Анатомија пада, филм Жистин Трије
Гледала сам јуче један добар филм, француски, зове се Анатомија пада. Неколико људи ми га је препоручило, а међу њима и двоје чије мишљење волим да чујем. Филм се давао на ФЕСТ-у, а приказан је и на РТС-у.
Пишем ујутру колеги који ми је скренуо пажњу на њега: „Гледала сам синоћ филм, добар је“.
Он одговара кратко: „Алегорија“.
Нисам увидела алегорију, али ко ће га знати, историчари, поготово они са дугим стажом гледања филмова, свашта виде.
Питам: „Чега алегорија?“
Каже он: „ЕУ“
„Хахахахаххахахахахахаха“, почех да прекуцавам свој смех у порукама…
„Шта се смејеш“, пита он, „мама Немица, отац Француз и њихово хендикепирано дете…“
Одједном се надовезах: „А сви говоре енглески у кући…“
Он додаје: „…али не баш најбоље“.
Наставих у полушали: „Фрустриран је Француз.“
Он узвраћа: „А њој баш кренуло иако живе у вукојебини као и већина грађана ЕУ“.
Пита ме он шта се мени свидело у филму ако ову алегорију већ нисам приметила.
Кажем да ми се свидела тема о патолошком профилу неоствареног писца који је све подредио својој потреби за писањем. Успех изостаје јер у ствари не може да пише, нема о чему, не уме. Међутим, ништа му није важније од писања, ни живи људи из његове околине, ни његова породица. То иде дотле да је болеснички снимао породичне разговоре да би из њих црпео грађу за свој роман, чак је индуковао тензије и свађе како би имао материјала за описивање. Манипулатор је. Његова патологија се слама преко жене и сина, они плаћају његову болесну сујету. Издавач га кулира, а он је све очајнији и мора нешто да предузме. У филму ми се свидео тај део – докле нечија сујета и неоствареност могу да иду и шта могу да произведу. А произвели су велики пад са смртним исходом.
Питам њега: „Шта се теби свидело?“
Каже он: „Немогућност решења. Мора да се одлучи. То ради слепо дете. Јебеш истину, јебеш злочин, дете бира да спасе бар маму (Немачку). То је овај тренутак сада.“
Једна од најупечатљивијих сцена у филму је она кад дете сломљено покушава да разазна шта се десило у њиховој кући, али не може да схвати ни мотиве, ни последице, све је сувише компликовано. У вриску и очају, кроз плач, каже социјалној радници:
„Па помози ми!“
Она му помаже: „Кад не знамо шта се десило, онда морамо да одлучимо.“
„Мислиш, да измислимо?“
„Не“, каже она, „него да одлучимо“.
Stella polare 