Oznaka: Александра Ђорђевић

Tu sam rođena, tu će me i sahraniti

Jeste li znali koliko može da raste žeravica cigarete, a da ne otpadne? Duži se, duži, i sija kô svetla kakvog velikog grada, a onda krah. Pali se ukrug ko toranj. Onaj zajebani preko me je naterao da biram između hiljadarke u penzionom fondu i smeha svoje sestre. Ja sam se, gospoja, uzdigla; obezbedila sam i sebe i sina. A ova cigareta na stolu kruni se kô šišarka. Sloj po sloj nestaje dok se naposletku sasvim ne skrhka, kô Bliznakinje ili još praznije, kô kule od peska. Tako je i ona. Istopila se u ove poslednje tri nedelje. Najpre joj je rak pojeo dan, zatim novčanik i konačno, smeh.        Ležala je na divanu, onom majčinom, prekrivenom zmijanjskim vezom. Nekad je bio kô nabrekla vekna hleba, a naslon sladak i kratak. Veljko ga je voleo kao mali, trebalo mu je dobrano da se popne, a zatim bi upao u prevoj. Preko brega, crvenog i zelenog, sa ugaonim šarama, vire njegove tanušne noge i dva velika stopala. Pljesnula bi i odvrnula radio do kraja – Joj, vidi kaki je – i nastavila – Sitnije, cile, sitnije.                                                                                                                                Po kratkom naslonu Ljubinka bi naređala majčino heklanje, pa odgore postavila lutke sa vašara. U klikerastim očima zarobljena maglina jednog vremena kad smo se držeći za ruke provlačile između slavskih tezgi. Gorele su nam u očima priče seoskih đilkoša, u grlima se ljutila rakija i pušila svetla nekog velikog grada, tada još daleko.                                                                                                Držala sam joj ruku i trljala je, a koža joj se micala preko kostiju kô ljuska prezrele breskve. – Je l’prija? Gledala me je svojim upalim očima. Beonjače sive kô maglovita jutra, a ono majčino zeleno što je nosila u svom modroplavom nebu postalo je jače.

• Je l’ti treba šta? – pitala sam glupavo. Da sam mogla, dala bih joj svoje zdravlje. Nestajala

mi je u naručju, propadala kroz šake.

• Kad ne budem više mogla na noge, umreću – šaputala mi je grabeći me za rame.

         Noću bi se sklupčala kô dete i okrenula na stranu. Gledala sam joj u leđa; kratko i isprekidano je disala, isuviše ponosna da ispusti jauk, a meni se od krivine činilo da gledam u jedan urušeni most.

• Što si došla? – pitala me je.
• Pa kako što, sestra si mi.

         Ne znam gde joj se gubio pogled, ali sve manje je bila sa mnom, pa bi me onda iznenada zgrabila:

• Nisi htela da živimo zajedno, šta ćeš mi sad…
• Oprosti, žvakala sam u sebi. Pokrivala sam je ćebetom u junu, veće ono od nje, veći jun od

mene.

         Sećam se da smo dugo spavale zajedno, još kao devojke. Ona je uzimala sve za sebe i ostavljala me otkrivenu. Ta zna šta želi – govorili su ljudi – a ja sam znala istinu. Nastupala je kao maršal upirući prstom – Ovu zimnicu odložite na policu, vrata prelakirajte i naslonite na garažu da se suše, šiške skratite za dva centimetra. A u polumraku ostave, ređajući tegle paprike, pevušila je o izborima babe i dede da se dosele iz Bosne u Srem, o izborima za predsednika, o svojim izborima, propalim, i kako je narod govorio, kupljenim. A jeftino se prodavala, za šaku lepih reči, i imala je srce meko. Sve mi se čini da ih je iz sažaljenja primala u kuću, međ noge, u sebe.                                   Ne da mi se da povučem dim. Čini mi se da je ona tu, a ne čini mi se da joj pripada ova naša porodična kuća, i gumno, i živina u dvorištu, i lubenice. Gde god je bila ona, bila sam i ja, a i cigareta. Gledam kako ova nestaje, ćeliju po ćeliju. Sa njom umire moje detinjstvo, u prah se pretvara i kuća, i gumno, i smisao. Izašla bih napolje da pomilujem kučku, tog opakog mešanca sa visećim ušima, a ne mogu. Ne da mi ona. Cvili kuja, a kad se približim, reži. Ne voli me. A kako i da me voli, ostavila sam je, uzela joj najdragocenije.

• Sa muškima je lako – predavao je tata nožem za doručkom, punih usta, „ali ženskinje… Nikad

nije dovršio tu rečenicu, samo parče hleba premazano mašću, sa zeru aleve paprike odgore.

         Uvek je radila šta je htela i eto, sad joj je došlo da umre. A ne zna niko kako je ona volela mog Veljka. Pa čak ni on. Otišli su svi koji su znali. Jedino sam ja još ostala.

• Ma on je moooj – stiskala mu je obraze kô debeli sendvič i pratila ga kud god da krene.

Pričao mi Veljko kako ga je s babom pratila na autobus do grada, pa se predomislila i ušla s njim. Društvo je išlo korak ispred njih. Domunđavali se nešto, okretali se, šuškali. Moj Veljko rastrzan između njih i tetke. Nikad nije znao da protivreči, dobro dete. Ženira se sve kad ga nude pivom, pitaju kô su mu sve te žene što ga prate u povorci. Iskaču iza novina, zveče kô zmije po grmovima. Deca u slastu, a ona je sela u baštu prekoputa, tobože svojim poslom. Tata nam je skretao pažnju. Cepajući drva jednom, zastao je, stresao znoj sa čela i rekao – Upropastićete to dete. Nikad više nije komentarisao čovek-skela, koji je radio, prevozio, doturao, a najmanje govorio. To je pokupila od njega.

• Kako je on? – pitala me ja za Veljka dok je još imala snage da govori. Zurila je u plafon

iščekujući odgovor. Ja sam kršila ruke i išla od veša do sudova do nekog trećeg posla samo da ne moram da odgovorim na pitanje koje je bilo zavezano u onom koje je mogla da izgovori – Da li će doći da me vidi?

         Upropastile smo ga, nego šta. Ona ga je češljala ko devojčicu; i dan-danas nosi dugu kosu. Rodila sam dete sebi i njoj, mada više njoj nego sebi. Ja sam majka na papiru, a ona u kosi, stomaku, jastučnici. Upijala je svaku njegovu reč, zapisivala dan i vreme kako koji zub izađe i bïla se po grudima gledajući kako ga dojim. – Eto, šta će mi – obraćala se svom bogatom poprsju – tvoje tek što su zapupele, ne znam ni odakle izlazi to mleko.                                                                              Lazu sam škartirala brzo. Bio je dobar materijal za dete, radan i ćutljiv. Veljko se po marljivosti nije umetnuo na njega. Radi nešto, a niko ne zna šta. Ne izlazi iz garaže, a i kako bi, zapetljao bi se u kablovima. Ja više i ne pitam, upozoravala sam ga da će postati radioaktivan od toliko ekrana, al’ više ne mogu. Svaki mesec mi traži novac. Dete mi je, šta ću, dajem. Ako dajem, valjda imam pravo i da kažem – Operi tu kosu, sine. Oseti se na duvan i …  Drugo ne prepoznajem.         Eto, izgore i cigareta.            Ona mu je dala da povuče prvi dim, „Neka, muško”, pa mu je zadenula svežanj novčanica u džep na košulji.

• Kad da dođem po tebe?
• Što da ideš po njega? Sedamnaest mu je godina.
• Ti si svoje obavila – izvila bi svoje obrve naša Edit Pijaf i odlučno mi zapretila – Možeš sve, samo mi njega ne diraj. Uzdahnula bih. Nije mogla da ih ima: dvoroga materica, policistični

jajnici, štitna žlezda, nabrajala je ona, a čini mi se da je u njoj još tada živeo neki mrak, a kad je to prvo slovo progutala, obelodanio se ostatak.

         Počeo je da izlazi i ostaje do kasno, moj šašavi Veljko. Ljubio me jutrima i šaputao nekako rasterećen – Nemoj tetki da kažeš. Ona bi upadala u sobu kad nije bio tu, zagledala pod dušek, čeprkala po časopisima, pa podbočena konstatovala da nema onoga što je tražila. Ne rečima, jednim udarom šake u grudi. Odrastao je… uprkos njoj, uprkos svima. Naš dečak je odrastao.          A ja? Nisam ga nikad volela kô ona, bučno i u brojkama. Nit sam ga češljala, nit sam mu svoju filozofiju kô palačinku na tanjir bacala. Nemam je. Ja volim tiho. Kažu da deca ispadnu bolje kad se roditelji ne mešaju. Lazar se umešao samo jednom, kad ga je pravio. Kad me je pitao – Je li moje? – ja sam slegla ramenima i rekla – Šta ja znam? Tati je tog dana pukla sekira, bez reči.        Voleo nas je tata. A majka? Majka nas je opisivala kad stojimo pred njom, kô da, Bože me oprosti, nismo tu, već na slici.  – Vidi, Ljubinka, kako si ti vretenasta sva, a najšira si u grudima; a ti, Stojanka, na koga si se ti umetnula, tako štrkljasta, nit kukova, nit sisa.                                                                                  Bila je moja Ljubinka uvek za glavu niža, al’ nije bilo te duše koja nju ne bi primetila kad se pojavi. Te oči, uvek blago začuđene, skakale bi sa lica na lice nikad se predugo zadržavajući na jednom. Pa te spretne ruke… čega god se dohvate – da umesi, il’ da zavrne. Al’ promenilo se i to kad je naišla na Radomira. Tom čoveku je sve smetalo. Da je mogao, oduzeo bi joj glas i rasturio kao da je figura od lego kockica. Sklapao bi je kako mu je ćef, nikad potpuno, i sladio se delovima. Seja odjednom nije mogla sama teglu sa otvori, pa ne zna ulje da promeni, čak ni sijalicu da odvrne. On je zadovoljno podmazivao palčevima kaiš, dok mu je stomak rastao. Na kraju je svet video istinu: glava mu je bila mnogo manja od stomaka, toliko mala da se stopila sa vratom i upala u ramena.                A ona se bacila na baštu, jedino mesto gde nije zalazio, iza štala i kotlarnice, daleko od njegove znatiželje. Posejala je bostan, luk, cveklu, krastavac i paradajz. Sa po dve lubenice bi stala pred mene, obe natučene i bledožute na strani. „Biraj koju ćeš”. Kucnula bih jednu, pa drugu, i izabrala onu na kojoj bi ona zadržala pogled. – Ne znam, sejo, ali čini mi se da Rade… Diglo bi se more u očima, sve sa algama i peskom, i ja bih zaćutala.                                                                                                   Sad jedem ovu prezrelu. Sve je rodilo. Bogato. Provlačila sam se kroz šljive, načičkane kô devojke. Nema ko da obere, grad me zove, baba ne može bez mene, Veljku treba novac.                  Ne znam ni reč engleskog, samo olrajt. Kad namestim babi jastuk pod glavu – olrajt, kad joj poređam lekove u minijaturnu galeriju da ih gleda ceo dan, a tek uveče pusti niz grlo – olrajt. Sve je u babinoj kući olrajt. Ljubinka bi me poslala u tri lepe, ništa njoj nije bilo olrajt, a sad mi nedostaje baš to, neki šamar da probudi u meni život, da znam da sam čovek, da nije svejedno. Pa ne može život od jutra do mraka biti olrajt.                                                                                                                         Pih! Em je prezrela, em puna košpica ova lubenica… Deset godina… deset. Da je htela da mi dođe, kad sam je pozvala, imale bismo deset godina zajedno, možda i više. Imaju tamo i tehniku, i lekove, i lekare…

• Šta ću ja tamo! Ovde sam se rodila, ovde će me i sahraniti – pogledala me drobeći orah dlanovima, a oči joj došle mladozelene ko opna kojom se farbala. – Ne znam ni šta ćeš ti tamo. Dete nam oca nema, majku jedva viđa, a sad si i korene rešila da mu presečeš –  ispljunu onaj orah direktno pred mene. – Gorak, ne valja – i pruži ruku za vanglom punom našeg korenja – Daj drugi… Progovoriće na nakaradnom jeziku, a kad progovori, zapamti moje reči, ovaj mu više neće trebati.
• Pa šta.
• Pa šta, pa šta, što gužvaš tu kecelju ako je pa šta. Na grobovima ionako nema šta mnogo da čita, brojke sve govore.                                                                                                  

         Zub me boli na hladno, nije trebalo ovoliko da je ohladim. Zaključaću, daću kljuć komšinici, pa nek spasi od bašte ako išta može. Grehota, sve precvalo, ugnjilo, skapaće… Da je bar prošle godine tako rodilo. Da mi bar nije pred Veljkom rekla da se nosim. Da bar ja njoj nisam ništa rekla za Rada. Šta mi je to trebalo? Pa ako mu je davala novac. Šta bi inače sa njim, meni nije trebao. Koji me je vrag gonio da pominjem njegovu ženu i dvoje odrasle dece. „Misliš da ne znam. Znam ja sve, al’ ne može ovo selo da živi ako nekome ne sipa malo otrova u kafu”, siktala je. Morao je da ih izdržava, otac im je, a što leže u dva kreveta… Pa šta se mene to tiče, ako se ne tiče gospođe na papiru. Novac uzima…

         A onda ju je čuo Veljko, jedan jedini put da me je opsovala i da je zaista to mislila. Nisam ni ja verovala da će izabrati mene. Verovala sam njoj. Ona mu je bila majka više nego ja. Pa što ne bi dete imalo dve majke? Tako Bog uredio. Dao meni da rodim, a njoj da voli.                                  – Da ga nisi spomenula više – kreštale smo obe gore nego kokoške. – Pa on propi sav tvoj bostan, eeej! –  dokazivah ja sa tri prsta.

• Pička li ti materina, svog nisi umela da zadržiš, pa mi sad oduzimaš mog.

         Eto, to je sve. Al’ Veljko je već bio pomolio glavu. Uhvatio je i uvrnuo joj ruku – Da više nikad nisi s mojom majkom tako razgovarala. I nikad više i nije. Otišla sam, pisala joj, zvala je da dođe i ostane, ali više nikad nije rekla više od osnovnog: kako si, kako Veljko, je l’vam treba šta.

Učinilo mi se da je pomerila usne pred smrt. Oči su kolutale, molile, bolele. „Nikad više…sa mojom majkom…” Gledala je u Veljkovu sliku na televizoru kad joj se pogled sledio. Spustila sam joj kapke, a zatim roletne i pokrila televizor belim platnom, zajedno sa slikom. Eh, Ljubinka moja, otišla si sad kad je trebalo da živimo…

Puj, ova lubenica je presvisla. Pojede rak sve, pa i bostan.