Јован Мирић, Грлом у маказе, Балканија: Нови Сад 2025.

Прошле године је у издавачкој кући Балканија изашла књига професора развојне психологије на Филозофском факултету у Београду, Јована Мирића. Можда би се некоме на први поглед могло учинити да психологија и тема ове књиге – геноцид у Јасеновцу – немају заједнички именилац, али књига је постављена тако да преиспитује психолошки профил џелата и жртаве у геноциду који је у НДХ био изведен над Србима, Јеврејима и Ромима. Због тога ова књига не би требало да остане заглављена на рубовима пажње шире јавности.

Није непознато да је професор Јован Мирић и раније писао о овим темама, те да је указивао на велике проблеме које у психологији праве мале разлике, но ова књига пружа додатни увид у тему којој је мало пажње посвећено у науци. Реч је о улози или одразу културе на стил усташких непочинстава. Главна одлика књиге је да је мишљење аутора сведено на коментар, док је далеко више простора дато гласу жртава које су на овај или на онај начин преживеле покоље у НДХ. Тако акценат књиге није на квантитативном, већ на квалитативном аспекту убистава, злостављања и понижења која су над Србима починиле хрватске усташе.

Књига је обимом невелика, има тек двеста страна, поглавља су кратка, али је то не чини лаком за читање. Њен садржај није једноставно савладати, па је ваља читати мало по мало и с временским размацима. Упозорење се посебно односи на стилове убистава изван самог логора Јасеновац, који по свирепости понекад далеко надмашују убиства изведена у самом логору.

Грлом у маказе је, дакле, збирка сведочења жртава и детаљних описа усташке креативности у убијању. Заснована је на обимном броју објављених извора и литературе, као и на архивској грађи Архива Југославије и Државног архива Србије. Бавећи се дуго психологијом моралности, Мирић је приметио да је један аспект психолошког поља упорно остајао необрађен, а то је психологија колективног злочина.

Књигу отвара поглавље које доноси логорашки и логорски лексикон. У њему су описани појмови као што су „подмлађивање“, „агенција латрина“, „грипа Градишка“, „директор Насипа“, „Звонара“, „легенда о Ђакову“, „Људоловка“, „Ваљање“, „Наступ“, „кољачки цар“, „Фра сотона“ и други. Потом се прелази на описе убистава и мучења у кратким исказима и записима, да би се потом прешло на примере спаљивања живих људи, неретко претходно набијаних на колац. Затим у поглављу Село и град, аутор указује на разлике у понашању усташа-комшија у две средине. Посебно поглавље посвећено је пљачкању имовине погубљених српских породица коју су изводиле комшије Хрвати. Даље се описују поворке смрти, „зарађени опрости“, „сахрањивање сапуна“, бекства из логора, певања пред стрељања, доживљај логора Јасеновац као спас од усташког дивљања широм НДХ, с тим у вези и феномен „молбе за ропством“, потом организовања такмичења и надгорњавања у вршењу злочина. Једно од најпотреснијих сведочења је оно о којем говоре преживеле жртве из јаме Равни Долац: пред читаочевим очима смењују се слике бацања мајки и деце на гомилу у јаму, дугачак пад кроз понор којег се жртве и не сећају, јаукање изломљене деце и родитеља, капање воде са стена коју су преживеле жедне жртве лизале, труљење деце по мајкама, гомилање црва, бацање бомбе на мртве и живе у јаму и на крају вађење преживелих из јаме. Надовезују се злочини почињени у Сребреници јуна 1943. године, опис усташких тактика на локалу, затим третман трудница и породиља у НДХ, однос усташа према српској деци, али и могућност да само на тренутак усташе устукну пред женском лепотом (случај Кате Родић, 21 година), и тако даље.

Посебно су сабласна два сведочења: једно о „глави девојке“, а друго о „мртвом колу“. У првом случају земунски хирург Павле К., сведочи оно што никада у свом радном веку, али ни у ратном искуству, није видео: „А једног јутра, у Боровом Насељу – прича Павле К. – довезли су девојку. Беше покривена церадом. Видео сам само њену главу. Била је прелепа. Као извајана. Дуга плава коса, лице анђеоско. (…) Требало је да утврдим узрок смрти. Кад смо је открили, болничар је скинуо цераду, пред нама је лежало тело младића. Њена глава била је зашивена на његов труп. (…) То је могао да уради неки стручњак. Лекар. Из моје бранше.“ Други случај је још гори: „Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући један по један. Челни друг који је први наишао на један пропланак 50 x 50 м, застао је и до њега слиједећи, па редом до посљедњега правећи круг око `мртвог кола`. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 деце старости 1 године. Од ових 20 деце 10 је женских, а 10 је мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра, а главе према вани на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, тј. пререзано ножем испод врата, али се не види да су ту на лицу места клана. Не виде се ни трагови крви, што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту, па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена, а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло.“

Наведени случај показује да овде није било речи о простом убијању. Било је, наравно, и простог убијања, али многи примери, па и овај, показују да је у оваквим поступцима било још нечега. Аутор покушава да пружи одговор: „…пијење крви, вербални коментари, клање детета на мајци, провлачење дечјих ручица кроз мајчине дојке, сакупљање и ређање у `мртво коло`… Биологија познаје мужјачко убијање деце, али овде није реч о биологији, дивљаштву или зверству. Овде је реч о културној појави – о култури.“ Дете са својом нејаком главом, за одраслог који га усмрћује, има симболичку, а не реалну вредност. Ту симболичку вредност српска деца су стицала својим рођењем (па с обзиром на вађења деце из мајчиних утроба – и самим зачећем) на територији НДХ, односно у њиховој расистичкој идеологији коју је поставио Анте Старчевић. Друга симболичка вредност српског детета за усташе заснована је на идеји да је дете потенцијални носилац семена, а семе је основна мета сваког фундаменталистичког расизма („…заклао је  осмогодишњег Жељка Тумару на Кордуну рекавши `да му мајку српску, ти нећеш више Србе плодити`). Трећи симболички слој односи се на негирање дечје невиности, односно у приписивању кривице („…Србину од киле опроштаја нема“). У поступцима усташких убица виде се стил и ритуализација, дакле – култура. Тако да, када пише о усташким злочинима извршеним над српском децом, Јован Мирић скреће пажњу на чињеницу да ту није реч ни о дивљаштву, нити о зверству, да се у таквим случајевима не обраћамо биологији, као ни изворима (ретке) индивидуалне патологије, већ – култури.

Једно од питања у које се аутор упушта, а које се сваком здравом разуму намеће јесте – зашто Срби нису бежали? Неколико је објашњења за такве поступке који, посматрани из наше перспективе, не изгледају разумно. Тек понегде је у питању била блокада од страха, али у већини случајева мирно дочекивање убица било је засновано на поверењу  Срба у комшије Хрвате – да их неће ни повредити, а камоли убити. Било је то поверење у власт, вера да држава штити недужне грађане, јер – зашто би држава убијала људе који нигде нису преступили!? Понегде је у питању била чиста превара: дан пре убиства представници локалне усташке власти би обишли српске куће наредивши им да сутрадан буду сви на броју због тобожњег пописа, а отац (или глава домаћинства) би се из ревносног односа према држави потрудио да сутрадан сви укућани и буду на окупу. Понекад је, као током зиме 1942. године, снег био висок преко једног метра, па се, осим кроз пртине између куће и штале, куће и потока, штала и помоћних зграда – није ни могло бежати. Ово питање спада у ред најтежих за објашњење.

Књига Грлом у маказе би се дуго и нашироко могла описивати, али њена намера није да засени читаоце најразличитијим гадостима на које су усташе биле спремне. Њена функција је да подстакне на даља размишљања, истраживања и писања на ову тему. Један од најплодотворнијих могућих праваца могао би бити преиспитивање односа културе и идеологије у свим друштвима и временима, а посебно у југословенском, хрватском друштву и у НДХ.