Владимир Коларић
Метафизичка фантастика Владимира Коваљенка
Понекад се каже да је Русија имала свој постмодернизам много пре него што је постмодернизам препознат као посебна културни феномен, који умногоме обележава и време у ком данас живимо. То се тиче релативно брзог инкорпорирања европских културних форми, образаца и вредности на руско тло, уз потискивање аутохтоних или раније одомаћених традиција, што је створило осећај артифицијелности тих накалемљених културних облика, али на неки начин и културе и уметности као такве. Симбол те артифицијелности постао је Санкт Петербург, град „усред ничега“ изграђен у релативно кратком року, не историјским развојем, него владарским декретом Петра Великог. Град је изграђен према европским узорима, са јасним позајмицама из европских градова, али не по узору према неком од њих, већ синкретички.
У руској књижевности се рано јавило оно што ће касније бити именовано као „петербуршки рукопис“, а који се односио на низ романа и повести који не само да своју радњу смештају у овај град и чине га донекле својим главним ликом, већ то чине наглашавајући артифицијелност, подвојеност. илузивност, неаутентичност као доминантна обележја културне и духовне атмосфере „Северне престонице“, а која се непосредно одражава на егзистенцију и свест њених становника. Санкт Петербург је, тако, у руској литератури био поприште многих фантастичних наратива, често са примесама хорора и мистерије, гротескних ликова и двојника, чија утварана егзистенција као да одражава доминантну атмосферу подвојености, артифицијелности и илузивности, која често добија демонолошке облике. Многа дела које можемо подвести под „петербуршки рукопис“ дала су значајан допринос обликовању специфичне руске форме „метафизичке сатире“ или „метафизичке фантастике“, коју од Гогоља, Достојевског, Салтикова–Шчедрина, Сологуба и Михаила Булгакова можемо пратити до данас.
Иако роман Е, јбг! (Ах, Куй, 2018) савременог руског писца Владимира Коваљенка неспорно припада књижевном постмодернизму, он своје корене најпре има управо у „петербуршком рукопису“ и богатој руској традицији „метафизичке сатире“. Ово свакако јесте постмодернистички текст, који укршта различите нивое реалности и текстуалне форме, доводи у питање идентитет и интегритет ликова, поседује виског ниво поетске самосвести, пастишности и интертекстуалности, преиспитује уобичајене представе о стварности као целини, па и сам легитимитет појма стварност. С друге стране, овај роман изричито пародира постмодернизам, хипертрофирајући га до мере да он не само да постаје тема и јунак романа, него о основни конституент у роману представљене стварности, али садржи и врло озбиљан полемички став према наслеђу и пракси постмодернизма, као и њиме обликованом „духу времена“, испитујући могућности њиховог превладавања. У том смислу треба читати и, у роману присутан, двосмислен и (ауто)ироничан третман водећих имена руског постмодернизма, какав је Виктор Пељевин.
Започињући као криминалистички роман о мистерији чудних смрти широм Петербурга, роман постепено добија одлике фантастике, хорора, сатире, метакњижевног есеја, пастиша, па и озбиљног философског штива, које у центар ставља на само питање постмодернизма, књижевности и књижевника, тајне писања и уметности, него и природе света (и као творевине и као представе), али пре свега самог стваралаштва и могућности његовог оживљавања у данашњем добу.
Као што се „метафизичка сатира“, колико и „метафизички реализам“ (код, на пример, Достојевског), као најособеније традиције руске књижевности не задржавају на критици или дескрипцији постојећег друштва и стварности, већ покушавају да допру до њихових дубљих темеља, тако и овај роман читав „постмодернистички ватромет“ користи само као повод да отвори питање могућности обнове стваралаштва, а које је могуће тек превладавањем „кризе смисла“, али и вере у дословну обнову одређених традиција, без свести о читавој историји модернизма и постмодернизма која је, макар европском човеку, неповратно променила слику света у односу на традиционалне поретке вредности, институција и симбола. У том смислу, овај роман трага за новим и свежим изворима стваралаштва, који су ипак и пре свега у увек новом и живом свету духа, и у нашој јединственој и непоновљивој личности, који се пробијају кроз читав тај задати постмодернистички репертоар који карактеришу сви могући облици релативизације.
Управо у духу руске традиције промишљања стваралаштва, од које је код нас најпознатији Берђајев, у Коваљенковом роману постоји свест о релативности свега од човека створеног, па и друштвених, културних и институционалних форми, можда и стварности као такве, али и о нечему непроменљивом и увек живом, а које најблиставије заискри у слободном стваралачком деловању људске личности, о нечему у шта можемо заграбити увек, без обзира на спољашње околности, што је увек ту, само ако смо ми довољно слободни и храбри да га уопште видимо, а камоли досегнемо. И да, када је у питању уметност, такво искуство можемо изразити на различите начине, различитим формама, а не само онима традицијом и инерцијом прописаним. Ако не можемо избећи да, уместо природе, материјал нашег стваралаштва буду већ формиране културне па и медијске слике и представе, ослоњени на потенцијале сопствене личности и духовне изворе постојања ми те слике и представе можемо стваралачки преобразити у нешто за нас егзистенцијално, спознајно и онтолошки битно. Односно никада не смемо одустати од таквих настојања и од такве вере, јер тиме бисмо одустали од сопствене човечности, а то је нешто што нико, па ни било какав „дух времена“, не би смео да нам одузме.
Роман Е, јбг! је веома читљив, духовит, свеж и инвентиван, не пати од псеудоинтелектуализма и интелектуалног помодарства, гомилања цитата и референци, као ни било ког облика „засењивања простоте“. Ради се о забавном, али у основи врло комплексном и вишеслојном штиву, које не нуди једноставне и једнозначне одговоре и које се бави неким од најважнијих питања времена, као и нашег света и постојања. Иако поднаслов сугерише да је ово роман о писању и писцима, што у једној равни и јесте, он се бави основним тајнама пред којима сви ми стојимо (па и страховима са којима се суочавамо), враћајући достојанство књижевности, која и у значајно другачијем облику од „златног доба“ руске литературе, али у континуитету са њим, остаје кадра да се суочи са оним најважнијим у нашим животима, трагајући за новим начинима изражавања све сложеније слике реалности. У овом обимом невеликом роману као да је компримовано наслеђе подједнако златног, сребрног и бронзаног доба руске књижевности, отварајући пут ка њеној будућности, па и будућности књижевности, културе и човечанства уопште.
Владимир Коваљенко је руски писац, аутор романа Е, јбг!, Испод ноктију, Ништа и Ток Ток. Његова дела су номинована за најпрестижније руске награде, какве су „Нос“, „Велика књига“ и „Јасна Пољана“ и добитник је угледне награде за младе писце ФИКШН 35. Учествовао је у бројним форумима, књижевним сусретима и семинарима и победник је значајног руског списатељског форума „Липки“. Предавач је на универзитету у Санкт Петербургу и редовно држи јавна предавања на теме савремене и совјетске руске књижевности. Објављује у часописима Нева, Дон, Дискурс, Ватникстан, Најди Лесоруба и Дистонија.
Његов роман Е, јбг! – Или прича о загонетној и трагичној смрти Павла Петровича,
проблемима Постмодерне и о проблемима књижевности и књижевника уопште у преводу на српски Владимира Коларића, током 2023. године објавила је издавачка кућа Пресинг.
Stella polare 