Oznaka: Андреј Бунушевац

Владимир Коларић

АПОКАЛИПТИЧКА УМЕТНОСТ АНДРЕЈА БУНУШЕВЦА

Владимир Коларић

АПОКАЛИПТИЧКА УМЕТНОСТ АНДРЕЈА БУНУШЕВЦА

На изложби „Нови дани“ (Галериј УЛУС, март 2024) Андреј Бунушевац не представља некакву унапред одређену и осмишљену пројекцију будућности, утопијске и дистопијске, или неког другог, имагинарно, митски, метафизички или религијски фундираног света, већ нас излаже дејству неке непознате будућности, будућности не у технолошком или еволуцијском, него у онтолошком и есхатилошком смислу, не будућности света овог у његовом напретку или расапу, него света будућег, оног што нам у овај свет долази, с оне стране времена и нама знаног постојања.

Бунушевац на својим сликама, дакле, ништа не тврди, не каже нам какав је тај нови свет, какви су ти „нови дани“, него нас њима излаже, а најпре излаже себе, своју уметност, своју способност да некако, уметничким – тварним и обликовним – средствима изрази нешто што се изразити не може, Он заправо и не изражава, него само показује, не тај свет, него његово дејство на наш људски покушај да га изразимо, представимо, спознамо. И непосредно демонстрира да за нас није најважније (ако је уопште и могуће!) спознање тог света, него уплив, прожимање, урањање, учествовање, осећање, доживљај тог света.

Зато ова уметност толико подстиче нашу имагинацију, зато што непатворено, истовремено ненаметљиво и беспоштедно, разара наш аутоматизам перцепције, наше спознајне, перцептивне и доживљајне схеме, спајајући елементе нама познате стварности и наслеђених културних образаца и форми на сасвим неочекиване и непредвидљиве начине, али за које нам се некако чини да нису сасвим произвољни, бар на једном вишем нивоу међуповезаности свега постојећег, у свим просторима и временима.

Бунушевац деформише, изобличава ликове, бића и ствари овога света, указујући на њихов привременост и променљивост, али и окошталост тог света, која опет није последица твари и некакве њене нискости и несавршености, него нашег људског деловања-неделовања, стваралаштва- нестваралаштва. Дакле оне окошталости која више него материја чини палост нашег света, окошталости озваничене институционализованим начином на који живимо своје личне и заједничке животе, а који су – како аутор сугерише у свом запису поводом изложбе – истински „жиг звери“.

У том смислу, човек стваралац је центар овог уметничког модела света, који у себи као ствараоцу – и то док ствара – спаја унутрашње и спољашње светове, проживајући их без видљивог шава али и без схематичне аналогичности на којима се заснивају сржне езотеријске и херметичке доктрине у односу микро и макрокосмоса, малог и великог, „горњег“ и „доњег“. Ако у овом раду и има езотеријске симболике, она нипошто није доктринарна, већ је само један од елемената овог света, који се беспоштедно преображава у ковитлацу сусрета за непознатим, са силом који ни један наш симбол, није једно слово, реч или мисао не могу да понесу, поднесу, изнесу, изразе, а да остану оно што су били или што ми мислимо да јесу или што бисмо хтели да они буду. Зато нам се, поред свог тог галиматијаса представа и симбола на овим сликама, где се чини да једино тројична симболика и образац имају некакву трајнију постајаност, ипак чини да та сила није било која и каква, него да је она сам Бог, који све време као да жели да груне из тих слика, кроз њих, упадне међу нас, али то не чини само из љубави, како нас овакве какви не би самлео и сагорео својом истином и добротом. Али као да се једва суздржава, држећи све време прст на обарачу, упозоравајући нас, кроз шапат, да нам се време ближи, да час само што није дошао.

Јасно је, дакле, да је ово апокалиптичка уметност, и то она најплеменитије врсте, која не илуструје овакве или онакве апокалиптичке доктрине или представе, не призива нити упозорава на катастрофе, не застрашује нити умирује, него нас управо излаже огњу, дејству нечега наслућеног, што је ту, што само што није, што ће бити. Бунушевац као да представља – ако о представљању овде уопште може бити речи – само искуство апокалипсе, непосредног суочења са оним неописивим, несводивим, непојмљивим, са оним чега је и оно најбоље у нашој култури само бледи одсјај, одблесак, а што је истинска и у основи једина његова вредност. И Бунушевац све то постиже искључиво уметничим средствима, он под огњем и бљеском тог што ка нама ходи излаже како себе тако и уметност, испробавајући, искушавајући шта она све ту може, не формалног експеримента, игре и естетизације ради, већ испитујући границе уметности, указујући да је она, из есхатолошке перспективе, односно есхатолошке перспективе њеног смисла, најбоља и највећа – и једино истински смислена – непосредно пред свој нестанак, тренутак пре него што њено постојање не само да неће бити смислено и потребно, него ће нити и немогуће.

И свако од нас – као да нам аутор каже својим радом – са тим се светом може суочити само на свој начин, и ту било каквом предумишљају, кокетирању и имитирању нема места. Андреј Бунушевац се упушта у огањ стваралаштва чији циљ и исход није материјализација овог или оног дела или слава његовог ствараоца, него само учешће у стварању, у најдубљој стварности, урањање у тај свет и стално ново стварање тог света, само себи својственим средствима и начинима, који су за сваког од нас посебни, и који чине нашу посебност, апсолутну појединачност сваког од нас. Чији је циљ слобода, а метод један супериорни есхатолошки роудмуви, којим се отискивало тако мало њих у целој досадашњој уметности, а који заправо чини једино што је у њој истински вредно помена, оног истинског помена – у веку будућем.