Oznaka: Гатање

Наташа Милић је рођена у Београду, где живи и ради као правник. Аутор је збирке прича „Заустављени сат“, која је објављена у издању куће “Поетикум“ из Краљева. Приче, углавном из области фантастике, објављивала је у многим збиркама и часописима. На конкурсу бањалучке Специјалне библиотеке за кратку причу 2018. године освојила је прву награду, а 2022. године и прву награду за кратку причу Удружења независних писаца Србије и уредништва библиотеке “Вертикале“.

GATANJE

Demon me posmatra. Užario je očima, zenice mu blešte vatrom bezbroj sunaca.

„Nedopustivo!“, kaže.

Uzmičem iako znam da ne mogu pobeći. Gde ima zaklona od demonskog pogleda?

„Prikazao si me kao sentimentalnu budalu.“

„Nisam ja“, mucam. „Tako je u knjizi Mihaila Jurjeviča napisano!“

„Jurjevič, je li?! … Ako mi je išta beskrajno odbojno kod vas, ljudi, to je lakoća sa kojom se odričete dela i nedela i sve prebacujete na drugoga! A da li je taj Mihail, taj Jurjevič kako kažeš, sve sam učinio? Da li je on naslikao ove ogromne bolne oči, ruke prekrštene u nevoljnoj dokolici ili grabežljivi stisak koji treba da dočara žudnju, možda čak ljubav (kakva glupost!) prema smrtnoj ženi?! Jesu li ispod prstiju toga Mihaila izašla zgužvana krila i telo opruženo u porazu ili još neki, drugi Mihail možda, učestvuje u ovoj sramoti?! Ne odgovaraj, Aleksandroviču… Mihaile! Ružnog li imena, fuj!“

„Mihail Jurjevič Ljermontov je sročio poemu Demon, ja sam samo njen illustrator“, kažem, svestan da neću pribaviti blagonaklonost podzemnih sila, kao što je nemam ni na suprotnoj strani.

„Samo!“

„Hoću da kažem da to o zaljubljenosti, taj sentimentalni deo… to nije bila moja ideja.“

„Naravno da nije! Nijedna ideja nije izvorno vaša, crvi! Samo je jedan pravi, sasvim originalan stvaralac. Sve je iz njega poteklo, a vi prosto preslikavate! Jedino to umete! I tako, u tom večitom kopiranju, izobličujete…“

„A sveci na ikonama?“

„Haha, misliš li da su pozirali tvojim prethodnicima?!“

„Meni nisu. I pored najusrdnije molitve, nijedan mi se nije javio.“

„A ja sam, vidiš, odmah došao…“

2.

Arhiv klinike Prvog državnog univerziteta u Moskvi. Iz istorije bolesti:

„Dana 10. februara 1902. godine primljen je u mahnitom stanju umetnik Mihail Aleksandrovič Vrubelj, star četrdeset šest godina. Krhke građe, neuhranjen, slab. Veruje da je car. Daje naloge komične sadržine. Pije isključivo šampanjac.Tvrdi da stvara vrhunsku muziku. Njegov glas je hor glasova, svemoćna grmljavina što dovodi do podrhtavanja sfera.“

Nisam znao za tu vlastodržačku fantaziju. Zašto car? I to car muzičar!

„…sakuplja otpatke, papiriće i maramice, lepi ih na zid, pa crta po njima krilata stvorenja ogromnih očiju, koja stalno doteruje i prepravlja. Neka mu lica bivaju zamišljena ili duboko žalosna, dok druga deluju zastrašujuće. Po rečima umetnikove supruge, Nadežde Ivanovne Zabele, slično je činio sa slikom koja mu je izložena upravo pre nego što se razboleo: menjao ju je do posednjeg trenutka, čak i tokom izložbe je nastavljao sa popravkama. Publika nije znala šta će zateći sledećeg dana u galeriji. Upravo zato su mnogi iznova hrlili da vide Palog demona i to je dodatno onespokojilo umetnika. Na pitanja o crtežima sam M. A.Vrubelj odgovara: opet ona, ta žena, uvek i u svemu je ona! Izjava bi se mogla odnositi na Zabelu, kojoj je veoma privržen, da nije data odsečno, bez supružanske nežnosti. Uostalom, lik na crtežima nimalo ne liči na nju.“

Dijagnoza je progresivna paraliza.

„ …otpušten 16. septembra 1903. godine, u znatno boljem stanju…“

Ma kako da ne! Kao da je moglo biti poboljšanja! Bleda spiroheta mu se odomaćila u telu, već je poharala koliko je mogla. Vrubelj je bio zaražen sifilisom najmanje deset godina, malo šta se za njega moglo učiniti kad je primljen u bolnicu, čak i da je bilo pravih lekova. Godine 1910. umro je od zapaljenja pluća, pošto je mnoge hladne dane prestajao kraj otvorenog prozora. Čekao je smrt, nadao joj se. Bio je već potpuno slep.

Romantična legenda veli da mu se demon, koga je prizvao na platno pomoću mašte, napokon ukazao u sili i neljudskoj suštini. Slikar ga je sagledao onako kako smrtnici ne mogu gledati i oslepeo. Iz medicinskih beleški proizilazi da je uznapredovala i nelečena bolest Vrubelja ostavila bez vida.

Majstor Bel, zanesen radom na zapisivanju jedne od davno uništenih knjiga, izrekao je aforizam koji sam voleo iako ga, uviđam po sadašnjem zadatku, dugo nisam u potpunosti razumeo: „Može biti da naš predak, davnašnji Zemljanin, nije izmišljao svoje bogove nego je, naprotiv, sam stvaran od strane tih bogova ili boginja. Đavo uopšte nije učestvovao u stvaranju niti ga je trebalo izmišljati. On je naučno otkriće.“

Gledali su me ispod oka kad sam se prijavio za restauraciju. Zašto baš Vrubelj, otkud on, kako? Mislim da ni prvo moje spuštanje niz vremensku nit nije izazvalo toliko podozrenja. Kao da je već sam izbor slikara bio za brigu. Zasuli su me savetima, verovatno ne bez razloga.

Trojica restauratora su napustili Vrubelja. Svi su posustali ili su, ako uzmemo ozbiljno reči poslednjeg i najiskrenijeg, na vreme odustali.

Taj poslednji, majstor Ari, bio je nesrećno zaljubljen u tajanstvenu, vekovima upokojenu lepoticu crvene kose koju smo, ponajviše zahvaljujući njemu, znali kao Direrovu Mladu Venecijanku. Prijavio se za restauraciju radova Mihaila Aleksandroviča Vrubelja iz doba usavršavanja u Italiji verovatno samo zato da bi, dajući oduška nemogućoj ljubavi, još jednom prošetao kroz njen grad. Svaka prilika da se obiđe Serenisima, od Direra do poslednjih zemaljskih dana, privlačila je Arijevu pažnju. Zato je pratio sumanutog Rusa pri proučavanju vizantijskih mozaika i dela renesansnih majstora, sve u nadi da će na nekom od sunčanih trgova osetiti devojčin miris i dah. Nadao se dok je bilo toplote u belom kamenu i vedrog neba nad kanalima. Na Mihaila Aleksandroviča je gledao samo jednim okom. Međutim, pod težinom novembarskih magli, potpuno se predao radu. U nezagrejanoj sobi sa pogledom na crnu vodu kanala, nedaleko od Trga Svetog Marka, majstor Ari nije sanjao riđokosu. Morili su ga čudni, vrubeljovski snovi. Svetle i tamne prilike su ga pohodile, rojile mu se iznad glave, vrebale ga i dozivale. Pokušavao je da ih razgoni psovkama. Pribegavao je brzom i nasilnom buđenju čim bi mu ušetale u san. Čitao je da su nekadašnji ljudi u takvim prilikama izgovarali molitve, ali on u stare bogove nije verovao niti je znao molitvu kojom bi im se obratio. Uostalom, njegov slikar je neprekidno nešto za sebe mrmljao, a svejedno ga nisu ostavljali na miru. Primetio je da Vrubelj spava obuven, u kaputu, spreman da beži od noćnih gostiju.

„Uz ovog ću bezumnika i ja poludeti!“, zaključio je napokon i pohitao uz vremensku nit.

Poneo je u sećanju nekoliko neobičnih crteža koje ni poznavaoci nisu ranije videli. Preskočio je skice za ikonostas Kirilovske crkve u Kijevu, na kojima Vrubelj po ceo dan predano radio i umesto velikih dela odabrao beleške načinjene neposredno nakon buđenja, takoreći ilustracije sna. Ari se ovim crtežima zanimao kratko, u žurbi, kao da skida teret. Nakon dovršavanja ih nije pogledao niti je pozive Esnafa da se vrati Vrubelju prihvatio.

„Od koga je, dosta je“, govorio je za stolom, svim zainteresovanim sakupljačima priča u krčmi Kod moje verne gospe. Samo za prijateljske uši je šturi izveštaj dopuno:

„Bilo mi je i previše. Ne znam kako sam se odatle čitav izvukao!“

Iako je mojim ušima ukazao poverenje prijatelja, Ari me nije me napao savetima i preporukama niti je činio ma kakav pokušaj odgovaranja.

„Vrati se“, rekao je na rastanku.

To verovatno nije značilo: ne idi ili odustani. Nije mi poželeo trijumfalni povratak niti da budem kod kuće što pre. Upozoravao me je, ali nisam mogao da dokučim na šta. Možda bi mi govorio jasnije da sam i ja bio otvoren u pogledu motiva za restauriranje Vrubelja. Ali ne, nisam to još mogao i možda neću moći ni kasnije. Ako se vratim.

3.

Razroka Ciganka stoji na raskršću, gotovo pred samom crkvom. Gleda u dlan, rekao bih, mada bi joj bolje išlo kada bi prosila. Odrpana je, kržljava i crna kao čergarska sudbina. Samo ruku da pruži, svaka bi se duša sažalila, ali ona na prošnju ne pomišlja. Duvani, pljucka i onim ispravnim okom oholo meri prolaznike.

Pandur je goni, crkvenjak grdi, a sveštenik opominje da se ostavi đavoljih poslova.

Mušterije slabo zastaju, jedva da se koja parica spusti na mrki dlan. To me ne čudi. Od jutra je slušam i sve čekam kad će batine dobiti. Ne zato što laže, kiti ili izmišlja, sklon sam da verujem da joj je svaka reč istinita, ali srce mrzne od njenog gatanja.

„Krv među prstima, samo krv!“, govori kozaku. „Iz boja u boj, iz rata u rat, ali pazi: tu gde si sad pošao – ne valja. Izgubićeš ludu glavu!“

„Ne igraj se, dečko, nemaš ti zlata za kockarske stolove. Vrati se ocu, u selo. Izgubićeš ludu glavu!“

„A ti, dušo moja“, naginje se ka mladoj ženi.“Uzalud dlanove sakrivaš, sve ti je u očima zapisano. Izgubila si za njim glavu!“

I svima isto: glava, pa glava. Sama prilazi, vuče za rukav. Govori i kad ne želiš da slušaš.

Mene jedinog izbegava. Kad pođem preko raskrća, okrene mi leđa. Vraćao sam se i namerno zastajao da vidim hoće li me osloviti, ali ona nekako sakrije oba oka i uvek gleda u stranu.

„A ja?“, upitah napokon. „Hoćeš li me bez glave ostaviti?“

Tad je ustuknula. Krenula je prstima ka čelu kao da bi se prekrstila, ali se predomislila i stidljivo stustila ruku.

„Ne ja… Što si dobio mora se vratiti.“

„Pa kako glavu da vratim?“, zasmejah se.

„Nećeš još, rođeni“, uzvrati mi osmejkom.“Glava je na ramenima… A za pamet ne pitaš? Znaš kako i kome si je ostavio… Dugo ćeš živeti, moj gospodine, predugo. Mnogo duže nego što će ti prijati, a onda još više nego što je čoveku određeno. Kako? E, to ne znam da ti kažem, duše mi! Na dlanu ne piše, ali ti je trajanje na čelu urezano. Imaš znak, eto!“

„Čiji znak?“

„Ti znaš.“

Sledećeg dana je nije bilo na raskršću i čini mi se da ni kasnije nije dolazila. Otišla je u susedni grad, na neki drugi vašar, u novu pustolovinu verovatno. Iskrala se neprimetno kao sneg kad kopni. Odneo ju je vetar, rasplinula se u magli, iščezla. Nisam je sretao, a uskoro i njen lik posta nejasan u mojim sećanjima. Sad da je vidim, ne bih je poznao. Jedino još ponekad sanjam ono nepomično, skramom prekriveno oko.

4.

„Ne jedi se uzalud… U hramu su me odbili i više neće biti živopisanja. Ne poštujem kanon, kažu.“

„Čudno je što su te i do sada trpeli, vrapče.“

„Dobar sam.“

Demon se smeje. Najpre sitno, praskavo, kao kad staklo puca, a potom sve glasnije, razulreno i strahotno, tako da u utrobi osećam njegov smeh.

„Nisi toliko dobar da bi tvojim kreaturama crkvene zidove oblagali!“

„Eh, pa nije sasvim tako… Ikonostasom su veoma zadovoljni. Vele da sam sačuvao duh i verno preneo stil majstora iz dvanaestog veka, kada je kijevska crkva sagrađena. Prahov mi je lično potvrdio da su nove skice izuzetne – ako se posmatraju mimo kanona. Novi, drugačiji hram bi za njih valjalo načiniti, tako je govorio.“

„Hram u kome ćemo se klanjati milosti gospođe Emilije Prahove?“

„Umukni!“

„Eh, eh…“

„Opet ta žena?! Opet ona! Dokle misliš da me njome mučiš, zar ti nije dosadilo?“

„Slatko je, a delotvorno.“

„Slatko, slatko, ali biće kratko!“, vrisnuh ka tami. „Prah prahu, Prahova prahu. Gledaj sad!“

U tišini bednog sobička čulo se cepanje hartije.

„Šta kažeš sad, đavole?!“

Pod mojim nogama, u prašini, ležao je obezglavljeni trup prekriven bogatim naborima vatreno crvene haljine. Drugi deo pocepane slike mi je još bio u rukama. Demonska glava. Bolno i užasno lice ostalo je netaknuto. Na trenutak sam poželeo da ga zgužvam i na deliće pokidam, ali nisam mogao. Suviše joj je bilo slično. Njene oči, zle usne što se rugaju i rugaju. Njen osmeh!

Ne želim da ga gledam, ne mogu da ga uništim. Najbolje će biti da ostatak portreta sklonim nekuda, što dalje od pogleda. Sakriću ga i od sebe. Dobro je što ga još nikome nisam pokazivao. Mnogi bi poznali krupne oči i upečatljive crte jedne ovdašnje dame. Grozno izobličene crte lica, istina, ali njene, nesumnjivo njene!

5.

Ostaviću po strani Demone, odlučio sam u galeriji. Ne mora se odmah u vatru.

Neprijatno mi je i da se zadržavam pred tim slikama. Nema tu oholosti niti blistavog non serviam, koje bi priličilo đavolu. Sva lica izražavaju patnju ili nekakvo turobno, preosetljivo neodobravanje. Recimo, Demon koji sedi. Jedva sam utekao njegovim očima. Osećao sam im pogled, bolan i bolno usresređen, čak i kada okrenem leđa. Demonove oči su me držale u vlastitom žarištu, pre kao saučesnika ili sapatnika, nego kao predmet posmatranja.

Rado bih krenuo od lakšeg i jednostavnijeg kada bi kod Vrubelja bilo takvih radova. Svaki je zagonetka sa višestrukim dnom. Kristalni bridovi, koji su činili da mu slike liče na mozaik, bili su sazdani od naoko spontanih, a savršeno preciznih, promišljenih poteza. Najneznatniji „staklić“, trag paletnog noža ili blagi zamah širokom četkom, bio je na mestu, neophodan i neizbežan u omađijavanju posmatrača. Šta god da odaberem, neće biti lako.

Ruku mi nije kočio strah od neuspeha koliko osećanje da sam pod prismotrom. Više no jednom trglo me je peckanje u prstima. Ruka zna, prepoznaje paklene varnice. Ruka je uvek znala ranije i bolje nego ja. Samo naivni početnici veruju da je pamćenje detalja ili kopiranje jedinstvene tehnike majstora iz prošlosti restauratoru najteži zadatak.

Zastao sam kod Gatare. Vrubeljova lica „govore“, neposredno se obraćaju kao glumci na pozornici, a lepa žena na ovom platnu ćuti. Što duže studiram njen portret, to me potpunije osvaja mučna slutnja i atmosfera beznađa. Poruka je zapisana u kartama pred njenim prekrštenim nogama. Karte su neobično jasne, dok figura mlade Ciganke, zajedno sa ružičastim šalom, osmehnutim licem i zlatnim narukvicama, kao da nestaje u šarenilu pozadine. Vrtlog života je uzima pod svoje, ali čitanje sudbine ostaje. I ne može se opovrgnuti. Ženin pogled je napet, crne oči širom otvorene. Gleda ravno u dušu i sve mi se čini da će i meni izgatati. A opet, njena ljudskost umiruje. Ne plašim je se.

Nema sumnje, Gatara je delo Mihaila Aleksandroviča koje je meni namenjeno.

Opčinila me je, nametnula se, pripovedaću uz vino Kod moje verne gospe. Zar nije i Vrubelj pričao da mu je ideja za sliku došla zahvaljujući operi Karmen? Istina je ostala njegova, pa ni ja neću svoju deliti. Ni ušima najboljih prijatelja neću otkriti da sam rizikovao sa demonima ludog slikara na njen poziv.

Mnogo pre spuštanja niz vremensku nit i susreta sa Gatarom u galeriji, sanjao sam mladu Ciganku kako kleči u rosnoj travi, okružena rozetama jagorčevine, crna među žutim cvetićima. Gusta kosa joj pada niz leđa i grudi, obavija je sve do kolena. To je jedni njen štit od hladnoće, iako je u praskozorje i pri prelasku ka proleću, kada cveta jagorčevina, zima najljuća. Šapuće i spušta glavu ka cvetnim krunicama. Polako, jedva čujno, gotovo dodiruje zlatne latice usnama. Povijeno telo joj je skladno, a držanje tako otmeno da se zaričem kako ću je nacrtati čim se probudim. Takva lepota ne sme prosto svenuti i nestati. Ne čujem šta govori mada, čak i da razaznajem reči, verovatno ništa ne bih razumeo. Sunce se još nije podiglo, tek blago rumeni nebo na istoku, ali se cveće otvara na njen glas. Taj glas postaje jači, odzvanja kao hor od koga nežne latice divlje bujaju poput fantastičnog rastinja na slikama Mihaila Aleksandroviča. Trudim se da prizor pribeležim u sećanju, slično kao kad radim restauraciju. Pazim na svaki detalj i taman kad mi se učini da ću crnu lepoticu lako naslikati, ona mi se okrene i pogleda me sa neposrednošću od koje protrnem. Slika se zamuti tako da mi u sećanju ostane tek naruženje divnog lica: skramom prekriveno i verovatno slepo Cigankino oko.

6.

Tri sam ti puta u karte gledala i sve isto izlazi. Dalje ne smem, previše je to otvaranja za jedan dan. Zna se da karte ne lažu. Ne lažu, duše mi, i ako su te kad na krivi put navele, to nije do karata nego do neveštog tumača ili do tebe možda, moj gospodine. Ne zameri. Biva i to da čovek nije pripravan za istinsko tumačenje. Ni ja, na svoju nesreću, nisam uvek slušala niti sam činila kako su me karte upućivale.

Vidiš ovo ćoravo oko? U kartama mi je lepo stajalo: čežnja-đavo-dar. Prevarila sam se jer su bile uspravne, obradovala se daru. A znaš kakvi su đavolji darovi… Šta mi se dogodilo? Aj, bolje da ne pričam. Čeznula sam da vidim, pa sam i videla, eto! Samo me je mudrost pokojne matere sačuvala, pošto sam u odlučnom času, kako me je učila, zatvorila jedno oko. Svet je velik, prijatelju. Ne možeš ga odjednom sagledati i ništa nećeš tako treba videti kad su ti oba oka otvorena. Za istinu valja na jedno zažmuriti, pa sam i ja tako… Mater mi je govorila da smo prokleti mogućnošću dvostrukog viđenja. A Cigani idu daleko, moj gospodine. Vidimo mnogo i čuvamo razna zaboravljena znanja. Svaki naš tabor ima nekog jednookog, ali ćeš retko sresti potpuno slepog Ciganina. Jedino ako se takav rodio… Kiklop? Šta je to, čudovište? Pa da, biće da sam i ja jedno od čudovišta.

Davno sam opazila da ljudima smeš svaku istinu u lice sasuti bez opasnosti da bi te mogli uzeti za ozbiljno. Eto, ni ti mi ne veruješ. Karte sve kazuju, a ti nećeš da poveruješ. Da mi je znati za čije babe zdravlje si toliki put prelazio i što si me po celoj Rusiji tražio!

Pitaš za Prahovu, hoće li će te zavoleti? A sam znaš da ne može. Naopaka je to žena. Luda i zla. Nikad nikoga nije volela, pa što baš tebi da učini čast?! Zaboravi na nju, dušo! U bliskoj budućnosti stiže ljubav. Vidim ti lepu i plemeniti dragu. Glas kao u slavuja, oči golubice. Gledaj kartu: nada. Možda joj je takvo ime. Ja bih na sve Nadežde obratila pažnju… A ta veštica zbog koje tuguješ ni svome mužu nije sreću donela. Neka te odbija, sveću joj treba za zdravlje upaliti!

Živopisanju se, kažeš, ne misliš vraćati. Dojadile su ti crkve, biblijske slike i popovi. A ja vidim da ćeš do poslednjeg daha po zidovima nekakve anđele crtati. To ti ne gine, dragi, takva ti je sudbina. To i … bolest. Smrtni smo ljudi, pa šta možeš? Od nečega se mora umreti. Najbolje je da na to i ne misliš, nego da živiš i život uživaš. Neću da kažem kad i kako ćeš se razboleti.

Slika je gotova, kažeš? De da vidim je li mi nalik… Ajoj, teško meni bednoj!

I zašto, zašto? Zašto, po duši brate moj rođeni?! Razumeš li uopšte šta si uradio?!

Ama ne, nisam nezadovoljna portretom. Bez obzira na te tvoje igrarije, to sam ja. Sve je verno predstavljeno: lice i narukvice, karte i šal. I taj tepih pozadi je zgodan, baš mi se dopada. Ali si u jednom puno pogrešio… Trebalo je da mi oko prikažeš kakvo jeste, oštećeno. Njime sam platila đavolu za dar. Bojim se, naljutiće se. Kazniće nas. Anđeli i demoni ne haju za umetnost, njima je samo istina lepa. A istine su im kao dva oka u glavi. Gotovo iste, a razdvojene. Popravi to, rođeni, dok je vreme, pre nego što se osveta sruči na nas!

7.

„Moja slika se dopada!“, šapućem uvis, ka tavanici.

Muk i hladnoća.

„Ilustracije Ljermontova su dovodili u pitanje, bilo je sumnjičavih, ali platno! Svi o njemu govore!“, uzvikujem radosno.

Tama se komeša. Krilata poput anđela, ali mrgodna i strašna, nimalo anđeoska prilika izlazi iz senke. Nesrazmerno je veća od svega u mojoj sobici. Nema objašnjenja kako nalazi prostora, a kamoli kako se može sakriti u njoj. Pibližava se i nadvija nad mnom. Sažiže me pogledom, pa ipak ne pomišljam da ustuknem kao prošli put. Znam da ovaj moćni duh nije toliko zao koliko patnički i duboko žalostan.

„Govore? Ko govori?“

„Slikari i kritičari, profesori i đaci, dame i sobarice, trgovci, generali, popovi… Ceo svet. Svako ko baci oko uviđa da pred sobom ima osobitu i sasvim novu stvar…“

„Nema novog pod suncem.“

Dosada mu je u glasu, mrzost u očima.

„Možda je tako u božijem stvaranju, dok kod ljudi…“, počeh, ali sam se brzo zaustavio.

Ipak, ne na vreme. Demonski gnev se obrušio na mene. Ništa ne čujem niti vidim. Uzalud usne pomeram, nema glasa. Nije trebalo pominjati stvaranje.

„Podli ste vi, gadovi“, urla mi ravno u dušu. „Neznalice i bedni imitatori! Glupi ste, glupi i pre svega drski! Odakle ti smelost da zamišljaš? Kako si se usudio da dočaravaš… nas?!“

„Mislio sam … Nisam znao da ti se ne dopada…“

„Laž!“, odgovara bezbrojnim glasovima. „Tvoja slika je laž i ja ti neću oprostiti, iako sam te lično u nju uterao! Nadmena budalo! Hoćeš da vidiš đavola? Pa, evo, pogledaj me!“

Pao sam. Savio se od bola. Užasna vartena stihija mi se ulivala kroz očne duplje i cepala svest. Posle je nastao mrak.

Povratio sam se posle nekoliko časova koje sam preležao u nesvesti ili u gluvom i ukočenom snu bez boja. Ne znam tačno niti marim, najbitnije je da ipak vidim – sve. Gledam i prepoznajem svoj odrpani krevet, razbacana platna, stolicu bez naslona i večernju rumen u prozoru. Zapevao bih od radosti, ljubio nebo i grlio ceo svet, samo da ga dohvatim!… A onda sam se setio zloduha i obećanja koje sam dao.

„Prikazaćeš me verno, bez izmišljanja i otpriličnosti!“, naredio je. “Otkrićeš svako moje lice, onako kako si video, ni tačkicu nećeš dodati niti izostaviti!“

„To je mnogo“, branio sam se.

„Možda ti do kraja i ne bude dovoljno… U svakom slučaju, načinićeš svoja najvažnija dela, slike po kojima će te pamtiti. Kad njih završiš, više i ne moraš raditi. Slobodno sklopi oči. “

Sad razumem poslednju kartu koju mi je otkrila jednooka Ciganka. Dovršiću Demona i umreti. Tako izgleda služba kod đavola. Završetak radova na njegovim portretima biće i moj kraj. A možda i kraj svakome ko slike po redu razgleda i vidi ono što sam ja video… Ikonopisci tvrde da su svetitelji na ikonama živi i da molitva pred živopisom u crkvi predstavlja neposredno obraćanje. Možda bi i on isto? Pa dobro, neka mu bude! Nisam ni prvi ni poslednji koji je đavola nadigrao. Naslikaću ga. Potpuno i bez greške. Oživeću sva vražja lica i to upravo onako kako mi ih je pokazao: odjednom, jedno preko drugog. Možda će se nakon takvog dela moje oči zatvoriti, ali ću druge spasiti. Gledaće sa oba oka i neće videti. Demon će ih dozivati, ali niko neće čuti njegov glas.

8.

Očajno uzdahnuh nad belinom platna. Gledao sam ga satima, ukočenih prstiju i vezanog uma, nesposoban da počnem sa radom na restauraciji. Zar je moguće da sam sve zaboravio?

Postojala je opasnost da se obrukam, pa ipak nisam ni sanjao da bi sramota mogla ispasti ovako potpuna! Pamćenje me je do danas služilo besprekorno. Nije bilo slike iz starog sveta koju ne bih mogao ponoviti bez previše naprezanja. Šta mi se dogodilo?!

Kad samo pomislim kako sam se kolebao i žalio pomalo što sam odabrao skromniji zadatak! Gatara svakako nije najteža. I eto… Sad uzalud razmišljam o Vrubelju. Uzalud pokušavam da iz sećanja dozovem simpatično lice njegove Ciganke sa kartama. Koliko god da se usresredim, mahniti i mutni kovitlac boja pred zatvorenim očima nudi jedno i uvek isto – oko pod skramom, ono koga i nema na slici. Slepo oko koje sam video samo u snu.

„Snovi su pomoć, ali mogu da budu i ozbiljna smetnja“, rekao mi je Ari, pošto sam mu poverio nešto od patnje i briga koje su me opsedale. „Gadno je kad moraš da im se suprotstaviš. A to je neizbežno. Ponekad.“

„Šta mi san može?“

„Pa vidiš i sam. Zar nije pojeo sećanje na sliku koju treba da uradiš?“

Ari se dosećao šta me muči i bez ispovedanja.

„Ta žena!…Dolazi mi u san. Nisam siguran da je Vrubelj baš nju slikao, ali je krasan model i veoma slična njegovoj Gatari, jedino…“

Ustezao sam se da pomenem oštećeno oko.

„Pokušaj da se setiš po čemu se razlikuju“, reče kao da mi je misli pročitao. „Možda taj detalj odgovara na pitanja… Znaš one košmare što i duh i telo drže u bolnom grču? Spavaš, a ujedno svoj san posmatraš odozgo, kao da sa njim nemaš baš nikakve veze?“

„Ono kad se san sa javom podudara u svemu osim u nekoj očiglednoj, često vema bizarnoj pojedinosti…“

„Da. I čim tu pojedinost otkriješ, uspe ti da se probudiš!“

Ari se osmehnu, pa produži, kao da nije opazio moju neodlučnost:

„Majstor Bel mi je nedavno ispričao anegdotu iz knjige na kojoj je radio: umetnik iz četrnaestog veka, Spineli, dobio je zadatak da na zidu hrama naslika đavola i on je neprijatelja ljudskog roda prikazao kao odvratno čudovište. Po okončanju posla, u snu mu se javio anđeo milog lika, snažan i prekrasan poput vođe nebeskih vojski, Mihaila, jedino što je bio nekako turoban i mračan u licu. Tražio je pravdu i optuživao slikara za klevetu. Spineli je smesta prepoznao nečastivog, ali se nije dosetio da otpadnik nije mogao zagržati anđeosku lepotu i da više ni izdaleka ne liči na Mihaila, te da samo snoviđenje, a ne jedna od sila, stoji pred njim. Silno se poplašio i brzo nakon buđenja umro od srčanog zastoja.“

„Ja se ne plašim niti nameravam umirati, da znaš!“

„Vratio si se. To je najvažnije. I hteo bi da završiš sliku, pretpostavljam… Ako je tako, moraš Vrubeljovu Ciganku odvojiti od te što ti dolazi u san. Ne zaboravi da si se zbog Vrubeljove morao spustiti niz vremensku nit, da si stajao pred njom u stvarnosti. Snoviđenju je sve moguće osim onoga čemu najviše teži – da se probije na javu. Na tebi je da ga zadržiš gde pripada. Koliko god se žena iz sna činila uticajnom, ovo ipak nije njen svet i ne može nad tobom imati realnu moć.“

„A šta ako nije snoviđenje? Šta ako je živela i poznavala Vrubelja? Gatara je možda po njoj naslikana.“

Ari me pogleda u oči.

„Ti to o takozvanim šetačima? Vidi, drugar, ja ne samo da sam uveren kako se, osim restauratora, i drugi kreću po vremenskim nitima, nego sam ih sretao i siguran sam da ti šetači krstare mrežom zahvaljujući nama nedokučivim magijskim postupcima. Ne mogu da se zakunem i nisam ni blizu bilo kakvih dokaza, tek rekao bih da to ne čine nasumice. Svakako ne bez jakog razloga. Vode ih stare ljubavi ili mržnje, neraščišćeni računi, tajanstvene misije…“

9.

Možda osveta? Ili okasnela pravda?

Razroka Ciganka sedi sama u krčmi Kod moje verne gospe, zabavljena čašom penušavog vina i posmatranjem društva za ostalim stolovima. Posebnu pažnju poklanja mladiću čiji se uspeh u vaskrsavanju slike Gatara Mihaila Aleksandroviča Vrubelja upravo proslavlja.

Nju ne poznaju i gotovo da je niko i ne opaža. Mladi i stari umetnici, a utoliko pre i pripadnici esnafa restauratora, život vide i priznaju tek kad ostanu nasamo. U društvu su zaokupljeni svojim i tuđim delima. Ipak, slavljenik ju je ugledao i neće minuti ni polovina časa, a već će, otrežnjen, sedeti za njenim stolom.

„Cigani idu daleko, moj gospodine“, kazaće mu. „Ne čudi se što me vidiš. Mi čuvamo mnoga stara i zaboravljena znanja.“

Neće od njega tražiti da sliku upodobi originalu. Nije više toliko naivna. Naučila je ponešto o duši umetnika i zna da ovo momče, baš kao i njegov prethodnik, neće pristati na „skrnavljenje“ lepote ni po cenu vida, života, besmrtne duše, sudbine sveta unutar prošlog, sadašnjeg ili bilo kog vremena. Drugačije će se kod nečastivog iskupiti. Želeo je da ima živopisca, pa će mu sigurno po volji biti da dobije vlastitog restauratora. Samo valja malog pogurati da se opet otisne niz vremensku nit radi restauriranja Vrubelja.

„Predugo lutam“, požaliće mu se. „Karte su mi se stanjile i ubledele. Reci, rođeni, da li bi ih nanovo za mene oslikao? Gataću ti zauzvrat.“

Mladi restaurator će odahnuti, uveren da je jeftino prošao i bez razmišljanja će povući tri karte iz špila u Cigankinim rukama. Uvideće da je pogrešio tek kada se niz đavo-neprilika-putovanje otvori pred njegovim očima.