приликом пажљивог читања Даничићеве биографије јасно се види како његов лексикографски рад није био везан само за хрватски град и како се његова промишљања нису тицала тек устоличења хрватског језика, већ идеје о пансловенству или уједињеном словенству. Та идеја подразумевала је тешњу повезаност једнородног народа, његову културну сједињеност и касније истоветно дејство ‒ према свим струјама које су долазиле споља. Оно што Даничић није знао или није желео да зна јесте неутемељеност таквог идеолошког пројекта. Из данашње перспективе његови се напори чине узалудним ‒ да помири две групе људи или барем да их зближи.

Није тајна да је Даничић присуствовао потписивању Бечког књижевног договора и да је неретко писао латиницом. Само да је то исцурело из његовог животописа, било би јасно да српска култура нема посла са чистокрвним Србином, већ са скривеним кроатистом. Међутим, како је идеја о уједињењу, касније преточена у југословенство, била тако дубоко укотвљена у српску културу и препозната тек када је већ било касно? Одговор би могао имати два крака. Један јесте у вези са неинтегрисаношћу српског националног бића или оскудицом идентитета. Само народ ‒ или његови врли представници ‒ који не разуме ко је, бива олако бачен у океан постојања другог национа. Дакле, могли бисмо имати посла са непродуховљеном или неосвешћеном елитом која и данас управља нашим светом. Ако је ово случај са Ђуром Даничићем, онда остатак његовог филолошког рада нема много смисла. Његово вуковско порекло бива тад несхватљиво, јер: зашто би неко ко је живео у оскудици и можда недовољно примећен или награђен желео да оствари бит националног деловања ако му до српског није стало? Ако је позив у ЈАЗУ био остварење младалачких снова, зашто је Даничић деловао и на ћирилици и у правцу озваничења свих важних народних пројеката? Укратко: како се у српској култури поткрао човек који је деловао против ње, а да српска филологија ни данас нема о томе јасан или чист став?

Зато што је идеја о несрпском деловању ‒ хрватска, она није примарно српска и она никада неће бити интегрисана у српско биће јер је она у својој суштини сила која пориче или која одриче вредност српског народа и таква је Србима, у својој суштини, несхватљива. Зато је можда била туђа и Даничићу. И овде не мора бити речи о скривености иза завесе, већ темељном неразумевању једне деструктивне идеологије која у коначници ‒ саму себе пориче.

Други могући разлог ове српске обневиделости био би у вези са осмишљеним програмом о нестанку српског народа и тад су и Вук Караџић и његов ученик фигуре које други померају, а они се могу звати Јернеј Копитар, Франц Миклошич или Јосип Штросмајер. Тад је идеја о српском народном језику као књижевном ‒ бацање пепела у очи, јер се иза кулиса догађа нешто много озбиљније: на малена врата уводе се латинична слова и католичка филозофија, те се обликовани свет мења и Вукова реформа није потпора српским устанцима, већ план да се они ослабе и да Срба већ једном и задуго или коначно ‒ нестане.

Али како онда разумети Даничићеву слабост у касним данима, можда и незадовољство пред смрт, кад у материјалној оскудици снева дан који ће га узнети ка месту одакле ће гледати ка својима и радовати се што је његово прегалаштво имало смисла? Да је пројекат кроатизације у српској култури био циљ или да је Даничићево срце стремило ка западним висинама, његов би рад био мање тежак, био би у својој суштини подношљив и не би био обојен метафизичким нијансама. Његова аутентична скромност и чак самонедовољност говори о човеку мимо пројекта, о души која није испрограмирана да послушно стоји, већ да се креће у ритму своје личне и националне логике.

Дакле, тачно је да је Ђуро Даничић био савезник у подухвату који је тежио да устоличи хравтски језик и на томе му српска јавност може замерити, али ако бисмо само то видели, онда бисмо остали слепи за све друге његове борбе које нису вредне зато што су борбе, већ зато што је њима проткана важна нит ‒ да се српска култура уреди тако да буде јасно шта је српски језик, ко су његови говорници и чему они стреме. Пажљиво читање Горског вијенца, објављеног исте године кад и његова чувена филолошка расправа, сведочи да он није тек сакупљач речи, већ филолог који разуме: да народ који жели да опстане треба да дозволи и другима опстанак.

И можда се баш у тој тези скрива логика српског опстанка: да иако смо себе, свесно или несвесно, деградирали, да иако смо били склони самопорицању, никада нисмо порицали друге. Косовски завет тражи да се заложимо за себе и без тог чина не може се преживети, али у једној дубљој и неслућеној метафизичкој перспективи најдуже живи онај који ниједног часа ником није забранио да живи, допуштајући да други ‒ с разлогом други ‒ буде на првом месту.

⁕ Текст је инспирисан изложбом ауторкине професорке, академика Злате Бојовић Ђуро Даничић: Оданост језику. Изложба је отворена 23. децембра 2025. године у Галерији САНУ и моћи ће се видети до 15. марта 2026. године.