„Smrt kao spektakl”: Squid Game – polomljeno ogledalo savremenog društva

Južnokorejska serija Squid game (Igra lignje) je jedna od najgledanijih globalnih serija u poslednjoj deceniji. Igra lignje je od filmskih kritičara nazvana distopijskom triler dramom o preživljavanju. Seriju je kreirao, napisao i režirao Hvang Dong-hjuk za Netfliks. Naslov serije potiče od korejske dečje igre koja se zove ojingeo (lignja).

Prva sezona serije, kroz devet epozoda, objavljena je 17. septembra 2021. godine, uz veliku međunarodnu pažnju. Postala je najgledanija serija na Netfliksu i dobila je brojna priznanja, uključujući šest nagrada „Prajmtajm Emi“ i jedan Zlatni globus. Druga sezona je krenula 26. decembra 2024. godine (sedam epizoda), a zatim i treća, poslednja sezona koja objavljena 27. juna 2025 (šest epizoda).

Na površini, ona se bavi brutalnom igrom preživljavanja: 456 ljudi, finansijski prezaduženih i socijalno očajnih, ulazi u seriju od šest igara sa šansom da osvoje 45,6 milijardi wona (oko 39 miliona dolara). Pobednik je samo jedan. Svi koji izgube tokom igre – umiru.

Ali zašto je ova serija toliko popularna? I šta ona, zapravo, govori o savremenom društvu u kome živimo?

„Dečje igre smrti“: ironična kontradikcija

Igre u seriji podsećaju na one iz detinjstva. One su kao ulazak u svet „dečje mašte“ i igara koje su ljudi igrali dok su odrastali. „Red light, green light“, skakanje po staklenim pločama, ali sada svaka pogrešna odluka znači smrt. Ta kontradikcija – nevina dečja igra i brutalna smrt – drži gledaoce „prikovane za ekran“. Odrasli koji su izgubili svaku nadu u životu i društvenu mobilnost rizikuju svoje živote kako bi osvojili novac. Serija pokazuje da u svetu gde je hiperkompetitivnost pravilo, čak ni trud i talent ne garantuju socijalnu sigurnost.

Ekonomija očaja i društvena polarizacija

Režiser Hvang je osmislio ideju o seriji na osnovu ličnih ekonomskih nedaća, kao i uvida u klasne nejednakosti južnokorejskog kapitalizma. Hiper-konkurentska priroda društva u Južnoj Koreji kod mnogih građana je raspršila sve iluzije o društvenom i materijalnom uspehu. Uprkos vrednoći, koja je tradicionalna vrednosna osobina Korejaca, danas nije moguće da svako dobije najbolje društvene pozicije i dobro plaćene poslove. Kao i u drugim zemljama, univerzitetska diploma ne garantuje finansijsku sigurnost, kao u nekim ranijim vremenima. Zbog niskih kamatnih stopa, poslednjih godina dugovi domaćinstava za stambene i potrošačke kredite rastu. Mnogi Korejci zbog toga moraju da se zadužuju.

Savremena kapitalistička društva jesu raspolućena na mali broj jako bogatih, vrednosno-uznemirenu srednju klasu čiji materijalni i društveni uticaj opada, i veliki broj marginalizovanih i  siromašnih. Svi oni žive u istom sistemu vrednosnih očekivanja, a to su materijalna dobra koja su znak društvenog uspeha u kapitalizmu.

Upravo je korejski reper PSY, u planetarnom hitu „Gangnam style“, ironično govorio o društvu opsednutom statusom i imidžom. Njegova pesma je parodija na klasnu ambiciju ipokušaj da se izgleda bogato, moderno i uspešno. To je  društvo u kome je status važniji od autentičnosti i gde je bitna potreba da se pripada eliti društva.

Ipak, dok je pesma Gangnam Style satira kroz humor, Squid Game je satira kroz brutalnost.  Junaci ove serije, po bilo koju cenu pristaju na eksperiment i totalnu destrukciju, kako bi došli do novca kao jedine mere uspeha u egoističkom i ultratakmičarskom društvu. Kao životni gubitnici oni se na poredak adaptiraju a ne žele da ga menjaju!

Inspiracije: hipermodernizam brutalnosti

Serija Squid game je hipermodernistički diskurs različitih inspiracija.

Savremene inspiracije su rijaliti programi i nasilne video igre. Rijaliti je pustio „duh iz boce“ gde su privatnost i pristojnost nebitni. Važan je samo profit i za pobednika i za organizatora. Da bi bili gledani, rijalitiji stalno moraju da pomeraju granice moralnosti. Rijaliti junaci Squid Games-a stradaju kao figure u video igrama, a organizatori ih poništavaju poput jedne od brojki.

Tradicionalna inspiracija su gladijatorske borbe u starom Rimu, gde su siromašni i robovi ginuli za užitak bogatih.

Atmosfera brutalnosti na momente podseća na konclogore za vreme II svetskog rata i masovna streljanja. I ovde kao i u konclogorima prvo stradaju „manje vredni“ koji su nesupešni u igrama: brutalnost je ritualizovana i selektivna. To je jedan „rijaliti konclogor“ u kome se društveni gubitnici bore na smrt kako bi došli do novca.

U seriji se jasno otkriva ideja Hobsove pesimističke političke filozofije oličene u poznatoj maksimi da je „čovek čoveku vuk“. Kao da se dokazuje Hobsova teza da je čovek po prirodi sebičan i da bi sve učinio za svoje samoodržanje kada ne postoje moralni principi društvenog života. U odsustvu moralnog poretka, čovek čini sve da sačuva sopstveni život.

Ipak, zanimljivo je da u seriji postoji suveren a to je maskirana organizacija. Junaci žive pod budnim okom maskirane vlasti koja vrši teror. Dakle, nasilje nije haos, već organizovani poredak smrti. To nas približava i Orvelovskom modelu totalnog nadzora. U tom smislu, igra nije haotična – ona je precizno administrirana.

Šokantnost nasilja liči na akte savremenog terorizma i masovnih ubistava: to su slike odrubljivanja glava ili osoba koje naoružane upadaju u tržne centre i škole i pucaju po svima koji se tu nalaze.

Primetni su i tragovi motiva iz horor filmovima, sa simbolikom destrukcije i smrti koji „nastaju“ iz lutaka i nevinih dečijih igara. U seriji ima i dosta bizarnosti, poput mrtvih ljudi koji se odnose u crnim kovčezima koji izgledaju kao pokloni sa roze mašnom. Čuvari su obučeni u roze uniforme, a učesnici igre u drečavo zelene.

Estetika nasilja: šok i hororizacija

U seriji se smrt događa pod jakom svetlošću, kao u TV studijima. A bezbrižna muzika u pozadini asocira na naciste koji su živeli pored konclogora i slušali Vagnera i Mocarta dok su ljudi pored njih umirali u gasnim komorama. Serija zato „ispipava“ granice moralne prihvatljivosti. 

Ova serija brutalno saopštava: sve je na prodaju, i sve je za rejtinig: privatnost, život i smrt. Masovna umiranja i pogubljenja postaju „dekor u pozadini“ i deo scenografije jednog spektakla koji publika konzumira sa mešavinom zgroženosti i uzbuđenja. Smrt je tako i kontekst i scena raspolućenog društva. Serija je zato više od šoka i horora. Ona je ogledalo društvene polarizacije, hiperkompetitivnog sistema i društva koje nagrađuje adaptaciju i poslušnost.

Ipak, serija funkcioniše istovremeno kao i kritika hiper-kapitalizma i društvene stratifikacije, ali ona je, u isto vreme proizvod istog tog sistema spektakla koga kritikuje! Squid game razotkriva finansijsku prezaduženost, socijalnu marginalizaciju, logiku tržišta koja prodire u samu egzistenciju i redukovanje čoveka na broj. Ali istovremeno, ona i profitira na spektaklu nasilja, koristi estetiku video-igre i proizvodi globalni brend. To je paradoks savremene kulture – kritika sistema se prodaje kroz isti sistem.

Zaključak: pukotina u ogledalu ili nada u promenu?

Ova serija nije samo spektakl koji stvara smrt. Možda je ona i simbol (polomljenog) ogledala društva. U starim verovanjima, polomljeno ogledalo sluti nesreću jer simbolizuje narušeni poredak i rasutu celinu. Ako je Squid Game simbol društvenog ogledala, onda je to polomljeno ogledalo savremenog sveta: fragmentisanog, raslojenog, takmičarskog, u kome je novac postao glavna mera vrednosti.

To nam govori još nešto uznemirujuće: čak i kada se pojavi volja za promenom, poredak spektakla i novca se pokazuje kao otporan i samoreprodukujući. Zato popularnost ove serije nije samo posledica šoka i brutalnosti. Ona je možda znak da pukotine već postoje – i da u krhotinama tog ogledala jasnije vidimo sopstveno lice.

U tom svetu junaci ne žele da menjaju poredak – oni žele da u njemu pobede. Adaptacija zamenjuje pobunu. Preživljavanje postaje vrhovni moral. Ipak, druga sezona serije unosi jednu važnu „pukotinu“ u tu sliku. Glavni junak se vraća u igru, ne da bi pobedio, već da bi sistem srušio. Po prvi put se pojavljuje impuls pobune. Ali sistem je jači. Pobuna se guši, a pojedinac ostaje poražen. Nada ostaje da tinja u idealu žrtve, što nam nagoveštava kraj treće i poslednje sezone Squid Game.

Serija ima potencijal da podstakne debatu o prirodi i budućnosti društva u kome živimo. Da li su dehumanizacija, brutalnost, sistemska mržnja i stvaranje neosetljivosti prema patnjama ljudskih bića, to što prevladava u doba globalne anksioznosti, vrednosnih kriza, materijalnih nejednakosti i efekata savremene digitalne kulture? Da li seriju možemo čitati i kao poziv na razum, pravedan poredak, empatiju i povećanje osetljivosti publike na odbojnost prema svakom nasilju? Ova pitanja nisu jednostavna. Squid Game nas upućuje da ih postavimo i razmislimo jer tu leži šira važnost ove upečatljive serije.