Пред читаоцима се налази галерија слика из живота штићеника и васпитаника Завода за принудно васпитавање 1942-1944. године који се налазио у Смедеревској Паланци. Уз галерију прилажемо и ауторизовани интервју који је Александар Стојановић, за потребе свог истраживања, обавио са последњом преживелом васпитаницом ове институције, Мирославом Ракић, која у овом тренутку има сто година. Стојановић је аутор књиге Завод за принудно васпитавање омладине: 1942-1944 (Београд: ИНИС, 2025), која је прошле године била најпродаванија књига на Институту за новију историју Србије, али и монографија која је скренула пажњу шире јавности на ову тему. Из садржаја ове књиге је, поред осталог, у дневном листу Политика био приређен фељтон који је излазио у 23 наставака. Чему онда додатна пажња овој теми? На промоцији Стојановићеве књиге на Институту за новију исторју Србије, поставило се питање визуелизације живота у оваквој врсти институције. Стојановић је имао увид у неколико десетина хиљада фотографија, али на њима нису биле снимљене сцене насиља, напротив – васпитаници су на сачуваним фотографијама махом били насмејани. Та његова тврдња покренула је питање проблематизације фотографије као историјског извора, јер у писаним изворима има сведочанстава и о насиљу које је над појединим васпитаницима било примењивано. Са друге стране, живот у оваквој врсти логора (сваки простор ограђен жицом у који су људи принудно смештени назива се логор) драстично се разликовао од логора као што је био онај у Јасеновцу. Стојановић их не ставља у исту раван из пијетета према жртвама логора у Јасеновцу. Приложене фотогафије и интервју проблематизују природу Завода за преваспитавање у Смедеревској Паланци и природу фотографије као историјског извора. Не ради се о томе да фотографија није поуздана, већ да поуздано преноси само одређене аспекте живота у Заводу. Ипак, оне су многобројне и на њима је атмосфера чудновато релаксирана. Ове фотографије су настајале спонтано, у оквиру секције самог Завода и њихов циљ није био креирање слике Завода у јавности, што их чини историјским изворима првог реда. Фотографије нам је уступио колега и аутор књиге, Александар Стојановић, и то само оне за које су ауторска права слободна. Оне припадају Историјском Архиву Верослава Вељашевића у Смедеревској Паланци, фонду Завод за принудно васпитавање омладине, кутија 6. Далеко већи број фотографија може се погледати у фондовима других архива.

ИНТЕРВЈУ СА ГОСПОЂОМ МИРОСЛАВОМ РАКИЋ, БЕОГРАД 31. 3. 2018.

НАПОМЕНА: Интервју обављен у стану госпође Ракић, у присуству и уз помоћ њене кћерке Маје и зета Милоша Пекића, наставника историје у ОШ „Старина Новак“. Звучни запис интервјуа сачуван у потпуности и без икаквих измена, у трајању од око три сата.

О породичном пореклу: Мирославин отац Огњен био је правник-адвокат, члан странке Драгољуба Јовановића (Савеза земљорадника) а мајка професор гимназије. Отац је био виђенији члан странке код кога је Јовановић лично боравио током посета Прокупљу и околини, а и након рата сарађивао је са Јовановићем и помагао у његовом издржавању током година прогона. Мајка је предавала француски језик и књижевност а међу њеним ученицима налазио се и велики број комуниста, од којих су касније неки имали истакнуте улоге у партији и друштву (нпр. Ратко Павловић Ћићко). Ни отац ни мајка, премда су били левичарских уверења, нису били чланови КПЈ. Отац је највећи део рата провео у илегали, кријући се управо од партизана. Мајка је била снажног карактера и пркосно се супротстављала свим властима и насртајима на себе и чланове породице. Брат Миле (Милан Ракић, старији брат) такође је био хапшен и био је у Заводу у Смедеревској Паланци. Након рата он је доживео још веће страдање након резолуције ИБ, када је био утамничен на Голом Отоку. Мирославин деда био је стари радикал, кога су у породичном дому посећивали Никола Пашић и Љуба Давидовић. Мирослава се сећа тих посета а посебно је на њу утисак оставио Љуба Давидовић као фин човек истанчаних манира.

О СКОЈ-у и илегалном раду: карактерише то као глупости, младалачке и потпуно неразумне и нерационалне ствари. Не придаје превише значаја томе, сматра да је у Завод доспела превасходно због породичног порекла и чињенице да су их повезивали са комунистима јер је њена мајка као професор познавала и штитила један број младих комуниста.

О рату и времену пре него што је доспела у Завод за принудно васпитање омладине: током Априлског рата боравила је са делом породице у селу, а потом су се вратили у Прокупље. У септембру месецу тамо су дошли четници. Они су ухапсили Мирославу и њену мајку али су их пустили без саслушања, након што се мајка успротивила саслушању и понуди једног четника кога је познавала да буду саслушани код куће. Током 1942. године добила је упутство да се крије у Нишу. Није сасвим јасно од кога је добила ову инструкцију нити зашто се тачно крила, али то и није од пресудне важност за овај интервју. Ухапшена је једне вечери, на слави, од Гестапоа. Ухапшена је том приликом већа група људи, у којој се налазила и Мирославина мајка. Одведени су у немачки логор у Нишу (логор „Црвени крст“), где је видела бројне Јевреје, као и мајку Желимира Жилника у поодмаклој трудноћи. Описује да је тамо присуствовала сцени када је Жилникова мајка наредила свим комунистима да окрену леђа када су Немци спроводили једног ухапшеног четника (по имену вероватно Аца Поповић, такође бивши ђак Мирославине мајке). Мирослава напомиње да је након рата од Немачке добила 7500 ДЕМ као одштету за боравак у овом логору. Потом следи и „школско хапшење“, када су спроведени у Специјалну полицију, у затворске просторије у Ђушиној улици. Описује како је, чекајући на своје ислеђивање, кроз радијаторске цеви слушала звуке пребијања ухапшених и јауке. И она је била подвргавана батинању само не у Ђушиној него у згради на Обилићевом венцу. Пребачени су следеће вечери у просторије на Обилићевом венцу. Сведочи о познатој пракси Специјалне полиције ударања по табанима током истраге. Каже да су јој температура и падање у бунило услед исте олакшавали да поднесе физичку тортуру. Температуру је, на нервној бази, изазивала сама себи (вероватно услед изузетног претпљеног стреса). Исхрана у Специјалној полицији била је јако лоша, кибла са водом и пар зрна унутра, буђава проја. Каже да се против глади борила тако што би замишљала како једе.

Долазак у Завод: описује да је прво видела жицу али су их дочекали топло. Памти дочек који су им направили штићеници који су већ боравили тамо. Била је зачуђена престанком батинања и променом понашања према ухапшенима. Вођени су на купање, стари штићеници (доведени са Бањице) су им рекли да у Заводу „није лоше“. Искрено је била одушевљена затеченим, посебно након искуства у Специјалној полицији.

О управнику Миловану Поповићу и његовој супрузи др Драгојли: Управника цени као веома интелигентног („генијалац“), за Драгојлу потврђује да је била изузетно лепа и негована („лепа, висока, коса дивна црна, само је имала један зуб који је ишао преко другог, иначе – савршена била лепа“). Управника се плашила, јер се код њега ишло када је неко био оптужен за неки прекршај. Сећа се да су и Милован и Драгојла носили драп униформе од грубог платна. Милован је најчешће носио капе, јер је имао „нешто на глави“, врло живе очи, динамична личност. Мирослава сматра да „он апсолутно није био фашиста“, док за Драгојлу каже да је била загрижена Љотићевка, „луда за Љотићем“. Милован је „био психолог“, комплиментима и дружењем успевао да „отвори“ и преокрене омладнике које су пре тога у СП и немачким затворима издржале страшну тортуру а да нису ништа издале нити промениле своја уверења (наводи пример Душице Мучалице из Прокупља, коју су Немци изобличили од батина и ништа им није рекла, али се отворила управнику). Многе штићенице звао је „Лепа“, међу њима и неку Милену из Љига (Милена Аћимовић) чији је отац био четник. Мирослава памти да је са старијим штићеницима, посебно мушким, волео да води филозофске и провокативне разговоре. Ценио је смелост и духовитост штићеника, а посебно је волео да се шали и ужива у доскочицама штићеника из Чачка и околине (међу којима је био и Пуриша Ђорђевић). Запамтила је једну такву ситуацију: приликом испитивања једног штићеника, зашто неће да призна да је комуниста када је већ осуђен и послат у Паланку јер је писао пароле по зидовма, овај је одговорио „Нисам, ја сам само држао кантицу!“, нашта се управник одушевио и силно смејао.

            Везано за однос између Милована и Драгојле изјављује да је то „био чудан брак“, да нису имали деце, и да је њој изгледало да се Милован „загрејао“ за једну од штићеница. Каже да је Драгојла ценила Милована као интелектуалца.

            Милован Поповић држао им је наставу из филозофије и психологије, а волео је и спорт (највише кошарку). Наводно је у Заводу била и рођена братаница Поповићева, Бранка, чији је отац био командант Ужичког партизанског одреда. Описује сцену провокације коју су организовали управник и медицинска сестра Неђа, које је обавестила Мирославу да јој је отишла веза (са НОП-ом) и да ће то она сада да буде, док је управник кроз прозор посматрао каква ће да буде реакција.

О појединим васпитачицама и другом особљу: памти Милену Стојановић, Ану Јазић и Радмилу Божић. За Ану Јазић тврди да је била изузетно религиозна (готово луда, фанатична) и да је умела да се приближи штићеницама, те да је многе на тај начин придобила да напусте комунистичка уверења. По Мирославином сећању, посебно је била блиска са Слободанком Стаменковић, вереницом Слободана Пенезића Крцуна, у чијем је пуштању на слободу одиграла значајну улогу. Сећа се Неђе Тасовац која је, као студент медицине, била помоћно особље у медицинској служби Завода за девојке (исту функцију за мушкарце обављао је Гојко Капор, касније истакнути лекар на ВМА/начелник неуропсихијатрије). Сећа се и лекара који се обрукао у епидемији Вариола вера, на моју сугестију да ли се можда презива Перишић, потврђује (проверити). Звали су га Импетиго у Паланци, јер је често употребљавао ту реч, после рата је био професор.

О пучу априла 1943. године: Била је тамо, по њеном сећању то се десило недуго по доласку у Завод. Сећа се доласка једног броја агената Специјалне полиције, међу којима су били „они најпознатији из Ђушине“, који су дошли носећи акт-ташне и реквизите за мучење. Хапшење и истрага над ухапшеним штићеницима извршени су ноћу, „агенти су се растрчали по спаваоницама“. То је изазвало огромно узнемирење и била је уплашена за свој живот. Сећа се да је једна барака била преуређена за особље из Специјалне полиције које је дошло. Мирослава до детаља описује белу кућу без прозора у којој је вршено ислеђивање. Њих су тамо тукли и мучили, Мирослава сматра да су све признали. Познато јој је да су ти штићеници одведени за Бањицу и да су стрељани. Међу њима она познаје радника шнајдера и његову девојка, али не може да се сети имена. Помиње сестру Бате Паскаљевића (Аницу), која је одведена на Бањицу, али која је спашена неком интервенцијом.

О Немцима и Заводу: на питање да ли су Немци некада долазили у Завод категорички одговара „не, нису никада долазили“.

О пакетима и храни: пакете су добијали од породица. Аница Паскаљевић је добијала велике пакете од своје богате породице. Она би све што је добила одмах делила са својим другарицама из бараке и „подколектива“. Управа је прегледала пакете али Мирослава мисли да нису узимали од штићеника. Истиче да је пракса слања пакета била уобичајена, да су чак и родитељи који нису могли сами да дођу некад у посету или да донесу пакет умели да пошаљу пакет по родитељима других штићеника у Заводу. Било је и посета, али су Мирослави и Милету биле забрањене, једино их је пред смрт посетио деда уз дозволу управника. Појединим штићеницама које су биле удате долазили су мужеви у посету.

О пословима у Заводу: „То је било ништа. Управник је правио разоноде, доводио клубове за фудбал. Мало је било радова у пољу, нису то тешки послови били“. Сећа се да је било лоше грејање, да су кревети били на спрат… али се боље сећа периода када је боравила у амбуланти што ипак нису били редовни услови.

Предавања и испити у Заводу: сећа се полагања Историје КП 1 и 2. Свашта о партији, колхозима, пуно података. Драгојла је предавала девојкама а Милован момцима. Испити су умели да буду врло изазовни, сећа се да је Слободанка Стефановић добила испитно питање „Смех (по Бергсону)“ на које је импресивно одговорила.

О предавању Димитрија Љотића у Заводу: „Љотић држи нам предавање; почне нормално да говори, па се полако тај глас повећава, па се повећава, па почнеш да лудиш у себи… па кад то нешто загрми – ја и сад то преживљавам – кад то загрми у оној огромној сали то је да не знате где сте…и сад ме је страх кад се сетим“. Сматра да је Љотић био луд. На директно питање да ли су та предавања била обавезна одговара да су таква предавања била обавезна, сви су морали да иду и присуствују.

О Слободанки Стаменковић: каже да су биле блиске („здружила се“). „Лепа к’о анђелак, кикице две, била у групи са Дражом Марковићем“. Стаменковићева јој је описала да је ухапшена док је, преобучена у сеоску ношњу, прелазила неки поток преносећи поруку за партизане. Верује да је подлегла ислеђивању у полицији. Била је интелигентна, заљубљена у неког лекара-комунисту (кога су бацили са прозора), али „није долазило у обзир одбити Крцуна, о томе није било ни говора“. „Била је појам гимназијалцима, најбољи ученик гимназије у Пожаревцу за сва времена“. Осудили су је у партизанима, и њу, и Јелицу Дреновац (јер ју је управник наместио за вођу одреда штићеница). Стаменковићева се много здружила са Јазићком и почела да „бежи од свега и прелази у то“. Сведочи да је Стаменковићева живела у страху шта ће јој се десити по ослобођењу из Завода и да је често говорила о томе („немам ја наде…немам ја наде“). Пуштена је кући у којој јој је отац био стари комуниста-радник, који је био и у Русији. Ухапшена је и убијена, по Мирославином сазнању по наређењу самог Крцуна („ја не могу да радим док је она жива“). Штићеници су имали представу да је Пенезић био један од водећих личности покрета, њима је он био значајнији од Тита, за кога нису знали. После рата је наводно Радмила Божић Крцуну рекла на личном састанку да Слободанка није била издајник, а он се ударао по глави и разбијао пикслу уз повике „ух, да сам знао!“.

О Милу Дору: Тврди да је био претучен у полицији до непрепознавања. Зна да је написао песму „Ми смело ходимо“, коју су штићеници певали када их воде у град у биоскоп. Ишло се под стражом, певајући. Дорословац је морао да побегне из земље јер се плашио да ће сносити последице због песме и рада у Заводу. Девојка коју је наводно требало да ожени и поведе са собом остала је у Заводу („он оде без ње“). Дорословчев отац дао је „грдне паре агентима“, Мирослава је његове родитеље посећивала и после рата.

О изолатору: тамо су ишли углавном студенти (помиње Долфуса). То је била посебна, затворена одаја. Нису смели да излазе, само са стражарима који су их спроводили до вц-а. Не може да се сети због којих испада их је управник слао тамо.

О примени батина у регуларним условима: систем је био да се прича уместо да их туку. На директно питање да ли је била тучена у Заводу одговара се не. Не искључује могућност да је неко могао бити тучен приликом ноћних привођења код управника.

Писмени задаци и политички састанци: писмени задаци на тему политичког опредељења били су веома чести, као и састанци на којима се о томе расправљало. Мирослава истиче да је сваки пут писала исто о својим уверењима, али да су неки који су променили причу бивали отпуштани. Теме су биле „шта ме је привукло комунизму“, „како сам доспео у Заводу“…

О слању у Завод од стране породице: сећа се једног примера девојке („Наци-соци“) која је била послата од породице. Зна да је било и тога, мада је већина дошла из полиције.

О Кубуровићу и Милачићу: сећа их се, зна да су се заљубили у штићенице, и да је Кубуровић чак извукао своју из Завода.

О привилегованим штићеницима: описује да одређивањем за вођу чете неко постаје код управника привилегован, а код штићеника издајник. Углавном је на та места постављао оне који су му били симпатични. Код рада дружина/секција и новина, тврди да су васпитачи одређивали а штићеници су радили, „имали су разрађени програм“. Нису могли да критикују у „Зидним новинама“, тек да понешто извргну шали.

О сопственом привођењу код управника: у 2 часа ујутру позвала ју је дежурна у штабу Зорица Миш, да мора да иде код управника. Управник ју је оптужио да има везу са партизанским одредом у Паланци и одвео у собу за испитивање. Драгојла је потом дошла и изигравала забринутост: „штета је да Вас унакази, штета је да Вас унакази ноћас… нећете личити на себе, тако лепа девојка (Мирослава инсистира да није била лепа), боље признајте, изићићете…“. Мирослава није знала ни шта треба да призна а спасло ју је што је прокрварила, иако није имала туберкулозу. Онда је пребачена код лекара, а болничарка Неђа је наместила да има тежак тип туберкулозе, због чега је пребачена у болницу у Смедерево. Описује како је у болници у Смедереву трљала томпломер како би изгледало да стално има температуру. Враћена је у Паланку након два месеца боравка у болници и у Заводу је потом била смештена у амбуланти, практично до распуштања самог Завода. Из боравка у амбуланти анегдота: штићеница из Крушевца Деса („гејовка: машна, панталоне, бела кошуља“) заљубила се у њу и после јој је слала писма (као и још једној штићеници из Ужица), што је прво било „из зезања“, али су се оне касније уплашиле да би нешто заиста могло да се деси. Мирослава тврди да је била избачена и из заводске школе.

О упаду четника у Завод: четници су упали у Завод у последњим недељама пре распуштања. Драгојла је тада спасила девојке од силовања. Опис четника: „њих кад гледате од позади, то је најлепша девојка што постоји, косе дугачке увијене, оне јахаће панталоне, високи, витки, коса дугачка, кад гледаш од позади – кад погледаш од напред и брада и све имају“. Упали су ноћу у женску спаваоницу и дозивали штићенице које су се сакриле „сестре, сестре“. Мирослава се јако уплашила и мисли да бих их четници силовали, али је дотрчала Драгојла у спаваћици и истерала их напоље вичући.

О бекствима: сећа се бекства Гојка Капора и брата Милета, непосредно пред распуштање Завода. Сећа се и случаја штићенице Несторовић из Прокупља, којој је управа одобрила да оде у посету код родитеља али су је онда они задржали код куће и није се вратила у Завод.

О дешавањима изван Завода: „Ми нисмо много знали… не, сасвим добру представу нисмо имали… причало се за Пенезића да свашта успева“. Тек пред сам крај су чули нешто више, можда и од самог управника. Нове групе „се релаксирају одмах“ по доласку, нису причале шта се дешава напољу. Новине нису читали ни добијали вести. „Пазили су се и родитељи, неће родитељ да каже, па да му дете после страда, да каже неком другом…“ На питање да ли је могла да се види нетрпељивост међу појединим васпитачима одговара да је било нешто, али да су оне мање виђале мушке васпитаче. На питање да ли су се бринули за породице напољу каже да она јесте, да некада ноћима није могла да спава јер се плашила шта је са њенима, да ли су добро, да ли су на слободи…

Распуштање и догађаји непосредно после распуштања Завода: Мирослава се јасно сећа да је управа уочи распуштања Завода два дана спаљивала документацију. Када сам јој рекао да у архивима не постоје карактеристике штићеника направљене у Заводу она изјављује да су сигурно оне тада спаљене, јер су „два дана спаљивали нешто, много су палили“. Чули су се руски топови и сви су били спаковани када је одржан последњи састанак са управом. Милован се обратио на растанку: „запамтите, први који ћете страдати од комуниста сте ви!“, Мирослава памти као да је данас чула ту реченицу. Ослобођени штићеници пребацују се до Смедерева, избегавајући, а неки су страдали јер су их четници клали на путу.

Послератна истрага штићеника: била је после рата група која је давала карактеристике. Сведочило се у Партији, ко се како понашао у Заводу. Мирославу су звали да сведочи за неког Гргура, да је врбовао људе за улазак у позоришну трупу. Сека (проверити тачно име и презиме) је ту горе прошла, јер су њу увукли у више тих секција/дружина. Долфусова сестра (Драгица Марковић, после рата лекар у Институту за мајку и дете) је наводно имала високу улогу у давању тих карактеристика. Бивши штићеници до краја су остали у страху од тих карактеристика, Мирослава сматра да многи зато и нису хтели да причају о животу у Заводу, чак ни након много година.

О послератним привилегијама штићеника/питомаца: највећи број њих узео је борачке пензије. Мирослава објашњава да је и њој нуђено исто, али да су власти захтевале да се она пријави као организатор СКОЈ-а и комунистички илегалац од 1941. како би то било признато. Боравак у Заводу, изгледа, сам по себи није био довољан за стицање борачке пензије и других привилегија по том основу, али на низу примера који наводи, стиче се утисак да су они који су желели да остваре ова права сасвим лако то чинили позивајући се на припадност СКОЈ-у и илегални политички рад. Сама Мирослава одбила је ову могућност уз два образложења: није желела да се изјашњава као скојевац и илегалац (била је и премлада у то време за припадност СКОЈ-у) а такође је, као део породичне традиције, сматрала неприхватљивим да се патриотизам и родољубиви иступи наплаћују држави.

У другом делу интервјуа спомиње скупштинску одлуку коју јој је саопштио отац, сарадник тадашњег министра Драгољуба Јовановића, да се боравак у Заводу „брише“, односно, да нове власти не вреднују то као учешће у НОП-у или боравак у логору.

На питање да ли се у Заводу плашила за свој живот одговара: плашила би се да је рат још потрајао, да је истекло две године на које је била осуђена у Заводу и премештена на Бањицу. Питала је друга који је био на Голом Отоку да упореди са Паланком: он каже да је Завод био „баште, рајеви цвећа“ – наспрам Голог Отока.

На питање да ли је Завод променио нешто код ње, у смислу политичких уверења и животне филозофије: није усвојила, није могла да усвоји против Русије. Све је било против Русије. Али понавља да Милован није било фашиста.

Додатак: Изјављује да су се бивши штићеници годинама састајали, обично на годишњицу, по хотелима и у свечаној атмосфери. Сећа се да је једном био састанак у ресторану Дома армије а једном и у самој Смедеревској Паланци. По сећању, последњи пут је на таквом састанку била пре пресељења, значи половином 1980-их.

О животу затвореника у логору у Јасеновцу и геноциду у НДХ можете читати овде.