U ovom tekstu nećete videti ništa drugo osim mog izrazito pristrasnog stava o jednoj od stvari koja je na mene imala najveći uticaj i osim mog poimanja humora.
———-
Jedna od definicija prave ljubavi je da prava ljubav ne može dosaditi.
Ako ste osoba koja veruje u horoskop, ja sam Blizanac i kao takav bi trebalo da sam žrtva kratkog opsega pažnje i kliničke neodanosti (takođe, ako verujete u horoskop, imam nevidljivi zamak na prodaju). S tim rečenim, od dana kada su na katodnom mini-rendgenu našeg televizora u raspadajućoj Jugi prvi put pušteni iskosa snimljeni pirati trilogije „Goli Pištolj“ sa Leslijem Nilsenom, duologije „Usijane Glave“ sa Čarlijem Šinom i „Napaljenih uličara“ kao jedinog dobrog filma braće Vejans, pa sve do današnjeg dana, ja bih svake godine pogledao svih šest i umirao bih od smeha.
Iako sam dobar deo svojih devojaka razočarao ovakvim izborom apsolutno omiljenih filmova (što sam posle morao da popravljam sa „Služio sam engleskog kralja“ i „Životi drugih“), prozor u moju dušu je bioskopsko platno na kom se ova remek-dela parodije vrte u beskonačnost – možda tu i ima nostalgije, ali onda opet druga ostvarenja tog tipa poput „Napunjenog oružja“, serijala „Mrak film“ (osim prvog dela), kao i bezbrojnih forsiranih kreacija takozvanog „spoof“ žanra, jedva da su ikada izazvala i osmejak.
Čak i kasnije parodije pokojnog maestralnog Nilsena mi nisu bile neka pobeda, jer su očigledno bila proizvod muženja njegovog tipskog kastinga.
Jednostavno, „Goli Pištolj“ i „Usijane Glave“ i Teri Pračet su sazidali moj svet i postavili nivo humora i tajminga koji mi je pomogao da me ne progutaju kasniji forsirani kulturni trendovi.
Serija „Police Squad“ koja je emitovana u samo šest epizoda i iz koje je „Goli pištolj“ i nastao je otkazana kada su sami producenti rekli da je previše inteligentna za široki auditorijum, što je Rodžer Ebert nazvao najvećom greškom u istoriji te televizije.
Zbog toga, kada sam prvi put uopšte i čuo da će se neko drznuti da snimi nastavak/rimejk „Golog pištolja“, refleksno sam zapenio svestan da moderno doba, moderni trendovi, moderni tabui i hajp-cenzure, posađeni pre deceniju najrazmaženijom subkulturom u istoriji, ne mogu dozvoliti slobodu sarkazma, cinizma, ironije i podbadanja koji su umovima iza scenarija pomenutih blaga dozvolili da (!sic) ne samo parodiraju, već i izmisle vlastite fore i scene koje ranije nisu bile viđene.
– – –
UPOZORENJE: STARAČKO KENJ*NJE
Ta originalnost je nastajala u umovima poput naših, onim koji su posmatrali svet i improvizovali scenarije i dijaloge u njihanju grana, kesama koje lete po putu, flekama na stolu, golubovima ispred klupe, čekanju vozova i ostalim kadrovima života koje umovi hranjeni ekranima i kreativni u dozvoljenim i po nekoliko puta rimejkovanim okvirima – nisu sposobni da razumeju.
– – –
A još kada sam u prilog toj vesti video ime Set Mekfarlena, čoveka koji decenijama istače cijanid u medijski prostor i naziva ga humorom i koji, kada god nema ideju, uzme da se životinjski iživljava nad hrišćanstvom dok se šlihta svakom drugom pojmu – osetio sam fizičku mučninu i gađenje.
Mesecima su trejleri izlazili i mesecima sam poput osobe koja nema već dovoljno daleko bitnijih i hitnijih stvari u životu ostavljao besne reakcije i lajkovao nemali broj komentara koji su unapred pljuvali i šikanirali nadolazeći užas.
Ignorisao sam dan kada se prikazao i nisam želeo da pogledam nijedan trejler, jer sam osećao nemoć da osvetim oskrnavljenu blagodet koju svake godine čuvam za one trenutke kada mi treba da se oporavim od ovog sveta.
I sinoć, kumulacijom okolnosti koje su me ostavile preumornog i apatičnog prema svemu, odgledao sam ga.
Prvo šta moram da kažem je moj poslednji utisak posle celog filma:
1. Ovo je zaista plod ljubavi.
Neko je ovaj film napravio posle trideset godina ne zbog toga što je očekivao da ćemo nostalgično pohrliti da iskeširamo još jedan u nizu od katastrofalnih rimejkova, nego zato što je isto tako neko odavno želeo da prizove Leslijev duh u atmosferu mrtvoozbiljno gotcha-deadpan komedije.
2. Film nije katastrofalan. Zapravo: nije loš.
Poslednjih desetak minuta nisu toliko nekvalitetni i loši, koliko zaostaju za zaista dobrim i originalnim forama koje prate ne samo „Goli pištolj“ već i originalnu seriju „Police Squad“ sa sve omažom njenoj završnici.
3. MekFarlen se nije pitao, ali je pomogao.
Bogu hvala, ispade na kraju da je MekFarlen samo jedan od producenata, inače poznat po svojoj večitoj nostalgiji prema svemu iz 80-ih, što ga je i odvelo do Nisona kao njegove muze u poslednjih nekoliko većih filmova.
4. Pamela Anderson je, začuđujuće, pun pogodak.
Kao zamena za Prisilu Prisli (čija je neosporiva fizička lepota komplementrano išla uz njeno savršeno odigranu ulogu ljubavi kroz celu trilogiju), Pamela Anderson je više zvučala kao izbor za mamac nostalgičnih gledalaca – i čak ako to jeste slučaj, od nje sam najmanje očekivao dobru glumu i obradovao se što je dostojno iznela priželjkivano nasleđe.
5. Fore su velikim delom dobre. Nešto manjim delom su očekivano debilne.
Dobar humor se ne objašnjava. Ako ste se nekada naljutili što vam neko posle šale i kaže „šalim se“, razumete koliko to može uništiti i najbolji smeh.
Lepota samointerpretacije i poslastice koje ste uočili, neko kakofonično ludilo umesto pravljenja pauze svaki put kada čekate da se publika nasmeje (ko je prošao noćnu moru profesora na Pravnom koji su na ovome zasnovali karijere, zna o čemu govorim), je suština inteligentog humora.
Ako odete predaleko sa apstrakcijom, onda niste virtuoz. Ali ako svakom morate da crtate mapu, onda uništavate draž istraživanja.
Drugi penal je savremenost, odnosno prolaznost.
Zabole me ona stvar za bend koji ste spomenuli u referenci i za biografiju O Džej Simpsona, narednih pedeset godina mogu gledati prvi „Goli pištolj“ i smejati se.
Najgluplji segmenti su definitivno svi akcioni.
Komičnost i nerealna/nadrealna niotkudnost originala, sa sve legendarnom scenom gde se Nilsen i zlikovac pucaju u odvojenim kadrovima iza zaklona da bi na kraju krupan kadar prikazao da su zapravo jedan ispred drugog ili gde Nordberg postepeno sastavlja pištolj koji na kraju postaje haubica, su antologije kinematografije.
Ovde čak ni Nison ne uspeva da isparodira svoje elemente iz Taken, dok u jednom delu blatantno kradu foru iz (inače osrednjeg) „Napunjenog oružja“.
! Ali, film ubada ozbiljne poene na tajming, parodiranje i takozvane „running gags“ koje ne bih da odajem.
Do ovog filma se ne sećam da sam se skoro naglas nasmejao i to zaista zahvaljući Nisonovom Drebinu – ni do ramena Lesliju, ali i dalje dovoljno visoko da se ne utopi.
———-
Sa svim ovim rečenim, „Goli Pištolj“ (2025) nije sahranjivanje nasleđa, zapravo je ljubavna pesma originalu, napisana od strane zaljubljenog večitog tinejdžera debelim markerom u najkičastijoj korpi najblamažnijeg cvetnog aranžmana i parfema.
Ali je pesma od srca.
P.S.
!!! (upravo sam shvatio da je „Liam Nison“ paronomazija ili možda čak i malapropizam od „Lesli Nilsen“).
Stella polare 