Postoji ta, od skora, popularna AI zvrčka na društvenim mrežama, kada se u reelsu sa natpisom „I died at… but once I was…“ pomoću veštačke inteligencije pred našim očima u vremenu manjem od jednog minuta razvije čitav život neke pozante ličnosti, od prve slike iz detinjstva, do poslednje zabeležene fizičke pojave, ili obrnuto. Nedavno je Dajen Kiton, dobila svoj AI reels. „Celebrating the life of Diane Keaton“, pisalo je. Neverovatno, gledajući tu transformaciju uloga Dajane Kiton, američke glumice, jednog od zaštitnih lica „Novog Holivuda,“ kako se sa njom, u tom kratkom trenu odvila čitava era, svet pun nadolazećih kontradikcija, koji smo pokušavali da definišemo kroz dekade balansirajući između haosa moći i kontrole. Svet filmova stvarnijih od stvarnosti, onih Frensisa Forda Kopole, Vudija Alena, Brusa Beresforda, Alana Parkera, Ričarda Bruksa. Sa druge strane stajala je Dajan Kiton, čudna devojka, nežnost čelično plavih očiju.
Stiv Martin je, čuvši vest o Dajeninom odlasku, 11. oktobra 2025. na Instagramu podelio jednu uspomenu – teatarski program pozorišta Univerziteta Santa Ana u Južnoj Kaliforniji iz 1964. godine. Komad je „Karusel“ i zaokruženo ime glumice Diane Hall. Ona ima 18 godina, na sceni je u glavnoj ulozi, puna tihe samouverenosti i talenta, dok on kao pomoćni radnik gleda njen nastup sa divljenjem. Ni jedno od njih ne sanja da će ih sudbina spojiti mnogo kasnije u omiljeni filmski par.
Sve je počelo 5. januara 1946. u porodici Džona Hola, građevinskog inženjera iz Los Anđelesa i Doroti Kiton, domaćice sa izraženom pasijom za fotografiju. Želja za svetlima pozornice nije slučajna, kada Doroti osvoji titulu naj domaćice na izboru u Los Anđelesu, njena najstarija ćerka Dajen ostaje fascinirana teatralnošću tog događaja. Koledž ostavlja posle godinu dana i seli se u Njujork, gde je Neighborhood Playhouse School of the Theatre, tu studira glumu po Majsnerovoj tehnici, što će kasnije izraziti kao: „dobri ste onoliko koliko i oni koji glume sa vama“… Dajen Kiton Hol u Njujorku postaje Dajen Kiton. Peva u njujorškim noćim klubovima. Omaž ovom vremenu ostaviće svojim nonšalantno kristalnim glasom uz najšarmantniji falset koji to nije bio u „Eni Hol“ (Annie Hall), potom izvodeći „Seems Like Old Times“, kao radijska pevačica u „Danima radija“ (Radio Days), 1987. i kasnije u „Tako to ide“ (And So It Goes), Roba Rajnera iz 2014. Dajan Kiton će kao svoju inspiraciju navoditi Ketrin Hepburn i njene uloge jakih i nezavisnih žena. Ostvariće ih oko pedesetak u oko šezdeset filmova, bilo kao Kej, ili Eni, Luiz Brajant… Sama će režirati tri filma. I tri muzička spota, onaj za numeru Belinde Karlajl, „Heaven Is A Place on Earth“, 1987. U spotu Džastina Bibera iz 2021. igraće njegovu baku spremnu na novi život u poznim godinama.
„Woody Allen takes a nostalgic look at the future“, pisalo je na posteru za film „Sleeper“, kod nas prevedenom kao „Povampireni Majls“ iz 1973. Smešni čovek sa naočarima koji je u svoje vreme bio budala je glavni lik, dok ga njegova manekenski graciozna partnerka vodi na putešestvije po budućnosti na Zemlji. Film je definisan kao sf satira, a može se gledati i kao urnebesna komedija apsurda. Ta filozofija stvarnosti odnosa koja postaje zanimljivija od filma, toliko da postaje film sam, počinje malo pre toga, na Brodveju, 1969. godine na audiciji za komad „Sviraj to ponovo, Sem“ („Play It Again, Sam“). Pred rediteljem i piscem drame, Vudijem Alenom za glavnu ulogu njegove partnerke defiluju mnoge glumice, sve lepe, sve talentovane i sve pogrešne. Onda dolazi Dajen. Ima 23 godine, tek je pristigla iz Kalifornije. On mora da se popne na pozornicu i šeta sa njom levo desno, ne bi li prvo ustanovili koliko se vidi da je višlja od njega pet centimetara. Ona je već opčinjena njime, a da ga ni ne poznaje, kako je kasnije svedočila, sve devojke su ga obožavale, bio je tako izrazito duhovit i talentovan, sjajno je izgledao sa svojim ogromnim naočarima i u sakoima od tvida. U autobiografiji „Then Again“, Dajen piše da je izgledao još bolje uživo nego na tv ekranu. On se u intervjuima prisećao kako nije njome baš bio impresioniran, ali ju je angažovao odmah jer je se plašio. Ona je sve što on nije, svetlo gde je on tama, optimizam tamo gde je on cinik, slobodna gde je on zarobljenik sopstvenih neuroza. Veza se čini nemogućom, ali začudo, uspeva. Dajen ne vidi Vudija Alena komičara, reditelja, već Alana Konigsberga, uplašenog klinca iz Bruklina koji nikad nije osećao da je dovoljno dobar. Kako neko može biti jednostavno srećan bez potrebe da sve razume? Pokušavao je da je dopiše, napravi više intelektualnom, onako kako je zamišljao idealnu ženu, ali ona se opirala, govorio joj je šta da obuče, ona bi se pojavila u sve luđim kombinacijama poluskriveno parodirajući „ženstvenost“, ispravljao bi njene gramatičke greške, ona bi se samo nasmejala i ponovila isto. Kada bi joj predložio dobre knjige za čitanje, držala se svojih knjiga o fotografiji. Njihove svađe, hladni intelektualni obračuni gde bi on secirao njene misli, način postojanja, bile su sve češće… Legendarnim rečima Sonje, junakinje iz „Ljubav i Smrt“, satire iz 1975. godine koja za predložak uzima zlatno doba ruske literature: „To love is to suffer. Not to love is to suffer. To suffer is to suffer. Therefore…“ čitavih pola minuta krupnog plana i svake božije proživljene reči, bez i jednog suvišnog uzdaha, ili podignute obrve, persiflaža koja samo čeka da se desi, ali iskusno biva zaobiđena, oduzimalo je dah publici pre nego što prsne u iskren smeh intelektualne samodovoljnosti. Pre nego što je upoznao Kitonovu, po sopstvenom priznanju, Alen nije umeo dobro da piše ženske likove. Onda se zainteresovao za nju i njene sestre, majku, kao ljude. Osećao je da može mnogo da nauči od nje. I da bi konačno mogao da joj da priliku da se prikaže u pravom svetlu.
Frensis Ford Kopola je napravio kontraintuitivni potez kada je za svoju epsku sagu o gangsterskoj porodici izabrao gotovo nepoznatu glumicu koju je nešto pre toga video u romantičnoj komediji. Bila je to debitantska mala uloga u „Ljubav i drugi stranci“, reditelja C. Hauarda iz 1970. „Izgledala je kao neko potpuno van mafijaškog sveta“, reći će Kopola. „Neko ko će svojom pojavom omekšati mračne strane priče“. Kroz lice i pogled Kej Adams – Dajen Kiton, ocrtavao se moralni kompas glavnog junaka, mafijaškog bosa u usponu, Majkla Korleonea. Par dana pre početka snimanja filma „Kum“, Dajen Kiton i Al Paćino našli su se u jednom kafeu da porazgovaraju o svojim ulogama i tu su se prepoznali. Scena u kojoj šetaju alejom pod krošnjama drveća, nije samo njihova iskra koja im menja živote iz temelja, ona će zauvek promeniti i naše poglede na svet. Majkl Korleone se vraća posle dugog vremena i dolazi pred svoju mladalačku ljubav Kej, sa kojom se nije ni pozdravio. Njeno lice u trenutku je zamrznuto. Kada kaže da se vratio pre godinu dana, gotovo poraženo. Ipak, oličenje pristojnosti i reda, učiteljica Kej Adams pristaje da prošetaju zajedno. Tu saznaje, tu saznajemo, svu kompleksnost onoga što će postati najcitiranija istina o svetu u kome bitišemo.
Majkl Korleone joj saopštava da mu je otac bolestan i da zvanično radi za njega, što znači konačnu vezanost sa neumitnim poretkom. Ona pokušava razumom da suprotstavi stvari. Ali, sistem je neumoljiv. Isti je za sve. Ona mu sugeriše kako je naivan jer poredi mafijaše sa predsednicima i senatorima koji, svakako, ne nalažu uklanjanje ljudi. Majkl Korleone ima poslednju reč: „Ko je sad naivan, Kej“?
Taj muk umesto odgovora koji je ostao na njenom lepom licu, mora da je bio isti u publici na premijeri filma u Loew`s State Teatru, 14. marta 1972. U toj godini, Nikson je velikom većinom izabran po drugi put. Nema više naivnosti.
„Nikada nisam mislio da ću oženiti Dajen… bio sam isuviše mlad, suviše opterećen poslom i svojim životom. Ali, ona je bila izvanredna i voleo sam je. Jednostavno, nisam mogao da napravim taj korak,“ reći će u kasnijim godinama Al Paćino upitan o svojoj vezi sa Dajen Kiton.
Ono što je započelo kao romansa na filmu prenelo se u realan život i sa prekidima trajalo kroz čitave sedamdesete. Odnos Dajen Kiton i Al Paćina, kompleksan, nežan i duboko isprepletan ostaće jedna od najfascinantinijih ljubavnih priča Hoivuda. Bez skandala i pompeznih izjava za štampu. Dok je Paćina kritika nazivala licem post ratne konfuzije, portretom čoveka izgubljenog ponosa u svom prkosu, Dajen je postajala lice ere – istovremeno umetničko i ljudsko.
Premijeru filma „Sviraj to ponovo, Sem“, koji je režirao Herbert Ros, kao i samo snimanje, delilo je nekoliko meseci od filma „Kum“. Vudi Alen je bio u glavnoj ulozi, istovetno kao i u brodvejskom izdanju, ovo će mu biti jedan od retkih filmova koji nije sam režirao. Ovde u svojoj brodvejskoj ulozi je i Dajen. Alenove intelektualne komedije odjednom su izgledale male nasuprot igračima iz velike produkcije. Alen i Dajen više nisu bili par. Ipak, on jednostavno nije mogao da pusti, a i zašto bi se odrekao nečeg što je tako dobro funkcionisalo? Pet godina posle raskida, Alen je došao kod Dajen sa scenarijem za koji je ona mislila da je pomeren i bolan, ali ga ne odbija. Na tom scenariju za film je bilo napisano njeno ime, pravi nadimak – Eni i pravo prezime Hol. Scene u filmu su bile njihove scene, svaka svađa i dijalog i uprkos tome što je morala da igra vivisekciju sopstvene ljubavne veze, Dajen, Eni je pristala jer je verovala Alenu kao reditelju. Epilog je došao 1977. u vidu četiri Oskara: za najbolji film, režiju, originalni scenario i najbolju glumicu u glavnoj ulozi – Dajen Kiton. Zajedno Dajen i Alen uradili su devet filmova, među kojima su „Interijeri“ (Interiors), 1978. „Menhetn“ (Manhattan), 1979. „Manhattan Murder Mistery“, iz 1993. Dajen je ostala uz Alana do kraja, i onda kada se ceo svet na njega obrušio.
Bila je potrebna hrabrost, možda, kao i da se stvori film „Crveni“ (Reds) u sred Amerike u osetljivom trenutku trke u naoružanju u periodu Hladnog rata, 1981. godine, koji je blagonaklono gledao na idealizam stvaranja komunizma u Sovjetskom Savezu posle Oktobarske revolucije. Ostaće zabeleženo kako je Voren Biti, koji je režirao, producirao film i ujedno bio koscenarista u ulozi novinara socijaliste Džona Rida (autor romana „Deset dana koji su potresli svet“) gurnuo svoju tada partnerku Dajen Kiton u ulozi aktivistkinje Luiz Brajant da kaže nešto o njegovom aktivizmu što verovatno nikada ne bi. Jedna od emotivno najtežih scena u filmu, scena gde se Luiz i Džon sukobljavaju činila se previše suvoparnom u izvođenju, previše režiranom isprva i Biti je, bez da je išta nagovestio Dajen pustio kamere da snimaju, da bi je tokom probe scene gurao, provocirao, upadao i izazivao je u sred dijaloga. Ona se u trenutku otrgla od scenarija, rekla šta misli i gde je kome mesto, na način da mnogi tu Holivud vide kao čistu umetnost.
Legenda kaže da se tako dogodilo, a jedan mudar čovek je rekao, kada imaš stvarnost i legendu, daj primat legendi.
Možda će tako nastajati i legendarni filmovi.
Tekst je prvobitno objavljen u zimskom dvobroju časopisa KINOTEKA.
Stella polare 