Валентина Новковић

ЖИВИ!

Спуштала се низ вијугаве степенице. Журила је. Чудила се томе што се људи у мимоходу сударају са њом не извинивши јој се. Ни осврнули се не би да виде кога су то у пролазу ћушнули, штавише кретали су се целом површином степеништа као да им нико и не долази у сусрет. Једва је дочекала крај тог мучног кружног сударања. Изгажена и излактана, скренула је у другу улицу десно. Унедоглед се пружао низ истоветних кућа. На крају улице налазио се стан у који се недавно преселила. Побегла је, или је бар мислила да јесте. Због себе, због ње. Пренула се на повик свог имена.

„Иво, откуд ти овде? Идеш код некога у госте?“, зачула је глас дугогодишње пријатељице Снежане.

“Не, не идем ни код кога, доселила сам се, причаћу ти, журим.“

Осећала је пулсирање у слепоочницама. Чинило се да кроз пусту улицу промичу сенке које су наликовале на људе, некакви обриси налик на холограме. Морам да се одморим, помислила је, неспавање, онај бесконачни превод за мале паре… У једном тренутку су обриси постали израженији, а сенке налик људским су се издужиле, тако да је назирала њихове безличне, тупе погледе кроз копрену наслућивања да нешто није у реду. Истовремено су куће крај којих је малаксала пролазила постајале блеђе, као да се раздвајао малтер којим су озидане, а црепови су се, један по један, спуштали низ олуке, равномерним корацима војника у врсти.

„Требало је да се избориш.“

Осврнула се покушавши да схвати одакле долази глас, болесно храпав попут ропца који је, зачудо, није уплашио. Огрнула се њиме као да је стари, похабани огртач у коме се осећа заштићено. Поново је угледала Снежану, приближавала јој се погледа заблуделог негде мимо ње, то је учинило да Ива изненада задрхти; глас од малопре је готово нестао, а заменио га је осећај стезања око врата.

„Доћи ћу мало касније до тебе, ок?”, рекла јој је када се ова готово сударила са њом.

Снежана је попут човека задубљеног у своје мисли прошла поред ње, у пролазу је закачивши раменом. Флеш већ виђеног ударио је Иву у слепо око: и људи на степеништу су се тако понашали, помислила је. Шта ли је свима њима? Као да су под дејством некакавих омамљујућих лекова.

“Хеј, ниси, ваљда, нешто љута на мене?“

Снежана је уморним кораком особе која одбројава последње корачаје ишла према крају улице. Постајала је све блеђа, а онај глас, храпаво-јецав се опет појачао.

“Остало је још само мало, ту си, готово надомак.“ Ива је затворила очи. Шта се oвo дешава? Чујем гласове које изговарају Oбриси, а не примећује ме другарица која пролази тик поред мене. Низ кичму су јој милели жмарци. Стискала је слепоочнице понаваљајући:

“Морам да останем присебна, морам…“. Поново је погледала око себе. Улица је нестала…

Амфитеатар је био пун. Већина столица је опет била попуњена Обрисима, а ту се нашао тек понеки Изоштрен. Видела је место у трећем реду одозго, последње у низу. Покушала је да се пробије до њега. Изоштрени је нису примећивали, нико ни ногу да помери, а камоли да устане. Обриси јој нису сметали, лако се провлачила поред њих. Некако је успела да стигне до јединог празног места.

Искрзане завесе су представљале импровизовану сцену, три столице са леве и четири са десне стране чиниле су нешто што је требало да има улогу декора. Ваза у којој се налазила црна ружа, крај ње ноте и свећњак са три распарене свеће. Одједном је из првог реда изашло неколико Обриса, иза њих три Изоштрена. Изоштрени су сели са леве стране на оне три столице, Обриси на четири са десне стране. Један од Обриса је започео говор на неком њој непознатом језику. Храпаво-јецавим гласом обраћао се једном од Изоштрених, оном крајњем с лева, а Ива се узалуд напрезала покушавајући да наслути значење бар једне речи пратећи како на њих реагује Изоштрени.

Изгледало је да је клонуо, глава му је пала на груди, руке су некако беживотно висиле поред тела. Када је Обрис завршио монолог, Изоштрени је изгубио оштрину и постао подједнако прозиран као и малопређашњи говорник који је устао и позвао га да крене са њим.

Вратили су се у први ред, а други Обриси су им направили места. Ива се питала како, када је једино слободно место било ово на којем је седела она. У међувремену је један од Обриса који су остали на сцени, уклонио празну столицу са леве стране. Ситуација у којој Обрис говори монолог, а Изоштрени на крају постаје Обрис, поновила се још два пута. Преостали четврти Обрис је уклонио још две столице са леве стране сцене на којима су неки тренутак пре тога седели Изоштрени. Кренула је ка излазу. Осетила је несносно пулсирање у глави.

“Девојко, пази куда идеш, имаш ли очи?“, негодовали су Изоштрени.

Мрмљала је нешто у знак извињења покушавајући да се избори са изненадном главобољом. Схвативши у трену, сузе су почеле да сустижу једна другу. Толико је тога што жели, за себе, за њу.

“Жива сам, чујете ли, живааааааа!!!!“

“Полудела је, гази нас и прича глупости. Видимо да си жива, престани да вичеш“, негодовали су Изоштрени.

“Жива сам!“ повикала је ка Обрисима. “Схватате ли, не бледим, нећу да избледим!!!“

Кренула је ка излазу и повукла врата за собом.

„Девојко, нешто си заборавила“, повикала је непозната жена за њом.

Ива је пришла вратима, кроз мали отвор на њима жена је протурила шило и зарила га Иви у стомак. Храпавим, једва разумљивим гласом је рекла:

“Зар си мислила да ћеш се извући?“

Ива се ухватила за стомак и покушала да се докопа степеништа. Људи су се тискали, нико није хтео да је пропусти, или да јој укаже помоћ. Крв је липтала, Изоштрени су је гурали, газили. Déјà vu. Устајала је, падала, вукла се према крају вијугавог степеништа. За њом су остајали крвави трагови које, чини се, нико није примећивао. На дну, без снаге, решила је да се преда. Осетила је стисак руку, имала је утисак да лебди, и даље је осећала несносан бол. Затворених очију, лебдећи изнад свести, зачула је гласове.

“Још је има, брже док се не појаве Обриси, вребају као шакали.“

Бол као да је мало минула, Ива је отворила очи, изнад главе су јој се вијорили велови свих боја. Погледала је у рану која као да је зарастала на њене очи. Ма колико се трудила, ништа није успевала да разазна, ни ко је иза велова, ни шта се дешава. Заустила је да пита, али је изненада зачула само:

“Залутала си. Али се ниси одрекла пута. А сада иди, иди и живи…“

У ИЗМАГЛИЦИ

Одувек су је привлачила места где је могла да пребира по старини, књигама, покућству, писмима, дописницама, справама којима није знала ни назив, ни сврху. Било је нечег познатог и омамљујућег у благом наговештају буђи, утиснутим слојевима прашине и отисцима туђих прстију на страницама пожутелих успомена.

Ипак, слике су јој биле нарочито фасцинантне. Ако би могла да бира, био би то неки зимски пејзаж, и то руски. Не случајно. И сама русофил, маштала је о томе да се делић недовољно истражене руске душе нађе и на зиду њеног стана.

Шетајући једног ветровитог зимског дана, сасвим ненадано се нашла испред антикварнице у којој никад раније није била, смештене у центру града, а опет некако довољно далеко од доконих радозналаца. Идеална прилика да се огреје и можда наиђе на нешто што би је заинтересовало. Отворила је врата, звонце изнад њих опоменуло је власника да има муштерију. Запахнуо је добро познати мирис прошлог. Недовољно осветљена просторија чинила се, без икаквог реда, претрпана стварима.

“Добар дан“, изненадио је једва чујан глас продавца или власника. Дежмекаст, необријан, ситних искричавих очију колико се то могло назрети кроз слабо светло које је допирало из стоне лампе са абажуром неодређене боје.

“Слободно разгледајте, јесте да нема много впростора, али верујем да ћете се већ снаћи, делујете као неко ко је на оваквим местима свој на своме“… рекавши то, продавац се тако брзо повукао у задњи део просторије који је био у мраку, да ништа није стигла да одговори.

Ипак, иако је било полумрачно, а просторија омања, сасвим се добро могло видети чега све у њој има. Тонет столице сложене једна на другу претиле су обрушавањем, ћилибарне огрлице којима је фалила покоја перла, монокл, распарене шољице за чај од Жолнај порцелана, шустикле, иконе које су призивале рестаурацију вештог познаваоца оштрог ока. Кубуре, мачеви, наива на стаклу, море предмета од којих је сваки имао неку причу.

Занела се и запела ногом о део пода који је био мало издигнут, у последњем тренутку успела је да се одупре о наслон столице на којој је била везена сукња, део нечије народне ношње. Није се могла сетити ком је народу припадала. Узела је и примакла ближе: захтевне шаре, прегршт боја, колико је вештине и стрпљења било потребно за овај уметнички рад. Кренула је да је врати на наслон и сасвим неочекивано угледала рам слике наслоњене на ногу столице тако да се, у први мах, није могла приметити. Подигла је, покушавши да скине бар мало прашине не би ли је боље осмотрила, расута зрнца су је заголицала и она се закашљала.

Слике ја била величине 60 x 60 цм, у обичном дрвеном раму, а призор на њој… Уздрхтала је као дете, што од страха, што од среће да не изгуби оно што је дуго прижељкивала. У десном доњем углу су били исписани б иницијали А. Ш.

Велике саонице, кочијаш у крзненом кожуху и шубари, иза њега путник умотан у сукнене прекриваче, једва да му се види лице. А коњи… Два белца и један вранац разиграних грива као да су тог трена кичицом ухваћени у касу. Свуда унаоколо непрегледан снег целац по чијој су површини уснуле брезе и несташни ветар изаткали необичне сенке.

Привила је слику уза себе, знала је: без ње не може отићи кући. Човечуљак се изненада промолио из мрака.

“Ах, видим да сте ипак пронашли нешто за себе“, трљао је руке осмехујући се крајичком танких усана.

“Било би добро да је тако“, одговорила је.

“Зашто не би било?“

“Ја нисам добра муштерија, што би се рекло, немам новца за њу.“

“Свака је муштерија добра. Ето, ја сам спреман да Вам учиним уступак, Ви је желите, а она код мене стоји већ дуго. Донео је један старац давних дана. Био је некако чудан, предложио је разумну цену и ја сам је откупио. Вама ћу је дати по тој истој цени, да ми крене, већ дуго ништа нисам продао.“ Цена је заиста била разумна, а жеља девојке да постане власник слике још већа.

Продавац је слику прво умотао у платно да је заштити, а затим је ставио у кесу.

Изашла је имајући утисак да лебди, није осећала ни студ, ни ветар. Убрзо је била код куће, распремила се, скувала чај. Извадила је слику, детаљно је обрисала однаслага прашине и прљавштине. Тек након тога, синула је у пуном сјају. Ставила је изнад комоде док јој не нађе трајно место. Осећај блаженства је није напуштао. У том је расположењу отишла и на починак. Ветар јој је шибао у лице, угледала је локал на крају улице. “Патина прошлог“ писало је на њему. Ушла је, била је то велика просторија пуна антиквитета, огромни лустери, Чипендејл витрине, необарок етажери, импозантни зидни сатови. Осећала је нелагодност запитавши се одакле јој идеја да овде уђе, кренула је ка вратима, а онда угледала нешто што је зауставило. На зиду, изнад алт дојч комоде, висила је урамљена слика на којој је приказана руска тројка са кочијашем и једнимпутником иза њега. Устукнула је.

“Види се да сте познавалац, застали сте крај оне која је вредна пажње“, рекао је власник.

“Одакле Вам ова слика?“, једва је изустила.

“Ах, ми не одајемо наше изворе, пословна тајна. Не брините, има атест.“

“Питам Вас, одакле ова слика овде? Ту слику сам купила пре неколико дана и она је код мене у стану.“

“Толико је сличних мотива и оних који покушавају да плагирају, мање или више успешно, вероватно је то случај и код Вас.“

“Реците ми, одакле Вам ова слика, поново Вас питам!“, жена је постајала нервозна, а тон њеног гласа бивао оштрији.

Власник помисли да ништа неће променити ситуацију ако јој каже истину.

“Откупио сам је од једног старца чудног изгледа, имао сам утисак да му се жури, а слика је вредна пажње, видели сте иницијале А. Ш.“

“Не може да Вам прода оно што је у мом стану, схватате ли!“, почела је да виче. „Не можеееееее…“

Учинило јој се да се власник претвара у јазавца.

***

Отворила је очи. Покушавала је да се сети где се налази. Опипала је површину на којој је лежала. Кревет, добро је. Полако је кренула ка прекидачу стоне лампе.

Једва да је дошла до њега. Изненадила је блештава светлост, па је у први мах затворила очи. Полако се присећала свега. Претходног дана је купила слику, ставила је изнад комоде. Ах, какав бесмислен сан, да га некоме испричам мислио би да имам бујну машту.

Устала је и кренула да узме мало воде. Упалила је светло у дневној соби и бацила поглед према комоди.

Слика је стајала онако како је и поставила, само је била, некако, другачија. Нисам се расанила, а није ни чудо, помислила је. Полако је пришла слици. Облио је хладан зној, срце је почело да удара као лудо. Замаглило јој се пред очима, некаква студ пронашла је пут све до костију.

Да, слика јесте била ту, али не она коју је купила, већ нека тек налик њој.

Уместо кочијаша и једног путника, на слици су били мушкарац и жена, уместо три дивна коња, саонице је вукла једна поприлично стара, оронула рага осликана вештином дечје руке. Покрети кистом, који би требало да дочарају игру ветра и уснулих бреза, слили су се у пар наноса беле боје, без икаквог реда. У десном доњем углу су уместо иницијала А. Ш. стајале три црне тачке.

Изненада сан више није био тако бесмислен, а могла се заклети да је однекуд, кроз фијукање ветра, чула необуздан смех.