U POLETU OBILJA
„Senka vodenog žiga“, Divna Popov, Službeni glasnik, Beograd 2025.
Marija Stanimirović Dejvis
Na obzorju srpskog izdavaštva u septembru se pojavio nesvakidašnji roman „Senka vodenog žiga“ u izdanju Službenog glasnika. Šta je to nesvakidašnje, čime možemo opravdati takvu kvalifikaciju, kako odgovoriti na to pitanje? Najpre – možda banalno ali ne i beznačajno – brojem strana, obimom knjige. Naviknuti na pošast optimizacije u svemu, već dugo čitamo romane kraće od dvesta strana, što se danas i ovde gotovo nametnulo kao norma koja odgovara izdavačima i često piscima vrlo skromnog stvaralačkog dometa, dok čitaocima knjigofilima ostaje da pate za starim dobrim romanesknim formatima ili da se polako ali sigurno navikavaju na knjige koje mogu pročitati za jedno popodne. Ovo, razume se, ne znači da roman mora da bude obiman – ne mora – niti da su kratki romani obavezno nedostatni, ali za to je onda potrebno biti Alber Kami i napisati delo formata i vrednosti „Stranca“, ili bar težiti tome.
Ni „Senka vodenog žiga“ nije preduga ni preobimna knjiga. Iako nije optimizovana, možemo utvrditi da je pažljivo kalibrirana – saga o jednoj beogradskoj porodici u rasponu od 40 godina ispisana je rukom Divne Popov na svega nešto manje od 400 strana. I svašta na tim stranama možemo naći, pravo obilje, neki bi možda čak rekli i preobilje, likova, tema, motiva, pripovedačkih postupaka, stilova, refleksija… i zbog toga knjigu možemo svrstati u okvire savremene maksimalističke poetike.
Čitaoca „na prvu“ osvoji rehabilitovanje priče i pripovedanja u klasičnom smislu te reči: upoznaje glavne likove, ulazi u njihov svet i prati njihovu sudbinu – život dve sestre i brata u razdoblju od 1980. do 2019. U relativno hronološki linearnoj fabuli, s tim što se neki vremenski periodi preklapaju, sve obećava književno konvencionalno štivo. Imamo detinjstvo, coming to age, mladost i zrelo doba, u koje se uključuje, zapravo ga uokviruje, i nova generacija, kći jedne od junakinja romana. Sve do poslednje godine pred pandemiju kovida, pa čak – inteligentnom metatekstualnom intervencijom – i dalje u neodređenu budućnost.
Tu konvencionalnost, međutim, ne treba uzeti zdravo za gotovo. Kad uočimo da je autorka neprestano podriva i razara, da se igra formama i postupcima, već je kasno, uhvaćeni smo u mrežu zbivanja, usisani u jedan svet, i povratka nema, baš kao što Jovica Aćin i poručuje u preporuci na koricama ove knjige: „Uzmete li da čitate ’Senku vodenog žiga’, nećete odustati. Duh dela će vas poneti i bićete nagrađeni time da pročitano nećete zaboraviti, a to mnogo govori o romanu.“ Ako sam i pročitala boljih blurbova, svakako nisam pročitala istinitiji.
Kako to Divna Popov čini, kako tobože konvencionalno realističko pripovedanje postepeno preobražava u savremeni roman kao začudan skup (ili spoj?) pripovedačkih tehnika i metoda?
Najpre, ne ostavlja nam prostora za prepoznatljivi saspens i hitanje kroz fabulu ne bismo li saznali „šta je bilo na kraju“. Šta je bilo s naših troje glavnih junaka saznajemo manje-više već na prvih dvadesetak strana, nema iznenađenja u pogledu toga kako su u glavnim crtama tekli njihovi životi. Međutim, u nizovima mikro-saspensa, autorka s čitaocem igra igru otkrivanja, sasvim nalik dečjim igrama memorije, s kartama okrenutim licem nadole, i čitalac se neprestano, sa iščekivanjem pita koju će kartu sledeći otvoriti, koju i kako?
I sama odrednica „glavnog junaka“ se dovodi u pitanje jer roman obiluje desetinama drugih likova, ljudi iz njihovih orbita, od kojih svako ima svoju priču. I sve su te priče, makar iscrtane kao kroki u pasusu-dva, zaokružene i s dimenzijom dubine koja dodaje nove poteze kistom portretima troje protagonista, bilo njihovoj psihologiji, bilo njihovom okruženju, u svakom slučaju svetu u kojem se kreću, koji doživljavaju i koji ih određuje. Drugim rečima, sagledavamo ih kroz druge ljude, kroz prostore, kroz kompjuterske igrice. Takav metod je, pored toga što je bogat i slikovit, pre svega dinamičan, odlikuje se promenom ključa, kako bi to rekli u muzici, promenom ritma i tempa, i ne dozvoljava da nam bude dosadno niti da ijednog trenutka ulažemo svesni napor u čitanje.
Roman „Senka vodenog žiga“ odlikuje se intertekstualnošću i brojnim parafrazama i referencama na književnost, muziku i dela likovne umetnosti. Pogledamo li te slike, prepoznamo li te citate i parafraze, poslušamo li navedenu muziku, otkrićemo da nisu posredi puki ukrasi već da su u funkciji priče, u organskoj povezanosti sa tekstom, što mu dodaje na kvalitetu i otkriva erudiciju autorke. Možemo, međutim, i da pređemo preko njih ako nas ne zanimaju, i oni nas u čitanju neće remetiti – jednostavno su tu, kao što su tu i u životu.
„Senka vodenog žiga“ je pažljivo komponovan roman, podeljen u sedam delova naslovljenih potresno odgovarajućim naslovima koji su, dalje, potkrepljeni epigrafima, u žarkoj ljubavi autorke prema književnosti i drugim autorima, kojoj se samo s radošću možemo pridružiti. Smirenim slikama i melodijama završetka kompozicija nas vraća na početak i time ispunjava kružnu strukturu, zatvara krug ističući kao najvažnije konekciju, vezu među ljudima i njihovu uključenost u svet i stvarnost, izlazak u druge, ka drugima, kako bismo pojmili sebe i svoje mesto u onome što živimo. Ova knjiga nas konektuje sa svim svojim likovima na takav način da nam se čini da smo ih sve, do poslednjeg, u svom životu sreli i poznavali, možda čak i da misle naše misli i izgovaraju naše neizgovorene reči.
Teme koje susrećemo u ovom romanu su brojne: temu (dis)funkcionalnosti porodice, zatim temu prijateljstva, strasti, ljubavi, braka, preživljavanja u smutnim i kataklizmičnim istorijskim okolnostima, temu politike i aktivizma, roditeljstva, ženske seksualnosti, emigracije i jednu koju je lako prevideti jer se uklapa u predele i okolnosti, a zapravo je prisutna čitavim tokom romana – temu ekologije, koja nas i bukvalno i metaforički smešta u živi svet na zemlji, tamo gde pre svega i pripadamo. I nedvosmisleno ukazuje na našu odgovornost prema tome. Utoliko se ova knjiga ne malim svojim delom uklapa u savremene tokove ekoknjiževnosti.
Stil romana koji je pred nama menja se prema prilici: ima dramskih elemenata, postmodernističkih zahvata, autopoetičkih delova, toka svesti, kompjuterskih simbola, klasične naracije, understatementa, esejističkih i dnevničkih deonica, mnogo suptilnog humora, dugih i razrađenih rečenica, fusnota, krajnje svedenih iskaza, rečničkih odrednica, distopije, mejlova, popularne kulture i mnogo, mnogo poetskog u svemu tome. Kao stilsku konstantu u svemu nabrojanom identifikujemo upravo zapanjujuću komprimovanost, gotovo potpuni nedostatak „praznog hoda“ ili rečenica u najobičnijoj informativnoj funkciji. Tako, primerice, samo u jednom kratkom opisu, kad škrta svetlost kroz prozor obasjava kuhinjske površine „dovoljno jake da mogu podneti svaki životni teret“ otvara nam se prizor skučene repetitivne ženske egzistencije, ali i ličnih životnih tragedija junakinja u tom svakidašnjem prostoru, predočava nam njihove nevidljive terete.
Divna Popov svoje likove voli, razume i smešta na platno društveno-istorijskog konteksta, bilo u domovini ili u tuđini, precizno ali ne i previše detaljno oslikano, ne zamorno mada pronicljivo i u glavnim crtama. U knjizi daleko preovlađuju ženski likovi u odnosu na muške, ne programski već iz istinskog interesovanja za žene i njihovo procesuiranje vremena i sveta u kojem žive. Divna Popov ih osvetljava reflektorom i stavlja u središte pažnje, van uobičajenih okvira nekoliko tipskih likova, odnosno uloge svedokinja muških egzistencija u muškom svetu, kao što preovlađuje u gotovo celoj donedavnoj istoriji književnosti u koju nisu imale drugačijeg pristupa ni kao likovi, a još manje kao autorke, iz prostog razloga što im to nije bilo dozvoljeno.
Treba pomenuti i živu strast autorke ovog romana prema rečima, bogatstvo njenog jezika – sintaksičko, leksičko, semantičko, stilsko. Zbog te strasti je razigrana i radosna u pisanju romana o gubicima i svirepim sudbama, što je, mislim, najoriginalnije u ovom delu, gotovo bestelerski zarazno svojim elanom i otkrivalačkim oduševljenjem pred samim činom kreacije.
I najzad, dotaknimo se finih povremenih metatekstualnih cepanja tkanja romana, kroz koje možemo da zavirimo u slojeve ispod površine. Tako u tekstu najednom imamo rečenice ili delove rečenica poput: „… i šta se dalje s njima dogodilo nećemo saznati jer oni sad izlaze iz ove priče“, ili „jer u ovom romanu ima već previše opisa, a od opisa se umoriš kao od mogućnosti“, ili iznenadnom parodijskom parolom: „ostavićemo se sad kleveta, što je više kleveta i laži, roman nam je miliji i draži, a zadržaćemo se na krevetu“, i tako dalje. Autorka nas izbacuje iz imaginarnih zbivanja i predstavlja nam roman kao takav, da ga načas vidimo i sagledamo kao knjigu pred sobom.
I to nije sve. U primarnoj povesti, već od prve stranice znamo da čitamo tekst romana koji piše Ksenijina kći Sonja, opremljena majčinim dnevnicima, albumima, sveskama, fotografijama i sećanjima, punim koferom arhive o svojoj porodici. Na početku poslednjeg, sedmog dela pod naslovom „Neispunjena davanja“ čak imamo i belešku o Sonji autorki romana, kao i kratki poetički prosede, i sve to samo da bi nam se na kraju obratio sveznajući pripovedač (taj fantom svetske književnosti) i otkrio nam da je i Sonja zapravo samo junakinja pripovesti koju čitamo, da iza njenog autorstva stoji neko drugi, neko ko piše o svima njima, pa ni za njega/nju nije izvesno da li je u stvari lik iza kojeg postoji još neko, neko treći, da je tu naposletku i Divna Popov, ali onda je i ona, u takvom kolopletu igre ogledala, takođe pod sumnjom da je izmišljeni književni lik te da iza nje stoji… ko? Samo je jedan odgovor na to pitanje izvestan – stoji čitalac. Čitalac koji i čita i piše ovu knjigu, koji ju je možda već napisao, a sada se samo susreće s njom jer samo njemu zaista i pripada.
Stella polare 