Драгана Китановић

FRAGMENI LJUBAVNOG GOVORA FILMU

Serija fotografija Dragane Kitanović, Cinema, mon amour, predstavlja specifično umetničko istraživanje odnosa fotografije i filma, koje nastaje iz potrebe da se kinematografija misli kao autobiografski prostor. U pitanju je svojevrstan proces afektivnog samoprevođenja kroz sliku, pri čemu svaka fotografija predstavlja susret sa sopstvenim fragmentom – licem koje dolazi iz prošlosti, rukom koja pokušava da ga zadrži, telom koje se pamti kroz svetlo, zrnastost, senku… Svaka fotografija je kadar iz unutrašnjeg filma, fragment sopstva koji se ne prikazuje kroz linearnu naraciju, već kroz refleksiju i odsustvo. Autorka koristi sopstveno telo i njegovu relaciju sa svetlom da bi otvorila pitanje: šta znači biti subjekt u vremenu kada je pogled raspršen između ekrana, prozora i ogledala?

Mnogi savremeni umetnici koriste autoportret kao performans, sredstvo za javno izražavanje identiteta kroz vidljive vizuelne kodove. Kitanović, međutim, istražuje granicu između performativnosti i unutrašnje refleksije, pri čemu njene fotografije evociraju osećaj prisustva i odsustva istovremeno. Ovaj princip može se posmatrati kao novi model autoportreta, gde subjekt nije samo vizuelni objekt u tranziciji.

Rad se pozicionira u polju savremene umetničke fotografije i vizuelnih studija, oslanjajući se na teorijske uvide iz filozofije filma i teorije slike, ali ih ne ilustruje, već ih internalizuje u vizuelni jezik. Autoportret je shvaćen autoterijski, a lična prisutnost autorke u kadru funkcioniše kao epistemološki alat, a ne kao narcistički gest. Subjekt je istovremeno posmatrač i posmatrano čime se uspostavlja kritička distanca prema klasičnom shvatanju identieta i portretnoj fotografiji. Sam medij filma deluje kao unutrašnja metodološka matrica, kroz logiku kadriranja, trajanja, fragmentacije i rada sa senkom, dok fotografija preuzima ulogu medija zadržavanja i kontemplacije.

Fotografije Dragane Kitanović nisu samo autoportreti; one su teorijski eksperimenti koji ispituju granicu između filmskog kadra i fotografskog zapisa, između intime i javnog prostora.

Kompozicije su promišljeno necentralizovane, sa čestim pomeranjem tela ka ivicama kadra, upotrebom polumraka, refleksija i arhitetonskih pragova (zid, prozor). Ovakav pristup destabilizuje klasičnu portretnu čitljivost i proizvodi stanje vizuelne napetosti između prisutnosti i odsustva, pri čemu pojedinačne fotografije ostvaruju puni smisao tek u međusobnom odnosu, nalik filmskoj sekvenci ili montaži afekata.

Serija Cinema, Mon Amour ne funkcioniše samo kao umetnički projekat, već kao vizuelna filozofija, gde se identitet preispituje kroz istorijske, filmske i umetničke reference, a fotografije ne samo da evociraju istoriju umetnosti i filma, već je reinterpretiraju kroz savremenu introspektivnu estetiku.

Značaj ovih fotografija leži u njegovom doprinosu savremenim raspravama o statusu fotografije u post-filmskom kontekstu. Cinema, mon amour ne pokušava da fotografiju pretvori u film, već da ispita šta od filma ostaje u fotografiji kada se pokret ukine, a trajanje ostane. Time se autoportret redefiniše kao vremenski i afektivni process, a ne kao reprezentacija ličnog identiteta. Fotografije su, u tom smislu, teorijski tekstovi u vizuelnoj formi- eseji o autonomiji, i etici pogleda.

U akademskom i institucionalnom kontekstu, serija se može vrednovati kao autentičan doprinos istraživanju medija filma i fotografije, kao i koncepta vremena u savremenoj fotografiji, budući da je u pitanju teorijski utemeljen i estetski suptilan umetnički rad visoke konceptualne doslednosti, koji uspešno integriše lično iskustvo u kritički i univerzalno čitljiv vizuelni diskurs.