Аутономија универзитета

Knjigom Robe i robovi neoliberalnog sveta otvorena su suštinskapitanja današnjice, bar za one koji se bave obrazovanjem, a s obzirom na kontekst – tema obrazovanja jedna je od ključnih tema i naše narušene društvenosti.

Ovoj temi autori prilaze iz perspektive posledica koje je neoliberalna idelogija, i u njenom okviru bolonjska reforma, ostavila na stanje nauke i morala.

U nameri da sistemski ispitaju šta je ostalo od proklamovane ideje „društva znanja“ Antolović i Sadžakov polaze od ideala Humboltovog shvatanja slobode naučnog stvaralaštva i izgradnje svestranog, duhovnog i moralnog obrazovanja ličnosti, te jedinstva istraživanja i nastave, ispitujući istovremeno situaciju u kojoj se danas nalaze univerzitetski nastavnici društveno-humanističke (DH) orijentacije. Pitaju se, unajkraće, kako se Humboltova ideja univerziteta vremenom pretvorila u svoju suprotnost, naročito u kontekstu neoliberalizma i bolonjske reforme, i kakvu ulogu u tome imaju sami nastavnici i istraživači.

Prema autorima, proces razgradnje humboltovskog univerziteta ubrzavan je u drugoj polovini 20. veka, od 1968. pa nadalje, da bi Bolonjskom deklaracijom (1999) razgradnja načelnih postavki o slobodi univerziteta bila formalizovana, dovodeći u pitanje njegovu osnovnu funkciju, dalje,

da komercijalizacija znanja i podešavanje univerzitetske nastave prema zahtevima tržišta donosi suštinsku devalvaciju i redukciju njegovih tradiranih postavki
da se bolonjska reforma može sagledavati kao logična posledica sprovođenja neoliberalne politike i podređivanja univerziteta tržišnim mehanizmima uvećanja profita i produkcije odgovarajuće radne snage
da je nakon stihijskog, nekritičkog prihvatanja bolonjske reforme u Srbiji skoro nestala spremnost preispitivanja njene opravdanosti
te da kukavičluk i „razne vrste korumpiranosti i konformizma“ sprečavaju i onako malu spremnost univerzitetskih radnika na preispitivanje stanja na univerzitetu
da se ta „spremnost“ dodatno sužava delovanjem raznovrsnih dobro razrađenih ideologijskih mehanizama i grupa koje efikasno neutrališu pomenutu potrebu preispitivanja
da je ta potreba, uprkos svemu, neophodna, jer se od univerziteta traži da odustane od svojih bazičnih pretpostavki, budući da tržište rada i interes svetskog kapitala diktiraju i upisnu politiku i nastavne programe
da nastalu promenu sistema obrazovanja na globalnom nivou diktira nekoliko multinacionalnih kompanija pod retoričkim plaštom „demokratije“ i „slobode tržišta“, a u cilju ostvarenja maksimalnog profita u što kraćem vremenu
da procesi evaluacije opravdavaju postojanje menadžerske klase u nauci i služe atmosferi stalne egzistencijalne nesigurnosti i zavisnosti od evaluatora
da se „troškovi objavljivanja radova“ neretko naplaćuju i da pet ogromnih izdavača akademske literature objavljuje oko 70 % radova u oblasti društvene nauke, koje ti izdavači kasnije preprodaju akademskim institucijama po vanredno visokoj ceni
da su nastale promene prožete duhom ekonomskog pragmatizma i da je sve teže razaznati da li je i dalje reč o univerzitetu ili sofisticiranom vidu fabrike, budući da je preduzetništvo nespojivo sa izvornom idejom univerziteta
da, vođeni profitom, tvorci neoliberalne politike univerzitete preobraćaju u organizacije za proizvodnju „stručnjaka“, think-tank timova
jer im think-tank timovi služe za ideološku legitimaciju političkih odluka prilikom sprovođenja odgovarajućih ekonomskih interesa i
da je i laicima postalo jasno da kriterijumi i svrha znanja u neoliberalizmu leže izvan znanja.

Jedna od centralnih teza autora jeste da se moderno društvo prema znanju odnosi kao prema robi i resursu a ne prema nečemu što je vrednost samo po sebi, stvarajući homo oeconomicuse, vođene isključivo profitom,

da u takozvanom „društvu znanja“ vlada težnja za zarodom a ne istinom
da je akademski jezik, koji je inaugurisan bolonjskom reformom, tržišni jezik neoliberalne ideologije, koji umesto da podučava suštinski indoktrinira studente, nameće jednostrana stanovišta i stvara preparirane umesto slobodnih ljudi
da promoteri bolonjske reforme promene u obrazovanju prihvataju kao samorazumljive, opravdavaju banalnim jezikom (u stilu – reforme su korisne za društvo) što suštinski sprečava raspravu, anestezira i obmanjuje javnost
da ubrzanim snižavanjem akademskih standarda i omasovljenjem studija rapidno pada prestiž univerzitetskog obrazovanja.

Značajni su i autorski uvidi koji se tiču istraživačkog rada i hiperprodukcije ideologizovanih, površnih, irelevantnih radova niskog kvaliteta, kao i radova na „hit-teme“ i pojmove neoliberalne ideologije koji nemaju veze sa obrazovanjem autora i, još značajnije,

da prakse dopisivanja koautora u cilju lažnog povećanja naučne produktivnosti, i burazersko citiranje, najbolje govore o dominantnoj etici istraživača i nastavnika
da je usled usmerenosti na savremenost i kvantitativne metode obrade podataka istorijska perspektiva istraživanja, pod snažnim ideološkim pritiskom, skoro iščezla ili je marginalizovana
da primenjeni ili „praktični“ postmodernizam, pod maskom „angažovanosti“, instališe pseudonaučni duh na temeljima neoliberalizma, u cilju ideološke legitimacije globalizma, s jedne strane, i rušenja stabilnih identiteta, s druge
da je uspon pseudonaučnosti i „metablebetanja“ neposredni rezultat korumpiranosti samih istraživača i nastavnika koji usled ideološkog pritiska postaju apolegete postojećeg poretka, nesposobni za samorefleksiju i originalno razmišljanje, što dovodi do radikalnog nepoverenja u nauku i obrazovanje
da je u uslovima neoliberalne ideologije sloboda naučnog rada privid, i da društvene nauke mogu da budu neoliberalne samo u slučaju ako prihvate sopstvenu beskorisnost i pristanu na vlastito uništenje
konačno, da je posledica ovog procesa odbacivanje humanističkog nasleđa, odustajanje od svoje kulture i istorije, te sprečavanje izgradnje ličnosti – slobodomislećeg, stvaralačkog bića.

Autori postavljaju pitanja da li usmerenje na praktičnost i primenljivost nastavnih sadržaja obesmišljava izučavanje humanističkih disciplina,

da li su one svedene na intelektualni „ukras“, koji sistem još uvek toleriše ukoliko ne zadiru u ekonomizovanu, vulgarno-materijalističku društvenost i jesu li u stanju da ponude alternative
šta je sa humanističkim nasleđem, prosvetiteljskim imperativom traganja za istinom i emancipatorskim ciljevima u dominantnoj upregnutosti „ropskih duša“ u birokratizovano „prikupljanje bodova“ radi napredovanja u naučna zvanja
kolika je odgovornost nastavnika i istraživača koji trpe neradnike oko sebe i dopuštaju da budu poslušno oruđe u rukama „poslednjih amatera“,
na kraju, kako sprečiti ubrzanu regresiju naučnog rada, koja se ogleda u kalkulantskom duhu istraživača – žrtvovanju naučnih oblasti i podmlatka ličnoj „karijeri“, to jest poslu kolonizovanja nauke prema potrebama multinacionalnih kompanija.

Ovom knjigom autori razotkrivaju hipokriziju obrazovnog sistema i profesionalnu intimnost univerzitetske inteligencije, koja služenjem neoliberalnoj ideologiji slavi i ojačava ono što je pokorava.

Jedan od važnih uvida autora jeste da proklamovane autonomije univerziteta nema, da se o toj „autonomiji“ može samo uslovno (i demagoški) govoriti, budući da stvarnost univerziteta uvek određuje „neko spolja“, kao i da je univerzitet u službi interesa najmoćnijih društvenih grupa. Pored argumentovanog prepoznavanja razloga nemogućnosti ozbiljnog govora o tzv. „autonomiji“ univerziteta, od državnog osnivanja i finansiranja do prilagođavanja upisne politike i nastave potrebama multinacionalnih kompanija, narasla je zavisnost univerziteta od kvaziakademskih mreža i centara, javnih i tajnih, od provizorijuma „autoriteta“ stvorenih interesnim „vezama“ i submisivnošću a ne na originalnim naučnim postignućima. Da li su kvazinaučne sprege, uz poslušničku selekciju, uzrok podozrenja i sumnji prema univerzitetu, leži li na njima odgovornost za atmosferu svojevrsnog grča i neslobode u akademistici, nije li takvo ustrojstvo, hijerarhijski zasnovano voluntarizmom i povezanošću, u korenu saseklo i najmanju mogućnost uspostave meritokratije, autoriteta (bez znaka navoda) kao i poverenja šire zajednice u univerzitetsku inteligenciju, ostaju pitanja za dalju analizu.[1]

Tu su i pitanja prema čijim se uslovima pomeraju kriterijumi za izbore u naučna zvanja od uvođenja bolonjske reforme (2005), jesu li prilikom zaposlenja u DH naukama ideološka bliskost i poslušnost ispred ostalih uslova, da li su mobing i ropski odnosi u ovom periodu institucionalizovani, koji su administrativni mehanizmi omogućili uvođenje kolonijalnih i autokolonijalnih psiholoških odnosa – utrkivanje u služenju, odbacivanje i nisko vrednovanje originalnih istraživanja za račun svega uvezenog i servilnog, kako je negatorski, ignorantski odnos prema svom intelektualnom nasleđu postao poželjan, konačno, kako smo došli u inverznu situaciju da se naučni rad podredi prikazivačkim sklonostima, komentarisanju politički i medijski proizvedenih sadržaja, i da li i u toj inverziji treba tražiti deo uzroka raširenog nepoverenja prema akademiji.

Ključno pitanje jeste kako je podrazumevano služenje svojim naučnim oblastima i tradiranim postavkama izgradnje kreativne, samosvojne ličnosti, svom jeziku i zajednici, zamenila potčinjenost novcu, „agentima uticaja“ i spektru neakademskih upliva u obrazovanje. Javna je tajna (za sve osim za one koji odbijaju da znaju a koji bi morali istorijom obrazovanja da se bave) da primenjena ideološka indoktrinacija u obrazovanju ostavlja mračne posledice i na univerzitet i na društvo – s jedne strane, sprečavanjem autonomnih, služenju, kompromisima i korupciji nesklonih studenata da nastave univerzitetsku karijeru, te sistemskim spoticanjem, poništavanjem i zatiranjem originalnih istraživača[2] i, s druge strane, zloupotrebom akademske profesije kao kamuflažne, za račun poslova koji se obavljaju pod maskom nauke.

U kontekstu „različitih vidova korupcije i konformizma“ razložno je sumnjati ne samo da je robovanje zauzelo mesto slobodnom istraživanju, nego da je služenje (nekome ili nečemu) ugrađeno (ili ukalkulisano) već u činu izbora saradnika i njihovog zaposlenja, da je deo studenata u takvoj atmosferi i sam uslužan prema onima koji mogu da ih uključe na projekte i univerzitet, čime se oportuni i ropski odnosi u obrazovanju uobičajavaju kao „normalni“.

Sledeći poente autora –iako nesistematisane ili nedovoljno razvijene – napuštanje duha potčinjenosti i kolaboracije moguće je:

prepoznavanjem i opisivanjem problema
umesto izmišljenih i banalnih tema – stvarne, problemske
umesto pogađanja želja evaluatora, interesnog pisanja na ideološki favorizovane teme, „kako se očekuje“ – originalno, problemsko istraživanje,
umesto kuloarskih priča o „ideološkim“, „partijskim“, „ljubavničkim“, „familijarnim“ zaposlenjima, te posledično „negativnoj selekciji“ (kojima se tema izmešta u hodnike i „niše“ i suštinski relativizuje) – neselektivno, sistemsko istraživanje neakademskih uticaja na univerzitet, sa naglaskom na izbrisane intelektualne tradicije i istraživače
umesto poslušnosti prema „poslednjim amaterima“ i, istovremeno, deklarativne „slobode“ („kritike“, „autonomije“ i sličnih izraza, koji više nemaju nikakavo ili imaju upravo suprotno značenje očekivanom) – samoispitivanje svakog istraživača, nekalkulantska misao i reč.

Kao alternativu robovanju tzv. „tehnokratskoj racionalnosti“ autori predlažu povratak konceptu phronesisa, koji osim uviđavnosti i praktične mudrosti podrazumeva odličnost karaktera i navika, razborito etičko delovanje i sumnju u sve, pa i u preduzetnički univerzitet i neoliberalizovanu simulaciju znanja; umesto ideološkog služenja i kvantitativne „izvrsnosti“ – izvrsnost karaktera i kultivisanje ličnosti u odgovornog, samorefleksivnog člana zajednice.

U situaciji kada se discipline prazne, kriterijumi snižavaju, jezik osiromašuje, interpretacija slabi (ili je nema) važno je podsećanje da akademska pozicija nije privatna (i ne služi ličnoj akumulaciji „bodova“, „citata“, „statusa“, vidljivosti…) nego da nosi mandat odgovornosti – ne za normalizaciju oportunizma i nepotizma, doktrinarno prilagođavanje DH nauka trenutnim interesima, lobiranje ili delegitimaciju znanja, već upravo suprotno: akademska pozicija bi, osim što proizvodi znanje, morala da služi izgradnji društvenog poverenja u znanje – to je njen prevashodni zadatak. Otuda dominantna ravnodušnost nastavnika i istraživača prema ideološkim i ostalim neakademskim uplivima na univerzitet nije neutralan stav nego oblik privatizacije javne odgovornosti i zloupotrebe društvenog poverenja, koja rezultuje učvršćivanjem oportunizma kao norme, s jedne strane i, s druge strane, podozrenja (čak i prezira) šire zajednice prema inteligenciji, što sve zajedno vodi rastakanju društvenosti.

Usled usmerenja na kritiku neoliberalizma i bolonjske reforme autori previđaju da je znanje u Srbiji postalo roba u srcu komunizma, i iz srca komunizma (1984), dve decenije pre usvajanja Bolonjske deklaracije, i da postajanje znanja robom u Srbiji ima veze sa fenomenom „gladnih očiju“, oportunizmom i voluntarizmom bar koliko i sa neoliberalizmom, u kome je, istina, oportunizam dobio punu legitimaciju i zamah. Sveden na goli interes, odnos prodajem-kupujem između nastavnika i studenta u Srbiji, u najužoj je vezi sa fenomenom „gladnih očiju“, kojim prof. Dragan Krstić objašnjava neočekivane pojave u komunizmu sa stanovišta komunističke dogme. Za ilustraciju ovog fenomena i razmera gramzivosti komunističkog „biznis obrazovanja“ (čija je „zvezda“ bila prof. Mira Marković) dovoljno je uporediti visinu mesečne plate gimnazijskog profesora 1993. godine od svega tri marke sa cenom koštanja skripata ili „knjige“ iste godine na privatnim „biznis-fakultetima“ u iznosu od 100 maraka, čija je kupovina bila uslov polaganja (ili položenog) ispita: ni 33 meseca rada gimnazijskog profesora nisu bila dovoljna za kupovinu ispita, tj. „knjige“, na fakultetima nastalim iz „srca“ Komunističke partije.

Ne sporeći uticaj društvenog poretka na pitanja postajanja znanja robom, pad prestiža fakultetskog obrazovanja i gubljenja poverenja u univerzitetsku inteligenciju, bolji uvid u genezu obrazovnih problema dalo bi razrađenije, još bliže sagledavanje kompleksa ovih pitanja, jer – bez specifičnosti lokalnog konteksta – izdvajanje neoliberalizma kao okvira, objašnjenja ili razloga postajanja znanja robom u Srbiji, pomalo liči na iznalaženje „dežurnog krivca“ za sve probleme u kojima se univerzitet nalazi, pa se ovim postupkom obrazovna dezorijentisanost i licemerje akademske klase, koje je dovelo do kraha društvenosti, relativizuje i izvozi dalje od nas, u nedodirljivu sferu u kojoj nismo ni luk jeli ni luk mirisali.

Složićemo se da DH akademske prakse robovanja neoliberalizmu (i „poslednjim amaterima“) imaju svoju predistoriju, psihologiju i antropologiju, svoje uzroke i posledice, kao i da perverzna mešavina prevaziđenih sistema u obrazovanju – komunizma i neoliberalizma – dominira, ili bar avetinja i danas, u tehnofeudalizmu (i nastaviće se, ma kako da zovemo sistem čiji smo savremenici) ali da smo radi ozdravljenja dužni da se neselektivno suočimo sa svim aspektima propadanja obrazovnog sistema, i da spremnost autora ove knjige na preispitivanje moralnih kompromisa i praksi koje podležu mnogo težoj odgovornosti u sistemu obrazovanja podržimo daljim istraživanjima ove teme, jer ćemo im tako i najbolje zahvaliti na ovoj vanredno važnoj knjizi.

[1] U javnim diskursima o „narušavanju autonomije univerziteta“ uglavnom se „cilja“ na osnivača i finasijera (državu), nikada, ili sasvim retko, na druge uticaje, što je još jedan razlog za dodatno istraživanje teme: da li članovi akademske zajednice, koji su zainteresovani za „zaštitu autonomije“, ne prepoznaju druge uticaje na univerzitet (ideološke, npr.), ili ih smatraju neproblematičnim, da li ih interesno prikrivaju, odnosno propagiraju, neka su od pitanja koja zaslužuju iscrpniju analizu.

[2] Od Ksenije Atanasijević i Veselina Čajkanovića, koji su grubo izbačeni sa Univerziteta a njihovo delo ignorisano, i kojima se ni grob ne zna, do bukvalnog teranja najboljih studenata iz zemlje poslednjih decenija (jer za njih ovde „nije bilo mesta“!?) situacija se kontinuirano ponavlja usled potčinjenosti univerziteta različitim neakademskim interesima.