ОНО СТРАШНО ШТО ВИДИМО У ОГЛЕДАЛУ КАДА ГЛЕДАМО У СЕБЕ – ТО ЈЕ ДУПЛО ДНО
Горан Стефановски (Битољ, Македонија, 27 април 1952 – Кентербери,
Велика Британија, 27 новембар 2018) био је један од најзначајнијих македонских
драмских писаца. Као добар познавалац и темељан посматрач балканског
менталитета и његових противречности, са реченицом прочишћеном од сваке
излишности, у својим драмама успео је да прикаже сложену слојевитост
стварности ових простора: некада апсурдно комичну, некада трагичну, али увек
пуну страсти, бола и наде.
Као дете Наде, глумице, и Мирка, позоришног редитеља, животни пут
Стефановског био је предодређен његовим рођењем. Одрастао је у Битољском
позоришту као сведок проба, дијалога, сценских костима, иза кулиса где се рађа
претстава пре него што изађе на сцену.
Тинејџерско одушевљење Битлсима и Ролинг Стоунсима одвело је Горана
на студије енглеског језика на Универзитету у Скопљу, да би своју трећу годину
студија провео на Факултету драмских уметности у Београду.
Свој радни ангажман започиње у Одељењу за драму Македонске
телевизије, да би се касније вратио на Универзитет као предавач енглеске
књижевности с фокусом на Шекспирово стваралаштво. Педагошким радом бавио
се и на одсеку за драматургију Факултета драмских уметности, који је основао
1986 године, затим на Драмском институту у Стокхолму као гостујући професор од
1998 до 2000 године , а од 2000 па све до своје смрти 2018 године, као професор
драматургије и сценарија на универзитету Кантербери Крајст Чрч у Кантерберију, у
Великој Британији.
Стефановски има богат стваралачки опус. Поред драмских текстова који и
даље се изводе на македонским, балканским, па и позоришним сценама у Европи
(„Клинч“ (1974), „Јане Задрогаз“ (1974), „Дивље месо“ (1979), „Лет у месту“ (1981),
„Хај-фај“ (1982), „Дупло дно“ (1983), „Тетовиране душе“ (1985), „Црна рупа“ (1987),
„Лонг плеј“ (1988), „Кула вавилонска“ (1989), „Чернодрински се враћа кући“ (1991),
„Гоце“ (1991), „Сарајево“ (1993), „Старац са каменом око врата“ (1994), „Сада му је
мајка“ (1995), „Баханалије“ (1996), „Екс-Ју“ (1996), „Казабалкан“ (1997), „Демон из
Дебар Маала“ (2006), „Огњени језици“ (2013)), написао је и сценарија за радио и
ТВ драме и серије („Шегрт Шекспир“, радио-драма (1975), „Саслушање
железничара“, ТВ-драма, 1976; „Наше године“ – ТВ-серија, 1979; „Тумба, тумба,
дивљина“ – ТВ-драма, 1980; „Оаза мира“ – ТВ-драма, 1994; „Аирлија транзиција“ –
ТВ-серија, 1996), либрета („Зодијак“, 1990; „Чернодрински“, 1991), као и сценарија
за филм („Томе с бензинске пумпе“, 1978; „До балчак“, 2014), и једну збирку прича
„Конзервирани утисци“ (2004).
„Бушава азбука“ – македонска дечја телевизијска серија намењена учењу
македонске књижевности, културе и традиције кроз музику, илустрације и глумачку
игру, у режији Слободана Унковског, а по сценарију Стефановског, сматра се
најуспешнијим производом Македонске радио-телевизије. Са серијом од 31
епизоде, по једна за свако слово из македонске азбуке, описмениле су се више
генерација македонске деце.
Горанова „Мала књига замки“, алат за писање сценарија, коју је 2002. године
објавио Драмски институт у Стокхолму, преведена је и објављена на више језика,
укључујући и кинески.
Најмање спомињани, али не и неважни, јесу Горанови текстови за неке од
култних песама рок групе Леб и сол, у којој је фронтмен био његов брат, познати
гитариста Влатко Стефановски.
Ауторско-режисерски тандем Стефановски–Унковски сарађивао је у већини
пројеката насталих по Стефановском тексту , а за српске читаоце је занимљив
податак да су у извођењу Драмског театра из Скопља две представе добитници
Стеријине награде за најбољу представу на Стеријином позорју: „Дивље месо“
1980 и „Кула вавилонска“ 1990 године.
Иако га је живот одвео далеко, кроз светске сцене, универзитетске
амфитеатре и међународне културне кругове, Горан Стефановски никада се није
одвојио од македонског битовања. То није био национализам, већ дубока, свесна
љубав према једном језику, једној историји, једној борби за идентитет. Македонија
за њега је била место где историја не престаје да се понавља, где трагедија и
апсурд коегзистирају са надом и отпором. Стефановски је ту комплексност осећао
као своју обавезу да је сачува. Његова уметност је била његов одговор на
неизвесност, на прекинуте будућности, на бескрајно „транзиционо време“ у коме је
живео његов народ.
Горан Стефановски је писао на македонском, изражавао се кроз балкански
бол и наду, при том не губећи универзалну човечност. Везаност за македонско није
му била ограничење, већ полазна тачка да би се разумео шири свет, јер, како је
сам говорио: „Што дубље идеш у локално, то ћеш глобалније звучати.“
Текстови Стефановског, иако македонски и балкански, универзални су,
ванвременски и могу да дотакну свако људско биће. Свака сцена у његовим
драмама је свакодневна, животна; његови ликови се суочавају са свим оним са
чим се суочава сваки човек: са породицом, са друштвом у коме живе, са
историјом, са политиком, са идентитетом, али морају да се суоче и са самима
собом – као Јаков из драмског текста „Дупло дно“:
„Дупло дно је подрум у глави. Тамо кријемо све дупле планове – с којом
женом да се оженимо ако наша страда у саобраћајној несрећи, како да штедну
књижицу нашег брата пребацимо на своје име ако он изненада умре, тамо су све
тајне прељубе, све што смо прећутали, што смо намерно заборавили, тамо је
јасно кога колико мрзимо, тамо кријемо сву неверу у оно у шта се јавно кунемо да
верујемо и сву веру у оно од чега се јавно одричемо, тамо су складишта сујете и
страсти, наша тама и пораз, тамо смо без шминке, без вештачких вилица, без
корсета, тамо смо ружни.
Међу тим ђубретом и отпадом у нашој глави у дубоком сну леже оковани –
наша истина и слобода, наша невиност и људско достојанство. Таква дна имају и
државе, и цивилизације. Нико их не чисти. Расту. Напињу девет тешких капија са
по девет реза и катанаца. У дупло дно се кријумчаримо сами себи и гледамо
сопствени шверц као цариници којима је све јасно, али који не могу да поверују да
је неко толико дрзак да сам себе носи, у коферу, илегално, преко свих дозвољених
граница.
Капије дуплог дна ломе се главом. Са психозом–артистичком, или
психозом–шизоафективном, или психозом–револуционарном. Глава се ломи и
крвари, као шампањац кад се разбије при поринућу брода. Историја света је
историја пробијених дна. Једног дана дно и дупло дно ће се коначно спојити. Тада
више неће бити душевно оболелих уметника и терориста. Гледајте се право у очи.
Седам секунди. Тринаест секунди. Петнаест секунди. Оно страшно што видимо у
огледалу када гледамо у себе – то је дупло дно.“
Stella polare 