ТРОСЛОВНА ГРДОСИЈА И ДРУГЕ ПЕСМЕ (ДЕЈАН АЛЕКСИЋ)




ТРОСЛОВНА ГРДОСИЈА

Џин – огроман чова,
А само три слова.
Мало слова сва су
За толиког дасу.

Да л’ завера фина
Иза тог се муљка:
Три словца за џина –
Седам за патуљка!

Хоће џин да сруши
Ту неправду стару:
За бољку на души
Жалиће се цару.

А цар још раније
Савет би му дао,
Да и он сам није
На три слова спао.


КЛОПА ЗА КИКЛОПА

Утисак ћеш стећи:
Киклоп није сића.
Он је, такорећи,
Врста митског бића.

Мада, све у свему,
Долази из мита,
Не значи да њему
Фали апетита.

О, како се радо
На ужину баца
Када спази стадо
Блејавих оваца!

Око му је никло
Само једно – страва! –
Па због тога Киклоп
Дупло мање спава.

А кад из сна скочи
Ова древна зверка,
Све што близу крочи
За доручак мерка.

Јер тако једноок,
С оком посред чела,
Има јединствене
Погледе на јела.


НЕКОМ ДОМ, НЕКОМ НЕРВНИ СЛОМ

Један пернати брачни пар –
Врапци, да буде јасна ствар –
Лете по крају читав дан
Тражећи неки пристојан стан.

Не треба њима раскошан двор,
Врабац је питом и скоман створ,
И кад већ, ето, причам о том –
Мало му треба за прави дом.

Листови суви, понеки прут,
Гранчица што је пала на пут,
Или – по жељи врапчеве даме –
Удобно, топло гнездо од сламе…

Гнездо од сламе? Погодак пун!
Врапцу од среће задрхта кљун.
Одмах је добар смислио план:
Зна где ће сместа правити стан.

О, памти добро тај врабац наш
Где има сламе одличне баш,
Јер страшила се од сламе праве,
А нарочито њихове главе.

Пернати пар је нашао дом,
А страшило ће у нервни слом!
Време је да се стручњаку јави,
Јер стално чује цвркут у глави.



ЗМАЈ И СУПА

Замислимо скупа ову сцену глупу:
Змај у тањир дува да охлади супу.

И дува ли дува, из дубине плућа,
Не схвата што супа и даље је врућа.

Онолика ватра што из грла плане
Пред тањиром супе не може да стане.

И дува ли дува змејевити делија,
Што је више хлади – супа бива врелија.

Дување у супу предуго му тече,
Јер ни змај не воли кад језик опече.

И дува ли дува, никако да руча;
Главно јело чека, а супа још кључа.

Ресторан прегрејан, не помаже клима,
Ватрогасна служба већ позиве прима.

И дува ли дува – ватру, дим и пару,
Види да је супа у некаквом квару.

А то нису смешне и наивне ствари:
Не једемо супу која се поквари.

„Хоћу другу супу!” – викну жељу ову,
Већ спреман да дува и у супу нову.


ЏЕМПЕР С ДОБРИМ УКУСОМ

То знам; а ко хоће, нека ме преслиша:
Овца се због вуне вековима шиша.

А потом од вуне – то је занат стари –
Плету се одевне а и друге ствари.

Баш негде пред зиму, на оштроме ветру,
Једна сасвим луда идеја ми дуну:
Поћи ћу да нађем у далеком свету
Овцу која даје баш шећерну вуну.

А после ћу наћи и плетиљу неку,
Која би уз мало труда лако знала
Одећу за мене да исплете меку
Од те слатке пређе, тог материјала.

Смешкам се и цупкам од идеје луде,
Наручићу џемпер, нек буде шта буде.

И тај план ме држи у искреној вери:
Стићи ће ми џемпер баш по мојој мери.

Већ замишљам себе како све до подне
Пробам ово чудо индустрије модне.

Загледам се дуго и са сваке стране,
А проба за пробом никако да стане.

И кад год се вратим џемперу све краћем,
Мало га облачим, а више га жваћем.

Напослетку, ево, збуњена ми глава:
Оста само пола левога рукава.


УДАЈЕ СЕ, КАЖУ…

Две мишице гладне решиле да ступе
Изван свога дома, такорећи – рупе.

Нањушиле добро – глад им не да мира –
Да је у близини неки комад сира.

Ево, већ грицкају, а уз такве згоде
Ред је да се мало и трачеви воде.

Ах, како је лепо сплеткарити сада,
Док мрвице сира гурају под непца:
„Јеси л’ чула да нам комшиница млада
Удаје се, кажу, за онога слепца?”

„Чула сам, још како. Није она луда,
Зна та врло добро кога ће да смота:
Одувек је жарко хтела да се уда
За слепога миша, то јест за пилота.”

Дејан Алексић



























ТВОРОВА ТВОРЕВИНА



Пожелевши да постигне славу,
Ових дана један твор се спрема
Да отвори продавницу праву
Козметике и скупих парфема.

Ускоро ће понудити сваком
Моћни парфем са заштитним знаком;
Ова марка свима биће знана
Под именом Tvorče & Gabbana.




КАД ПОКУШАМ ДА ЗАМИСЛИМ СЛОНА…(ДЕЈАН АЛЕКСИЋ)

КАДА ПОКУШАМ ДА ЗАМИСЛИМ СЛОНА...

...А то не бива баш често
Не видим гломазне мере
Сурлу уши и стубасте ноге
Ништа од оног
Што намећу знања о слону

Не назирем ни клавирске дирке
Дршке ножева ни медаљон на попрсју
Старе војвоткиње с којег зуре
Углачана окца од слоноваче

Мутна ми је слика криволовца
Међу трофејним кљовама

Када покушам да замислим слона
Дође ми пред очи све што није слон
Тако је и са идејама
Рађају се кад потрошиш
Сва обиља света из којег долазе


ЦЕЛИНА

Тачка на крају реченице
У некој светој књизи
Свеједно је мали узорак таме

На путу до школе
Дечак је управо
Видео пилећу ногу

Између ова два исказа
Довољно је места
За сва људска искуства

Ништа не доказујем
Јер то није посао поезије

Али јесте сећање на Драгицу
Из треће клупе до прозора
Бледу дислексичарку
У сузама над текстом
Док учитељ врхом
Оловке чисти нокте

Ковитлац перја из јастука
То поезија хоће у свету
Где језик је старински хотел
С примерком Библије
Крај сваког узглавља

Целу реченицу Драгице целу
До тачке каже учитељ

Одвојена од тела пилећа нога
Moра у неко ново припадање
У мрачне обреде на пример
Басну с лисицом или супу

Ми смо само сирочад целине
Боже драги колико је туге
У њеном одсуству

Драгица плаче
Реченица је звер
И далек је пут до тачке


МОТИВ

Желећи да сазна нешто о историји људи,
Камен би вероватно почео од каквог оруђа –
Длета и чекића, на пример.
И катапулт би свакако донео драгоцене увиде.
Тако ствари уче о нама: аутопројекцијом.
Дакле, чињенице пропадају на берзи лепоте и ужаса,
Јер ми смо тихи учитељи у школи мртве природе.
Помислио сам на то једног кишног дана у музеју,
Пред укосницом од рибље кости.


ЧАС ОРАЛНЕ АНАТОМИЈЕ


Уста, разуме се, имају горе и доле.
Горе је непце, мало небо;
Доле је језик, мали свет.
Скупа су само у ћутњи.
Говор их привремено раздваја
И тада долази оно што знамо о стварању.
Покренут, свет мекано туче о небо,
Угиба се и игра у смени кратких
Дана и ноћи између вилица.
Ко год се макар једном угризао за језик
Зна да је бол исто што и демагогија.
Јаук се просто одбије од неба.
Какав сам ја то свет, пита се језик?
И наставља да се упире о небо.
Као у тескоби, као у овом
Наглас прочитаном стиху.



ГОЗБА

Мада је светковина готова
И пијани гласови одмичу у ноћ,
Трошка мог трајања још је на трпези.
Мала за угриз, уљез у братству мрва,
Између празних чаша и костију.
Добра је то гозба била,
Обиље саздано на вери
Да понављање чува свет од бесмисла.
Ево, служавка уздише низ ходник,
Знојавог лица и витлајући крпом.



ДОБАР ЈЕ НАШ СУСЕД

Добар је наш сусед, филозоф месарске струке,
Разуме теодицеју и Творца ретко криви.
На крају дана пере сечива масна и куке,
Накрене чашицу и каже: ,,Само једном се живи.”

Кратко оклева где ће засећи или убости,
Његова истина ради оно што најбоље уме;
Одваја ножем тетиву и мишић скида с кости,
Па брише крваве шаке о кецељу од гуме.

Наш сусед је мајстор драме: прсте под сатаром склања
Кад њоме предваја кичму, као цезура стих;
У паузи се налакти на острво месарког пања,
Помало чак и сетан у најбољем од светова свих.


А САДА СПАВАЈ

Несаница је бела коцка
Хладан мермерни блок
У чијем средишту чекају
Тела напетих удова и жила
А неко ти потура вечност
И шапуће на уво: Хајде
Буди Микеланђело


Дејан Алексић