NA GROBLJU NAŠE SREĆE
Digla sam noge na stolicu. Odvojena od tla ja ne pripadam ovom životu. Držim čašu za vrat nežno sa dva prsta i ljuljuškam je u krugovima. Svetlost uranja u mrak kao život u smrt, polako. Bio si u pravu za ovu terasu, na nju staje samo jedno. Svetla se pale po okolnim zgradama, sećanja ne menjaju teksturu i ukus. Provlačim reči kroz ušice igle i gutam, postiđena artizmom svojih misli.
Vratio si se, rekla bih. Kvaka je škljocnula, izuo si cipele. Ostavila sam vrata terase odškrinuta i promaja vuče notu ustajale vode. Ceo dan si proveo na nogama. A meni je teško da odvojim pogled od ove slike, da skočim, zagrlim te, skuvam ti kafu, podsetim te da jedeš i da postojim – na terasi, na slikama, u našim glavama. Ovde me večeras nema onakve kakvu me voliš i kakve me se sećaš. Skrolujem, nadolazi ugljen-dioksid. Bane drži svoj zub između palca i kažiprsta. Maja se izdiže na prste da vidi bolje. (Kakav je to kez! Tvoj, bezvezni, bezazleni, ludački kez. Pa još krezav.) Usnama je napravila slovo o, oči ko dva klikera u podnožju ove čaše. Baš smo bili srećni.
Pitaš li se ti da li smo srećni samo na slikama? Neka druga ja i neki drugi ti. Tebe prepoznajem kao miris ove kuće kad se vratimo sa odmora. Topao si kao moje čarape za spavanje. Smeješ se što imam čarape za spavanje, ali kad ih navučem, to je kao da sam navukla tebe preko svih svojih poraza i glavobolja. Navučem ih kao roletne, zatvorim oči i vidim te tri roze koze i shvatim zašto ih volim i zašto volim tebe. Ne mora niko da razume. Evo sad kad gledam slike sa odmora prekorevam sebe što se nisam zagrcnula od sreće na onoj večeri kad si naručio tartar ne znajući da je živo meso, i što nisam skakala kad sam položila državni ispit. Mislila sam da se podrazumeva. Raduju se glupi, oni što nemaju i oni kojima je poklonjeno. Ali ja sam bila glupa.
Ne mrdam se, kolena igraju jedno do drugog na stolici; veče je prohladno. Otvorio si frižider, vadiš pivo, nadam se i neku hranu, a večera je u rerni. Otvorio si mene ne znajući šta je unutra. Skvrčeni krompirići i žilavi, suvi riblji štapići. Maja je pljunula na tanjir, ošamarila sam je. Posle smo plakale, na kolenima i ona i ja. Bane me je zagrlio i rekao da sam najbolja mama na svetu. Uterala sam mu strah u kosti. Pojela sam što je Maja ispljunula. Tvoja mama je došla po decu. Ne sećam se više da li sam je zvala ja ili Maja.
Svetla u našem stanu su i dalje pogašena osim jednog u mojoj glavi. Jesi li stvarno tu? Volela bih da ležim pored tebe celu noć i posmatram te dok hrčeš. Znam da ćeš leći neistuširan i da ti se noge osete i da pivo isparava iz tvoje neizgovorene tuge. A ne smeš i ne umeš, uzela sam ti dah. Što god kažeš pogrešno je, kako god me dotakneš, boli. Ove dve nove strije na desnoj strani su od njega. Ruka mi je na stomaku. Neispeglan kao tvoje košulje. Rekla bih ti da večeras spavaš pored mene, ali još uvek ruka brani da zauzmeš to mesto. Grudi su mi nabrekle, vene modre ko tvoje oči, utkane u belinu moje kože, u bledilo moje tuge. Naša neimenovana sreća, prekinuti produžetak, boja tuge.
Držao si mi ruku, ljubio si me, al’ sve je bilo sivo. Kao da je sa slika sva boja nestala. Nešto nije u redu – rekli su i došaptavali se. Ti si htela njega – viknuo je Bane danas pre nego što mi je rekao da sam najbolja mama na svetu. Oči su mi se zapalile. Ja sam htela njega, i Baneta, i Maju, i tebe. Htela sam nijansu radosti: da guram, da se budim, da bdim. Založila sam našu savršenu četvoročlanu porodicu. Okrenula sam se na bok i osetila kako nešto vlažno poput krpe klizi iz mene, a zatim se razvija u jedan sivi dan. Prevremena smrt. Sad smo nesavršena četvoročlana porodica. Nedovršena tvorevina.
Skrivaš se, gamižeš po kući, lepiš se za zidove, misliš da me boli tvoje prisustvo… Boli me njegovo odsustvo, prazna kolevka, moje pune grudi, bodići na štriku kroz koje duvaju duhovi. Ništa nisam sklonila. A najviše od svega me boli što ne umem da nosim tvoju tugu. Svoju nosim kao dete: u naručju, pod kožom, u utrobi. Tvoja mi je strana, peče, a želim je. Plašim se da nećeš umeti da mi priđeš i da me voliš sad kad sam poništila nešto naše, nešto treće, nešto za šta nikad nećemo znati kako bi nas promenilo. A promenilo nas je već. I znam kako, a znaš i ti. Ali ta paralelna realnost u kojoj postoji još sve o čemu smo maštali kao na slikama…
Smrt sam izbacila iz sebe kako ne bismo umrli nas dvoje. Sad živimo okrnjeni. Kao pakovanje keksa na polici, stojimo. A bili smo i novi, i zdravi, i primamljivi, i sveži. I nismo se pomerili, a prošao nam je rok. Zauvek. Prevelika je to reč za čoveka. Nedostojna devet meseci u gumenoj sobi majke. Njegova večnost počinje i završava u meni.
„Valentina?“
Čaša je prsnula. Uzimaš mi ruke, obavijaš izranjavanu od strija i plača, i voliš me…
„Bojan“, šapućeš, a ja vidim kako hladni sivi kamen među humkama sija na suncu i polako se boji našom srećom, sliku po sliku.
U kadru tvog oka
jednom sam bila devojče
sa postiđenim osmehom
i bubamarom
na butini
jednom sam bila mlada žena
sa trepavicama gustim kô borova šuma
i maglom
u očima
a onda sam bila majka
sa oblakom u grudima
i kristalnom kuglom
na dlanu
jednom sam bila neka druga
manje tvoja
više šum vetrova i struja
jednom ću biti baba
sa rođendanom jednog života
u očima
bez reči
međ ljudima
jednom ću biti starica
sa mirisom tvog tela u snovima
putujuća reč
raspršiću se kô voda
hladna u noći
topla priča
koliko sam te volela
Stella polare 