Tišina i mirnoća su umetničke vrline Mihaela Dudoka de Vita i one se prelivaju iz njegovih filmova izazivajući osećaj neprolaznosti. Iako svi njegovi filmovi nadmašuju običnu hroniku svakodnevnice, oni su ukorenjeni u realnosti, a u isto vreme prizivaju lirske refleksije o lepoti vremena koje beskonačno teče. Izvrstan crtač i istančan posmatrač, Dudok de Vit napravio je brojne i brze reklame i spore, lične filmove o lepoti prirode, životu i prolaznosti. Njegovi filmovi sadrže duhovitost čaplinovskih pokreta u svojim likovima i uzvišenu lepotu prostranih pejzaža u koje su duboko uronjeni. Najznačajniji momenti njegove karijere određeni su dubokim profesionalnim i egzistencijalnim krizama i mnoštvom međunarodnih priznanja. Njegovi neukrašeni crteži nejasno se odražavaju u Eržeovoj jasnoj liniji, dok njegovi akvareli, inspirisani kompozicijama sa Rembrantovih bakropisa i Hakuinovih umetničkih dela, izazivaju transcedentnost i duhovnost. Dudok de Vit neprestano traži formalno savršenstvo u svojim filmovima, znajući sve vreme da ga neće postići.
Pre nekog vremena, dok sam na internetu istraživala za ovu knjigu, naišla sam na Jutjubu na neobičan video portret ovog filmskog stvaraoca. Vremenska linija video projekta „Cinématon“, koji je u toku i koji je režirao francuski umetnik Žerar Kurant, sadržala je jedan video snimak pod naslovom „#1865, Mihael Dudok de Vit, holandski sineasta, snimljen u Obanju (Francuska), 30. novembra, 1997. godine u 15:30“. U ovom nemom četvorominutnom filmskom portretu u boji, Dudok de Vit deluje brižno i spokojno. Ima poteškoće da gleda pravo u kameru zbog direktne sunčeve svetlosti, ali ipak nastavlja da gleda u nju. Pogled mu je miran i pomalo melanholičan, otkrivajući istovremeno sanjara i vrlo samouverenu osobu. Godina je 1997, i ovaj četrdesetčetvorogodišnji holandski sineasta režirao je pilot film Tom Sweep (Đubretar) i Monah i riba, autorski kratkometražni film. Pre i između svakog filma, radio je mnogo reklama za televiziju, učio o vizuelnoj efikasnosti, stalno pomerajući svoje granice.
Sa svojim najpoznatijim filmom Otac i kćerka, osvojio je sve glavne nagrade na svim mogućim festivalima na kojima je film prikazan u takmičarskom delu. Istoričar animacije Đanalberto Bendaci opisao ga je kao „vrhunski autorski film“ i to ne bez razloga. Eksperimentalni film Dudoka de Vita Aroma čaja, obogaćen muzikom Arkanđela Korelija, deluje kao neka vrsta konceptualne pripreme za njegov prvi dugometražni film Crvena kornjača, koji je završen 2016. godine i prikazan na Kanskom filmskom festivalu iste godine. Ovaj višestruko nagrađivani film, uz Studio Ghibli, Why Not Productions i Wild Bunch kao glavnim producentima i Prima Linea Productions kao izvršnom producentu, još jednom predstavlja razradu čestih tema Dudoka de Vita o čežnji, poslednjoj želji i konačnom pitanju.
Dudok de Vit ponosan je na svaki pojedinačni kadar koji je nacrtao, bilo da je namenjen za njegov nezavisni film ili neko komercijalno delo. U vrednosnom sistemu i pristupu radu Dudoka de Vita, ne postoji razlika između „visokog“ i „niskog“ umetničkog dela. Svi njegovi filmovi imaju umetnički pečat i pomno su razrađeni: o svakoj pojedinačnoj fazi animacije dugo se razmišlja koristeći storibord. Njegovi filmovi su odmah prepoznatljivi i odlikuju se posebnim osećajem za pravo vreme, prefinjenu paletu boja, interakciju svetlosti i senki, odsustvo dijaloga i prisustvo kružnog vremena, pažljivo birane muzičke partiture, proširene melanholične pejzaže i duhovni, meditativni sadržaj. Svaki film Dudoka de Vita je svojevrsno savršenstvo: nema šta da se doda niti oduzme. Ključ uspeha njegovih umetničkih dostignuća leži u savršenoj ravnoteži između neograničene i izuzetne intuicije i njegove moćne, ogromne i elegantne racionalne strane.
Imala sam priliku da budem zajedno sa Mihaelom Dudokom de Vitom na nekoliko festivala animiranog filma, gde su najzanimljiviji trenuci bili projekcije njegovih filmova kada bi se osetile neposredne reakcije publike. Nikada neću zaboraviti kratku vožnju vozom od malog italijanskog grada Udine do kraljice svih gradova, Venecije, gde je režiser trebalo da održi master klas o svom prvom dugometražnom filmu Crvena kornjača. Jutarnji voz bio je prepun putnika koji su razgovarali na mobilnim telefonima. A onda, kao iz vedra neba, stidljivo nam je prišla jedna žena srednjih godina: „Da li ste vi režiser filma Crvena kornjača koji si sam sinoć pogledala u bioskopu u Udinama?“ Dudok de Vit je klimnuo glavom, uz svoj uobičajeni spokojni osmeh. Žena je tad briznula u plač: „Mnogo vam hvala … vaš film, prošaputala je, toliko me je duboko dirnuo, i dalje sam potresena, kao što vidite”. Bilo joj je vidno neprijatno što ne može da kontroliše svoje emocije. Publika je pogođena filmovima Dudoka de Vita, neprolaznim pitanjima i izrazitom formalnom gracioznošću. Njegovi filmovi mogu se uporediti sa pesmama punim radosne nade za čovečanstvo, vrstom horskih molebana u slavu tajne života.
Shvatila sam da su se dela Dudoka de Vita, kako naručena tako i lični filmovi i ilustracije knjiga, neprimetno razvijala tokom vremena. Određeni repertoar motiva, značenja, ponavljanja i vizuelnih detalja, koji se pojavljuju u svim njegovim kasnijim filmovima, potiču iz njegovog diplomskog filma Intervju (1978). Pitanja poput života, smrti, odnosa, zakona prirode, večne potrage za istinom u duhovnosti, već su našla svoje mesto u filmu Intervju. Međutim, njegov protagonista neće se više pojavljivati u budućem filmskom opusu režisera, ostavljajući prostor za druge likove: monaha, oca, kćerku, tačku koja putuje, preživelog na pustom ostrvu. Crtačko umeće Dudoka de Vita leži u posebnom kvalitetu linije, povremeno treperave i istančano povučene grafitom, ponekad debele i kaligrafski ispisane mastilom. Njegove filmove karakteriše niz nekoliko vizuelnih motiva koji se ponavljaju: tretiranje senki; tipične dijagonalne kompozicije; prikazi elemenata prirode i sklonost prema noći, mesečini i mračnim snovima koji uvek imaju duhovni kraj. Personalizovani filmski univerzum Dudoka de Vita, tematski i vizuelno koherentan, ne govori o porukama, već o pitanjima. A pitanja naviru iz samoće njegovih likova.
Godine 2018, kada sam ga prvi put posetila u njegovom studiju u Londonu, očito obuzeta pričama o umetnicima koji nikada ne prestaju da stvaraju, iznenadila sam se kad sam otkrila da ne oseća potrebu da crta svaki dan, barem kada ne radi osam sati dnevno na filmu ili kad ne radi ilustracije po narudžbini. Nakon objavljivanja njegovog prvog dugometražnog filma Crvena kornjača 2016. godine, neprestano je putovao kako bi pomogao u promovisanju filma ili je držao master klasove širom sveta. Međutim, kada je u svom domu u Londonu, između dva putovanja, on prosto uživa u miru i jednostavnosti svakodnevnog života. A opet, nije trebalo da me iznenadi to privremeno odsustvo crtanja, pošto Dudok de Vit oduvek održava dobru ravnotežu između posla i odmora. Uz nasleđenu protestantsku radnu etiku, on naizmenično živi mirno i jednostavno u svom domu u Londonu, kao i mahnitim ritmom filmske produkcije koji nastaje zbog stresnih krajnjih rokova. Dudok de Vit sav je u tom spoju pametnog odnosa prema profesiji isprepletenog sa njegovim čistim, iskrenim i detinjastim umetničkim bićem.
Uvek vrlo pažljivo sluša svog sagovornika, a kada odgovara na engleskom jeziku, koji je njegov izabrani jezik, insistira na transparentnosti i britkosti reči, pokušavajući da ih pročisti kao da su crteži. Privremeni naslov ove knjige bio je Mihael Dudok de Vit: Čovek koji teži savršenstvu, i kad sam to spomenula u našem razgovoru, na trenutak je samo zastao, u tišini. Počela sam da se osećam malo neprijatno. Zatim je, s pogledom zbunjenog deteta, konačno progovorio: „Zar vam se ne čini da naslov zvuči previše arogantno u odnosu na moje kolege animatore? Poznajem mnogo njih koji stalno pomeraju svoje granice da bi postigli najbolje moguće rezultate u svojim filmovima. Nisam jedini režiser koji želi da njegov film bude savršen.“
Tekst predstavlja izvod iz knjige na engleskom jeziku u prevodu Natali Bjeljac – Andrijana Ružić, Michael Dudok de Wit – A Life in Animation, (CRC Press, Taylor & Francis Group, London, New York: 2021).
Stella polare 