И БИ ДАН

Ми смо изгубљени бродови
у очима мртвих, 
заробљени језици
у кулама немуштих.

Ал' некад плешемо
призивајући смртне
и пркосимо земљи
прљавим табанима.

Живео глас
у нашим грлима 
продоран кô свест;
каткад ромиња 
усред плаветнила.

Kô руке путника
и глас преступника,
ударамо слепо
у врата светилника. 


ЈЕДНОРОЗИ

Крв је њихова питка
јер се не плаше смрти;
кô гатка се пројављују
пробураженима.

Видела их у измаглици
између живота и смрти,
касом болних бреза
измичу...

Путањама звезда
они не иду;
танкоћутни, стану у груди
и дрхтаво воле
што земља избаци из мрака. 


ДВОЈЕ

Кад ујутру устанем,
затекнем пола сунца на тањиру,
и ако те нема,
падне сенка на пола
неизговореног у шерпама,
воланима кућне хаљине,
папучама.

Дан је обустављен
када те нема;
када те нема
у метежу,
какофонији сирена,
допире до мене
остатак сна
као шум
на срцу.

Увече, пре него починем,
нанесем помаду
на оштећене осмехе
и кад се твоје линије
са мојим поклопе,
ја доцртам пола месеца
у калупу на јастуку
на ком наше главе
дванаест меридијана описују. 


ИЗГУБЉЕНИ

Буди ме место
блиско а далеко
као војник
на црно-белој фотографији.

У измаглици
ишчезава на слици лик
и прилика се његова дужи.
Од зова брестова
расту уши
у дим,
у простор изнад глава,
где отац и мајка му спава.

А ја не знам ко је
иако на уснама
име му моје
оживљава.

Прашину диже пешадија,
земљу туче коњица,
негде некад
уклапам се
у војничке чизме и лица
земље.

Буди ме неко место,
подзвук земље
којој је неко мој
даровао реке.

 
РИБАРИ

У мрежи смо,
батргамо се и гледамо,
додирујемо, влажне коже,
док сунце зађе,
док још може
мој свет у твом да се огледа.

Боле последњи удаси,
кô да су скупили куће и дворишта
за ломачу, кô да може да се угаси
што гори у нама од давнина.

Небо се натмурило – 
киша, кажу, пашће; 
некоме се журило
да нас преокрене,
кô да вода одозго
ону доле потире. 


ОПНА

Како би било
раскинути са обичајима
и кренути негде друго

Као Рајмунд Грегоријус
усред бела дана
наочиглед људи
напустити
све

Из једног праска
побећи у други
изродити
изазвати

Усред бела дана
скинути одело
и го удисати
асфалт
зној
хлеб

Гледати кроз дрвеће
испод линије разумевања
кроз ноге великог града
који се помера
као острво

Стајати у месту
крај реке
где протичу осмеси
и пљувачка
и колица
пуна људских

Не изговорити
између лепоте и страдања
не говорити
само слушати
шкрипање
свађање
тапкање

Трчати у супротном смеру
посматрати рађање сунца
прстом подвући мисли у књизи
и гледати у кран

Кроз болнице
одборе цркве
ударити ногом
говорити латински

Један дан
само један дан
пробити
оклоп
и бити
неизмерно бити
присутан. 


СИНДРОМ ТЕСНИХ ЧАРАПА

Не преостаје ништа друго
осим 20 пари свилених чарапа,
20 х 20 одбеглих нити,
20 х 20 х 20 истих мисли.

Разбијене главе бауљам
кроз излоге не схватајући
ко је напољу, а ко унутра.

И прати ме 202020202020 бламова
са огромним рупама које зевају на пролазнике
са мојих бутина
и гризу радознале прсте
и уплакана чудовишта.

Остају још само игла и конац
да избушим рупе и провучем ноге
куда још нисам ходала.