„Свет се дели на људе који мисле и људе који имају мишљење“

                                                                                           Владимир Булатовић

Свет се дели. Откуда непомирљиве нарастајуће деобе у свету? Узроке би требало тражити у деобама унутар човека. Можда је требало започети реченицом – човек се дели. Без разумевања унутарпсихичке динамике човека тешко да се може разумети било која друштвена, идеолошка, политичка динамика и подела у свету. Ако сагледамо историјски оквир, ратове међу народима и ратове унутар једног народа, дакле, светске и братоубилачке, видимо да је историја постојања ратова дуга исто колико и историја постојања људског мишљења. Свеприсутна је мисао унутар човека и његова подложност страстима је вечна. Вечан је отуда и сукоб, најпре унутар човека, потом и између човека и човека, тиме и сукоб међу народима. Разумети дешавања на макроплану тешко да је могуће без разумевања на микроплану. Стога би се одговор на постављено питање о узроцима глобалне динамике могао тражити управо у динамици човеког свесног и несвесног бића, а сасвим је сигурно да доминација људи који имају мишљење спрам оних који мисле јесте у корену свих међуљудских сукобљавања, јер имати мишљење могло би значити одрећи се саморефлексије, тиме и могућности да сагледамo другост и разумемo је.

Чврста одбрана свога становишта иза кога се крије ригидно мишљење, онеспособљено за разумевање другога, само је манифестна нескривена страна личности, док је у свом корену и суштини такве личности инфантилна мисао. Свеприсутна, још из периода антике (јер човек је био позван и упозорен – чувени старогрчки натпис на улазу у пророчиште у Делфима је спознај самога себе), увереност у сопствену истину, и човека пре Христа и човека данас, води на пут погибељни. Није ли у основи свих ратова рат између идеје моје и идеје твоје? Није ли то рат најпре између два човека која имају сопствено мишљење,  а потом и између људи уверених да је туђе мишљење и њихово? Тамо где је искључивост, крутост и фанатичност, тамо је и непостојање промишљања и чврсто постојање сопственог мишљења. Како се идеје, укорењене у једном човеку, преносе и на друге људе и на које људе? Пре свега на оне који су склони некритичком мишљењу и који су пријемчљиви, како из психолошких тако и социолошких разлога, разним облицима предубеђења. Таквих је свакако више но оних који промишљају. Отуда је и историја човечанства историја сталних сукоба и ратова. Но, не размотрити психолошку раван, човека као индивидуу, значило би занемарити узроке и сагледати само последице. Стога се сложена људска психа, предмет проучавања психолога, филозофа и религиозних мислилаца, налази у основи свих подела. Сигурно да је значајан, без обзира на универзалну психолошку компоненту, и утицај историјских и културолошких околности на стварање заједнице људи која је подложнија прихватању туђег мишљења као свог. Тако, на просторима Балкана, формирање крутих ставова  има свој континуитет сходно неповољним историјским приликама које су интензивирале и продубиле поделе. Ситуација би требало да је повољнија у демократским друштвима, али у последње време, паралелно са технолошким развојем, сведоци смо нарастајућих тензија у западноевропском и англосаксонском друштву. Разлике у мишљењу постају све драстичније, поделе све израженије. Све више затегнута геополитичка ситуација говори нам да је у порасту неговање сопствених уверења од којих се не одступа. У дијалог, чак иако се у њега улази, нарочито у демократским друштвима где би он морао бити императив, све чешће се улази декларативно. У постојању таквог дијалога, или је боље рећи непостојању дијалога, заузимају се позиције у којима је иницијална поставка ствари да се докаже да сам ја у праву и да се обезвреди туђе мишљење, с тим што се она и проширује, некада експлицитним некада индиректним настојањима да се други „савлада“, победи у мишљењу и да се увери у моје мишљење које једино мора бити исправно. Тај дискурс у ком је неупитно моје мишљење, у ком вредност има искључиво моја поставка ствари води до позиције у којој сам ја  и нико други неприкосновени власник истине. Таква поставка ствари не може се разумети до краја без сагледавања, на почетку споменутих, људских страсти и њихове вечне присутности у човеку. Ако знамо да страст потиче од грчке речи која значи страдање, онда нас у разумевање проблематике постојања сопственог мишљења и уверености у њега води, према учењу хришћанских мислилаца, разумевање водеће страсти, или према религијском учењу – греха, гордости. Где је гордост, ту је и увереност у сопствено мишљење. Где гордости нема (или је има у мањој мери), ту има простора за саморефлексију, а пре свега има простора за глас другости, па тек онда и за њено разумевање. Јер да бисмо другог разумели, потребно је најпре да га чујемо. Стога је важно истаћи да човек уверен у сопствено мишљење нема тежњу нити да чује нити да разуме другачијег од себе нити да размотри његову позицију, већ има непрестану тежњу да се другост потчини и укине.

„Горди људи сматрају да не греше, а и када погреше, не кају се“, истиче Јеротић, и додаје да „треба да се оћути бар онолико дуго колико је потребно да се присебно испита садржај изговорених речи“. Мислити би стога значило и имати способност самопроцене и процене, уздржати се од изношења сопственог мишљења ако од њега ни говорник ни саговорник нема могућност да нешто спозна, те научи, тј. уколико обоје у тој размени мишљења губе. Не настају ли непомирљивости и међу комшијама, рођацима, партнерима, политичким противницима, све због непомирљивих разлика у мишљењу и због немања спремности да се други сагледа, саслуша, чује и разуме?

Мислити би морало значило и пажљиво проматрати, најпре себе, преиспитивати сопствена уверења, обрачунати се са оним уверењима која нам не користе за развој, како сопствени, тако и развој заједнице, било пријатељске, партнерске, породичне, те друштвене. Обрачунати се, дакле, са сопственим предуверењима, не и са саговорником и светом.

Ово отвара још једну од подтема – пут ка индоктринацији – јер шта би друго било некритичко усвајање информација (или је боље рећи полуинформација) путем мас-медија, нарочито путем електронских. Сачувати ментално здравље у поплави информација које нам пристижу из најразличитијих извора чини се као највећи изазов данашњице. Простор за исказивање сопственог мишљења добили су практично сви – и стручни, и мање стручни, и потпуно нестручни. Разни облици примитивних садржаја који су преплавили не само интернет већ и телевизије са националним фреквенцијама услед своје интензивности постају нормализовани, како у виртуелном тако и у реалном простору.  Ко је у тој збрци кадар да промисли? Није ли лакше усвојити мишљење које нам, путем све агресивнијих медија, пласирају и прогласити га за своје?

У којој мери промишљамо шта пуштамо у свој ментални простор, да ли га претрпавамо, загађујемо и разбољевамо? Историја човечанства не бележи да је проток информација икада био бржи, а да ли је наш мозак спреман да обради број информација које нам свакодневно стижу? Наслов једне новинске вести из 2011. године гласи Проток информација у свету јачине цунамија. Од тада до данас свет је добио на убрзању толико да је цунами блага реч.

Пласирање текстова, видео-записа и информација сваком понаособ на основу сопствених претрага на интернету ствара илузију да сами мислимо и да сами бирамо. Тако се, чини се, никада лакше у историји човечанства ствара маса људи која, будући изложена информацијама из дигиталне сфере, некритички усваја заправо туђе мишљење и, несвесно, проглашава га за сопствено. Човек који мисли сваку ће информацију пропустити кроз филтер, бити свестан да, сходно сопственим предубеђењима, формирамо и сопствено мишљење.  Будући да су изложени „слободи“ да изаберу садржај на мрежама који желе, људи у највећем проценту то раде управо у складу са својим сложеним несвесним унутарпсихичким процесима, тј. у складу са својим предубеђењима. На тај начин, из виртуелног простора непремостиви јаз се преноси у стварни простор. Јер где је човек, ту је и мишљење (да ли и промишљање?), а где је мишљење, ту је и потенцијални конфликт.

Свет је подељен, на идеалисте и прагматичаре, националне и космополите, рационалне и ирационалне, вернике и атеисте, и свет не престаје да се дели. Хоће ли се у будућности конфликт заоштравати или ће се мисао искристалисати, језик обуздати, а вид изоштрити?  Чини се да за тај процес није потребно ништа више од тога осим да ти „ум у срцу почива“.

Зато би се ваљало подсећати Андрићевих мостова јер „где год се моја мисао крене или стане наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску  жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка.“