БЕСПУЋА И ПУТЕВИ ЗИНАИДЕ ХИПИЈУС
Татјана Маженковска
„Постоје људи које као да је направила машина, у фабрици, као да су у Божји свет пуштени у целим једноличним серијама, а има и других, такорећи ’ручно рађених‘, каква је била Зинаида Хипијус.“ (Г. Адамович: „Зинаида Хипијус“, 1968)
Мережковска Зинаида Николајевна Хипиус (Гипиус) била је руска поетеса, списатељица, књижевна критичарка. Једна је од најмаркантнијих личности Сребрног века, представница и оснивачица руског симболизма, називана често „Достојевским руске поезије”. Њени савременици називали су је још и „сотоном”, “декадентном Мадоном”, “вештицом”… Била је лепа, изузетно талентована, генијална, необична, интригантна, своја…
Рођена је 20. новембра 1869. године у граду Бељов, у Тулској губернији, где је као судија радио њен отац, Николај Романович Хипијус. Николај Романович је имао немачке корене. У аутобиографским белешкама из 1914. Зинаида је о свом пореклу написала: „Породица Хипијус потиче од Адолфа фон Гингста, који је променио име Гингст у фон Хипијус и преселио се у Русију (Москва), чини се, у 16. веку, из Мекленбурга (фон Хипијусов грб из 1515). И поред тако дугог боравка у Русији, ово презиме је и даље било сматрано немачким; бракови са Русима нису дали јаке лозе.“
У јануару 1869. године Николај Романович оженио се Сибирком Анастасијом Василевном Степановом. Осим Зинаиде, најстарије, породица Хипијус имала је још три кћери: Ану, Татјану и Наталију. Због природе посла Николаја Романовича породица се често селила. Живели су у Тули, Саратову, Харкову, у Нижину. Услед честих селидби девојке су добијале кућно образовање које је Зинаида сматрала несистематичним.
Рана очева смрт се дубоко одразила на живот породице. Мајка се са децом вратила у Москву, али се услед Зинаидиног осетљивог здравља преселила на Јалту, а потом код брата у Тифлис (данашњи Тбилиси).
Несистематично образовање није спутавало младу девојку; веома рано почела је да пише дневнике и песме. Валерију Брјусову је 1902. писала: „Стихове сам почела да записујем 1880, када сам имала 11 година.“ Истовремено је волела музику, сликарство и плес.
У Тифлису је Зинаида формирала књижевно друштво сакупивши око себе младе песнике који су се угледали на Семјона Надсона, веома популарног у то време. Још тада су је називали „поетесом“, одајући јој и признање за посебан таленат који је носила у себи. Под утицајем Надсона, као и због губитка оца, њени су стихови у то време били обојени тамним тоновима, били су меланхолични. Писала је: „Смрт и љубав ранили су ме још у детињству.“
Осамнаесетогодшња Зинаида је 1988. године упознала младог литерату Дмитрија Сергејевича Мережковског, који је управо био дипломирао на Петербуршком универзитету. Том су сусрету обоје придавали мистичан карактер који ће имати далекосежан утицај на дух и бит Сребрног века.
Мережковски је био мушкарац ниског раста, питом, без трунке грубости у себи. Није обраћао пажњу на њене чари, њено женствено, заводљиво држање. Била је изненађена његовом равнодушношћу према њеној појави, према њеном телу. Занимале су га њена душа, њена танана осећања. Пленио ју је префињеним и дубоким познавањем књижевности, па је с њим желела и могла да прича о ономе што ју је одувек привлачило – о књижевности, о Богу, о вери. Имала је осећај да су једна душа у два тела. Овако се Зинаида сећала тих дана:
„Дмитриј Сергеевич Мережковски је у то време управо објавио прву књигу песама. Нису ми се допале, као што ни он није волео моје, нештампане, а које су неки моји пријатељи били научили напамет. Без обзира на то колико сам волела Надсона, нисам могла да пишем ’као Надсон‘, и, нисам баш волела своје песме. Да, заиста су биле прилично слабе, небрушене. Око књижевности смо се, генерално, много свађали… И с Мережковским сам се свађала. У септембру је отишао у Петербург. У новембру, када сам напунила 19 година, вратио се у Тифлис. Два месеца касније, 8. јануара 1889, венчали смо се и отишли у Санкт Петербург.“
Као што ће сама доцније написати: остали су заједно све до Дмитријеве смрти, пуне 52 године, и за све то време ни један једини дан нису се раздвајали. Зинаида је до краја била лојалан и одан пратилац свог супруга, његов савезник и његова инспирација. О њиховом браку кружиле су разне приче, али су зато блиски пријатељи били сведоци њихове дубоке, пре свега духовне, привржености и љубави.
Кућa Марузи и Санкт Петербуршке године
После скромне свадбе, брачни пар Мережковски одселио се у Санкт Петербург. Њихов брачни живот почео је у стану на највишем спрату у Кући Марузи – свадбени поклон Дмитријеве мајке.
Млада Зинаида храбро је закорачила у књижевни живот Санкт Петербурга и убрзо у њему заузела истакнуто место. Освајала је оштрином ума, талентом и лепотом. У сећању Пјотора Перцова остала је као „висока, витка плавуша дуге златне косе и смарагдних очију као у сирене, у плавој хаљини која јој је веома лепо пристајала“.
Петербуршки књижевни живот првих година 20. века диктирали су различити кругови – кућни, пријатељски, формирани око издавачких кућа, алманаха, часописа, од којих су многи, пак, настали из литерарних кружока. У то време Зинаида Хипијус већ је била позната песникиња. Била је активна у Шекспировом кружоку Владимира Спасовича, постала је члан Руског књижевног друштва. У вили баронице Варваре Икскул-Гил, Зинаида Хипијус и Мережковски упознали су Владимира Соловјова, с којим су одржавали везу до смрти знаменитог филозофа.
Почетком века стан Мережковских био је један од центара књижевног, уметничког, верског и филозофског живота Санкт Петербурга. Ту су се сакупљала најзначајнија имена тадашњег културног живота. Врата дома Мережковски била су отворена књижевницима, уметницима, филозофима. „Овде се заиста ствара култура“, забележио је у то време Андреј Бели. „Зинаида није била само домаћица која прима госте, већ и инспиратор, мотиватор и ватрена учесница свих дискусија, центар преламања различитих мишљења, судова и ставова.“
Мережковски су у фебруару 1906. напустили Русију и отишли у Париз где су провели више од две године у добровољном „изгнанству”. У Паризу су водили активан живот, а о том периоду је у Зинаидиним аутобиографским белешкама остало записано:
„О овом скоро трогодишњем животу у Паризу немогуће је говорити хронолошки. Оно што је најважније, због разноликости наших интересовања, немогуће је утврдити у каквом смо друштву били. У истом периоду сусретали смо се с људима из различитих кругова… Имали смо три главна интересовања: прво, католицизам и модернизам, друго, европски политички живот и француско друштво. И на крају – озбиљна руска политичка емиграција, револуционарна и партијска.“
Пар се у Русију вратио 1908. године, а хладна клима неповољно је утицала на Зинаидино здравље. У наредних шест година у више наврата ће одлазити у иностранство ради њеног лечења.
Почетак Првог светског рата изазвао је силовиту реакцију брачног пара. Били су оштри противници учешћа Русије у том сукобу. Зинаида је током рата писала писма у форми песничких порука, под три различита женска псеудонима, а која су била убацивана у војничке торбе на фронту. Мада нису имале уметничку вредност, те поетске поруке наишле су на немали одјек у руском друштву.
Зинаида и Дмитриј су Октобарску револуцију доживели као владавину „антихристовог царства“ и тријумф „трансцедентног зла“. Гледали су како „бруталност дивља по рушевинама пропале културе“. То су били последњи дани њиховог живота у Санкт Петербургу. Тај град и Русију напустили су у хладном децембру 1919. године. Октобарска револуција није означила само крај њиховог живота у Русији, неко и крај њиховог пријатељства с људима који су Револуцију прихватили: Валеријем Брјусовом, Александром Блоком, Андрејем Белим.
Нова црква
Хипијусова и Мережковски су развијали идеје о слободи, метафизици љубави, као и необичне неорелигијске погледе. Идеја о обнови хришћанства (стварање „нове цркве“ у којој би се родила „нова верска свест“) код њих се појавила у јесен 1899. године.
Објављујући редовно књижевне осврте и чланке по разним часописима (најуспешније је објавила у „Књижевном дневнику“ 1908), Зинаида Хипијус је стекла увид у дешавања на руској књижевној сцени. Генерално, негативно је оцењивала стање руске уметничке сцене, повезујући га с кризом религиозних основа живота и сломом друштвених идеала претходног века. Сматрала је да је мисија уметника да активно и непосредно утиче на друштвени живот који је потребно христијанизовати.
Дмитриј Мережковски je веома рано почео да уноси религиозно-филозофске идеје у своје стваралаштво, као и у анализу књижевности. Био је зачетник и промотер нове религиозне филозофије. Ако је на почетку Зинаида и била прилично скептична спрам духовно-религиозног максимализма Дмитрија Мережковског, касније је и сама постала иницијатор идеје везане за верску обнову Русије.
Идеја Мережковских сводила се на повезивање хришћанске и паганске религиозности и стварање универзалне религије. Развој нове религиозне свести требало је да отклони јаз између духа и тела, да се тело (п)освети и тиме просветли, да се укине хришћанска аскеза која човека приморава да живи у свести о својој грешности, да се приближе религија и уметност. Истомишљеника за идеју о новој цркви нашли су у Дмитрију Владимировичу Философову, који је наредних петнаест година у њиховим животима имао статус сличан блиском рођаку.
Стваралаштво Зинаиде Хипијус
И поред тога што су се на почетку брака Зинаида и Дмитриј договорили да он пише само поезију, а она прозу, брзо су од тога одустали настављајући да се изражавају и остварују кроз различите књижевне форме.
Зинаида је прве радове објавила у „Северном веснику“, часопису који је нагињао ка идеализму. У њему је Зинаида објавила, како се доцније присећала, две „полудетињасте песме”. Песме су одражавале „општу ситуацију песимизма и меланхолије осамдесетих“ и биле су написане под утицајем Семјона Надсона. Први прозни текст „Једноставан живот“ објавила је почетком 1890. године у „Веснику Европе“ (у часопису објављен под насловом „Несрећни“). Уследиле су нове публикације, као и романи „Без талисмана”, „Победници”, „Мали таласи”.
„Не сећам се ових романа, чак ни наслова“, изјавила је Зинаида касније, али многи критичари овај период њеног стваралаштва схватили су озбиљније од ње саме. Зинаидина рана проза (приче) сакупљена је у две књиге: „Нови људи“ (Санкт Петербург, 1896) и „Огледала” (Санкт Петербург, 1898).
У идејно-стваралачком развоју Зинаиде Хипијус велику улогу зацело је одиграла Прва руска револуција (1905-1907). Догађаји из 1905. године умногоме су утицали на Зинаидину стваралачку јединственост, као и на њен живот. Ако су до тада актуелна друштвено-политичка питања била практично ван сфере њених интересовања, онда је пуцањ 9. јануара био шок и за њу и Мережковског. После тога, актуелна друштвена питања и „градски мотиви” постали су доминантни у Зинаидином делу, пре свега у прози.
После Револуције објављене су јој збирке прича „Црно на белом“ (1908) и „Месечеви мрави“ (1912), које је сама Зинаида сматрала својим најбољим делима, а у то време обнародовани су и романи „Проклета лутка“ (1911) и „Роман Царевич“ (1913). У својим успоменама записала је да је друштвени преображај немогућ без револуције духа.
Уметнички рад Зинаиде Хипиус у годинама емиграције почиње да бледи јер је била уверена да песник, руски песник, није у стању да ради далеко од Русије. Из тог периода њеног живота остали су дневници које је доживљавала као посебну књижевну врсту која је читаоцу могла да пружи поуздану слику о трагедији руске емиграције. Свој стваралачки опус затворила је биографијом Дмитрија Мережковског под радним насловом „Он и Ми“ и поемом „Последњи круг“, коју није успела да заврши.
Дела Зинаиде Хипијус у СССР-у, а касније у Руској Федерацији, штампана су тек после 1990. године. Највећи део њеног стваралаштва може да се нађе на онлајн библиотекама, од чега значајну целину представљају аудио-записи.
Критички чланци и књижевни осврти
Важан део Зинаидиног стваралаштва представљају критички чланци и књижевни осврти које је објављивала у разним часописима. Антон Крајни био је један од псеудонима под којима се Зинаида оглашавала. Била је проницљива и смела, брзо је мењала тактике у писању. Њене формулације биле су избрушене, оштре, писала је озбиљним и ироничним тоном. Умела је да буде веома груба, а оптуживали су је и за пристрасност. Сматрала је да критике имају функцију да прочисте књижевност, без обзира на личност о којој се пише, без обзира на ауторитете или пређашње књижевне заслуге, држала се уверења да је функција књижевне критике да књижевност заштити од осредњости и вулгарности.
Њена збирка поезије “Литературни дневник“ штампана је 1908. године, а садржала је најуспешније књижевне осврте написане под псеудонимом Антон Крајни.
Ужас без дна: “Петербуршки дневници“
Странице и странице Зинаидиних дневника представљају хронику времена у којем је ова необична жена живела. Сви њени дневници су објављени, а посебну историјску вредност имају записи из периода 1917–1919, касније штампани под насловом „Петрбуршки дневници“.
„Петрбуршки дневници“ обухватају период непосредно пре и после Октобарске револуције, период у којем су се десиле тектонске промене, како за Русију, тако и за живот Мережковских. Тих година, кад су преживљавали „ужас без дна“, када се могућност за преживљавање сводила на речи Гогољевог лудака Попришчина „Ништа, ништа … тишина“ („Дневник лудака“), Зинаида је, лишена сваке могућности да јавно искаже своја убеђења и да се бори за њих, бес, срамоту и бол због свега што се дешава Русији изливала у својим дневничким записима:
„Током свих тих догађаја морало се писати. Нисам хтела, нисам знала како, али осећала сам да је две-три речи, неколико појединости, требало записати управо у том тренутку. И заиста, све те детаље ја не бих могла тачно да запишем по сећању. Понекад и сама у све то не верујем, све то ми се чини помало нестварним. Да није било тих папира на којима је све документовано, да се нисам у последњем тренутку решила на безумни поступак да их сакупим и гурнем у кофер с којим смо бежали, чинило би ми се да преувеличавам, да лажем. Сећам се како сам писала те белешке, памтим како сам из опреза умањивала значај чињеница, нисам преувеличавала… Памтим недописане речи, за мене су ти записи поливени крвљу и сећам се ваздуха у којем су се рађали.“
Писала је о људима, о преживљавању у том историјском метежу: „Једино о чему има смисла писати јесу мале ствари. Велике ће бити записане и без нас. А ситнице су тихе, тајновите, несхватљиве. Јер у корену тога лежи огромно лудило.“
Њени дневници нису записи углађене даме него задивљујућа хронологија једног крвавог рата и једне крваве револуције. Није се бавила уобичајеном историјском фактографијом, већ описала мноштво личних драма, ризикујући да због тога буде и затворена. Из дана у дан водила је хронику догађаја кобних по Русију, а њене језгровите, фрагментиране слике остављају читаоца у стању шока. Покушавала је и да пронађе смисао у неким поступцима политичара, али, како је сама записала, „за здрав разум одавно нема места у лудилу које је захватило земљу“.
Нови људи симболизма
Почетак прозне књижевне делатности Зинаиде Хипијус књижевни критичари тог времена сматрају романтичарско–имитативним, под великим утицајем Надсона, Раскина, Ничеа. После 1892. године њено дело добија изразито симболистички карактер, а сврставана је и у осниваче новог модернистичког покрета у руској књижевности. Централна тема њеног стваралаштва постаје индивидуализам.
Њена прва збирка прича је симболички названа „Нови људи“, и у њој је најављено ступање на сцену нове књижевне генерације. Зинаидини „нови људи“ су необични, усамљени, тешко их је разумети јер држе до нових вредности, то су људи који траже нову лепоту и нове начине духовног преображаја. Међутим, у тој новој атмосфери пуној „симболичких типова“, критичари су запазили и велики утицај Достојевског, као и провејавање идеја Мережковског. Није то нипошто било слепо копирање, већ, на неки начин, реинтерпретирање руске класике.
Зинаидине молитве: Побуна против коначности
Поезија Зинаиде Хипијус била је сложена појава у симболичкој уметности двадесетог века. Са плејадом руских симболиста саздали су нови уметнички укус, руском читаоцу указали на нове културне вредности. Љубав према лепоти и прецењивање естетских вредности, намерно кршење традиционалних канона, а са друге стране религиозни занос и уношење религије и мистичког сензибилитета у поезију, били су део атмосфере у којој је руска књижевност крајем деветнаесетог и почетком двадесетог века била стварана.
Ако је Хипијусова у осталим жанровима пратила „опште естетске укусе“, поезију је доживљавала веома интимно, писала ју је због себе, доживљавајући је као насушну душевну потребу, као молитву без које се не може. Њена поезија извире из дубине њене душе, због чега и данас звучи свеже и ванвремено. Можда неки њени стихови звуче скандалозно („Али, ја, која се волим, не верујем у себе“, „Волим себе – и презирем“ („Ја“ 1904), „Мени треба то што на свету нема“ ( Песма“, 1893), „Но ја волим себе, као Бога“ („Посвета“ 1894), или стихови; “Ја одавно не знам за тугу/ сузе одавно не лијем/ ја никоме не помажем/ ја никога не волим“ – али у контексту песама сведоче о њеном богатом душевном животу, о храбрости да завири дубоко у себе и с бруталном искреношћу, још смелије, о томе што види и пише. Ако је публицисткиња Зинаида Хипијус била крајње оштра и иронична, поетеса Зинаида Хипијус сасвим је огољена, а цела њена рањивост стављена на увид свима.
Писала је о љубави и смрти страсно се бунећи против коначности земаљског живота, писала је о крхкости људског бића и његовој несигурности у универзуму, о замршеним чворовима људске душе, о Божјој истини и Божјој обмани… Управо су молитвени тон њене поезије, сагледавање себе у равни с Господом, демонстрирање сексуалне ослобођености, став да је самоомаловажавање једини грех, скандалозно понашање и провоцирање – довели до тога да су је савременици сматрали Декадентном Мадоном.
У есеју који носи назив „Да ли је поезија потребна?“ (Нужны ли стихи? 1904), Зинаида је објаснила шта за њу представља поезија и како је доживљава:
„Супротно мишљењу уморних, злурадо-равнодушних људи који жалосно причају како су песме надживеле своје време и да им више нису потребне, ја тврдим да су песме неопходне, природне и вечне. Молитву сматрам природном и суштинском потребом људске природе. Сваки човек се увек моли или стреми молитви – није важно да ли то схвата или не, није важно у каквом се облику његова молитва излива и којем је Богу упућена. Форма зависи од способности и склоности сваког понаособ. Поезија уопште, версификација, вербална музика посебно, један је од облика које молитва поприма у људској души. Поезија је, како ју је Баратински дефинисао, „потпуна сензација датог тренутка”. Можда је ова дефиниција превише општа за молитву – али је толико истинита!“
Валериј Јаковлевич Брјусов (1873-1924), руски песник, теоретичар и публициста, био је велики поклоник Зинаидине поезије, вреднујући на посебан начин „непобедиву истинитост” с којом је песникиња бележила различита емоционална стања и живот своје „заробљене душе”. У поговору „Збирке песама. Књига друга“ (1910), написао је:
„Њене песме су увек промишљене, интелигентне, краси их оштроумно запажање, усмерене су и споља и у дубину душе; оне су увек написане једноставно, али грациозно и с великом вештином.“
Нешто касније, 1915. године, у есеју „З. Н. Хипијус“, писао је:
„Као моћна, независна поетеса која је успела да нам искаже своју душу, као изванредaн мајстор стихова, Хипијусова заувек мора остати у историји наше књижевности.“
Епистоларно наслеђе
Зинаида Хипијус је припадала генерацији писаца које су волели да пишу писма, бриљантно овладавајући традицијом епистоларног руског и француског стила, чинећи их, заправо, посебним књижевним жанром. За собом је оставила веома обимну преписку која представља занимљив феномен, не само у руској епистоларној култури, већ уопште у руској култури касног деветнаестог и раног двадесетог века. Њена писма су јединствена естетска појава, а према неким критичарима, попут Георгија Адамовича, та су писма била најбоље што је песникиња написала, највреднији део њеног стваралачког наслеђа, далеко испред њене поезије, прозе и критике.
Знаидина писма откривају све аспекте њеног талента и личности – као списатељице, књижевног критичара, мемоаристе, оригиналног мислиоца, вође руског верског покрета, политичког коментатора једног турбулентног времена. Њена писма стизала су на адресе најзначајнијих савременика као што су били Мински, Сологуб, Философов, Андреј Бели, Александар Блок, Ремизов, Тињаков, Адамович, Злобин…
Зинаидина писма, појединачно или као избор, током двадесетог века бивала су с времена на време објављивана и увек су привлачила велику пажњу. Институт за светску књижевност А. М. Горки при Руској академији наука издао је у два тома њена писма као „Епистоларно наслеђе З. Н. Хипијус“ (2018, 2021).
Утицај Мережковског на Хипијево стваралаштво
Зинаидин муж, Дмитриј Сергејевич Мережковски, био је подједнако маркантна личност у руској књижевности и један од најоригиналнијих мислилаца двадесетог века. Био је писац, песник, књижевни критичар, преводилац, историчар, верски филозоф. Ушао је у историју као један од оснивача руског симболизма, жанровски иноватор историозофског романа, један од пионира религиозно-филозофског приступа анализи књижевности, истакнути есејиста и књижевни критичар. Мережковски је, почев од 1914. године, десет пута био номинован за Нобелову награду за књижевност.
Зинаида Хипијус и Дмитриј Мережковски су били и остали најзначајнији, најутицајнији и креативно најпродуктивнији пар у историји руске књижевности. Били су нераздвојни – свуда су се појављивали заједно и деловали као јединствен фронт, пропагирајући заједничке идеје. Код савременика увек је било разилажења око тога како су они распоредили своје креативне капацитете. Дилему је разрешила сама Зинаида:
„Искрено, морам рећи да никада нисам порицала утицај Мережковског на мене, само зато што сам намерно ишла у сусрет овом утицају, али на потпуно исти начин као што је он ишао у сусрет мом. Из овог контрасусрета се често рађала нова мисао или схватање, које више није припадало ни њему ни мени, већ можда – ’нама‘. На исти начин, међутим, ми смо корачали, ишли смо најбоље што смо могли, ка ’утицају‘ нашег пријатеља Д. В. Философова и свих наших блиских, чије се помоћи сећам са великом љубављу.“
Андрогени животни стил Зинаиде Гипиус
„Уметност има право да не рачуна ни на женски ни на мушки пол, да не познаје две мере, већ само једну, своју.“ – потписујући се са псеудонимом Лев Пушчин, написала је Зинаида у чланку „О женском полу” (Париз 1923). Та реченица потпуно описује Зинаидино понашање како у животу, тако и у стваралаштву – као андрогено; она није ни мушкарац, ни жена – она је своја.
Зинаида Хипијус је проповедала бесполност. Уживала је у скандалозним идејама Владимира Соловјова, који је позивао на андрогену колективну љубав. Волела је стваралаштво Оскара Вајлда, а за себе је веровала да је уметничко дело.
Презирала је телесну љубав, рађање, малограђански непотизам. Заводљива својим блиставо-смарагдним очима, поетском еротиком и сексуалном пожудом која се изливала из њених љубавних писама, Хипијус је у ставрном животу била нешто сасвим друго – говорило се да своје тело није давала ни мужу ни другом. Тело је припадало само њој. Није било ни мушко, ни женско. Њено тело је било њена уметност, део божанства – ње саме. Могло се само обожавати. И заиста, њени обжаваоци били су и мушкарци и жене – Дмитриј Мережковски, Аким Волински, Елизабет фон Овербек, Зинаида Венгерова, Владимир Злобин, Људмила Вилкина.
Зинаида се и понашала као божанство. Као богиња, са дугачком белом хаљином, са љиљаном у руци, понекад би изашла на сцену, сачекала би потпуну тишину и почињала да говори своје стихове, своје молитве: „Волим себе као Бога“, „На свету нема то што мени треба“ … Била је фасцинантна, а публика није могла да сакрије своје одушевљење.
Волела је да шокира, да изазива, да провоцира…
Дечачку одећу је носила разиграно, ноншалантно, више због спољашњег ефекта и уметника који су жудели за њом, него због себе. Током 1897. године настала је и чувена фотографија: Хипијус седи на балустради у фотографском атељеу, њена леђа су равна, глава окренута налево са величанственим падом црвене косе, витке ноге склопљене као код балерине. На фотографији носи кратку женску јакну са модерним гиго рукавима, барокну беретку, вунене панталоне, црне чарапе и лакиране ципеле са сатенским тракама. Зинаида Николајевна је без напора мешала стилове и контексте: лежерну јакну, маскенбалску беретку, концертне ципеле, траке балетских етала. Припремајући се за позирање код Бакста, 1906. године, определила се за сличан изглед заменивши женски крој јакне уметничким, са разиграним воланима.
Понекад је глумила младића и била на услузи дамама – страствено, књижевно. Своја осећања им је откривала у вешто састављеним писмима или кроз поезију написану у име мушкарца, унапред осуђеним на критике читалаца високог друштва. У стилу обожаваног Вајлда, састављала је дугачка писма Људмили Вилкиној на викторијанском енглеском. Као што се Вајлд обраћао свом вољеном Алфреду Дагласу, тако се и она обраћала Вилкиновој, са My dear boy, док би се на крају потписивала са Your only beloved Z.
„Велико слово Z овде није било само њено име, већ и нула – бесконачност, самодовољност, потпуност, савршенство, бесполност. Слово Z садржи све оно што је била Зинаида Хипијус.“. Много година касније, Олга Хорошилова у својој књизи „Руски травестити“, у поглавју посвећено Зинаиди Хипијус о њој пише – Зеленоока Z.
Када би се заситила од улоге заљубљеног каваљера, претворила би се у дивну, нежну, женствену особу. Носила је специфичне хаљине: дугачке, беле, са крагном, крилима и промишљеним кројем који јој је скулптурално прекривао ноге и стопала. Таква, Александру Бенои изгледала је као „Принцеза из снова”. Понекад је изгледала грубо, претерујући са дебелим слојем шминке, брокатом, чипкама, машнама. Тада је неодољиво потсећала на остареле пожудне маркизе из епохе Луја XIV, или на Тулуз-Лотрекове куртизане. Из епохе Луја XIV је од модних детаља одабрала монокл који је носила на дугачком ланцу, од ког се није раздвајала до краја живота.
Њена појава је била право уметничко дело. Била је или обожавана или презирана. Посебна и екстравагантна, смела и дрска, никога није остављала равнодушним. Претеривала је да би била примећена, да не би била заборављена. Тако је и било, мемоарске белешке њених савременика биле су пуне неукусних шала на њен рачун.
„Додао ме“
Портрет поетесе Зинаиде Хипијус (1906) једно је од најпрепознатљивијих дела Лева Бакста (Леиб-Хаим Израелевич Розенберг), руског уметика белоруског порекла, сценографа, илустратора и дизајнера, мајстора позоришне графике.
Цртеж димензија 54 x 44 см, рађен је на папиру оловком и пастелом. Приказује Зинаиду Николајевну заваљену на столицу у опуштеној и самоувереној пози. Са лица извиру дрскост, подсмех, па чак и презир према другима. Због дијагоналне постављености на листу и опуштене ноге делује још дуже. Да би се постигла та издуженост, на средини слике додата је папирна трака.
Колико је Бакст успео на том цртежу да пренесе целу суштину и драматику Зинаидиног живота, најбоље говоре речи Олге Хорошилове:
„Бакст је разумео, зграбио, пренео суштину. На картону је била стварнија, истинитија од оне која је позирала у радионици на Кирочној. Портрет и живот, као по Вајлдовом сценарију, заменили су места. Генерално, на овом цртежу има много Вајлдовог. Бескрајна, глатко дуга фигура која излази из портрета готово је црна-бела Саломе од Обрија Бердслија. Иста еротска дијагонала, варљива мачја гипкост бестелесног гипког тела, исти прорези убилачких очију, у којима трепере интересовање, презир, сексуална жеља и суптилни париски отров боје апсинта. Њене су очи биле сиве, а у уметничком делу су сијале смарагдно…
…Кјулоте и ципеле за плес, свилене чарапе и чипкани волан, мали господар и млади естета. Костим Зинаиде Хипијус узалуд се назива мушким. У њему нема апсолутно ничег мушког. Ово је одећа детета, пажа, хировитог младића, напудерисаног декадента, беспрекорног андрогена. Његова црна дијагонала на Бакстовом цртежу је као граница повучена између детињства и зрелости, карневала и живота, женског и мушког. Он је идентификовао ону невидљиву зону у којој је живела и радила шармантна андрогена, бестелесна, заводљиво асексуална Хипијус.“
Потпис уметника на цртежу исто тако не прати уобичајене каноне – уместо у доњем десном, налази се у горњем левом углу.До 1920. године слика је била део колекције композитора Сергеја Кусевицког, а данас се налази у Третјаковској галерији у Москви. После смрти Бакста, Хипијус је у својим дневничким записима написала како је и зашто на цртеж била уметнута трака:
„Портрет је био скоро готов, али Баксту се, прећутно, није допао. Шта је било? Гледао је и гледао, размишљао и размишљао – и одједном узео га и пресекао на пола, хоризонтално.
– Шта радите?
– Укратко – дужи сте. Морамо додати.
И, заиста, „додао ме“, за целу траку. Овај портрет, са уметнутом траком, касније је приказан на изложби.“
Бекство из Петербурга и године „после Русије“
Са оскудним пртљагом у којем су се углавном затекли рукописи и свеске, Зинаида и Дмитриј Мережковски, њихов секретар Владимир Злобин и Дмитриј Философов, 24. децембра 1919. године, заувек напуштају Русију. Најпре су отишли у Варшаву, да би октобра 1920, раставши се од Философова, отишли у Париз, у стан који су купили током једног од својих боравка у Француској 1911. године.
У Паризу су Мережковски сачували петрербуршку атмосферу и дух Сребрног доба. Зинаида је, у својој жељи да „сведочи о истини, говори, виче о њој“, организовала “Друштво зелене лампе“ (1927-1939), које је ујединило различите књижевне кругове емиграције. Кућа Мережковских окупљала је писце и мислиоце емигранте: Ивана Буњина и Марка Алданова, Николаја Берђајева, Георгија Иванова, Георгија Адамовича, Владислава Ходасевича…
У септембру 1928. године Мережковски су учествовали на Првом конгресу руских емигрантских писаца, који је у Београду организовао краљ Југославије, Александар I Карађорђевић. Зинаидино обраћање под насловом „Мечта“ је, уз још један текст који се односио на њихов боравак у Београду, било насловљено као „Писмо о Југославији“ и објављено у варшавском листу За Слободу!. Том приликом Краљ Александар I је овај брачни пар одликовао, Мережковског орденом Светог Саве првог реда, а Хипијус орденом Светог Саве другог реда. .
Пред почетак Другог светског рата Мережковски су осудили потписивање Уговора о ненападању између Немачке и Советског Савеза. Када је Немачка напала СССР, Дмитриј Мережковски је, гостујући на радију, позвао на борбу против бољшевизма, што је касније изазвало низ контроверзи. “Сарадња“ са Хитлером му није била опроштена. Једнако је била осуђивана и награда коју је за писање Дантеове биографије добио од Мусолинија.
Зинаидине последње године
Дмитриј Мережковски је умро у децембру 1941. године, два дана после можданог удара. Његова смрт дубоко је уздрмала Зинаиду: „Умрла сам, остало је само још моје тело да умре.“ Годину дана раније умро је Философов, а потом и њена сестра Ана.
Последње године свог живота, Зинаида је провела тихо, пишући биографију свога мужа. О њеним последњим данима је списатељица Тефи (Надежда Александровна Лохвицкаја-Бучинска), написала:
„Последњих месеци живота З. Н. је много радила, и то све ноћу. Писала је о Мережковском. Својим дивним бисерниим рукописом написала је читаве свеске, припремила велику књигу. Ово дело је третирала као дужност према сећању на „великог човека“ који јој је био животни сапутник. Она је необично високо ценила тог човека, што је чак било и чудно за писца тако оштрог, хладног ума и тако ироничног односа према људима. Мора да га је заиста много волела. Наравно, ноћни рад ју је уморио. Када се осећала лоше, није дозвољавала никоме да је посети, није хтела никога…“
Зинаида Хипијус je са овог света отишла 9. септембра 1945. године у Паризу, у 76 години живота, четири године после смрти Дмитрија Мережковског. Сахрањена је у истом гробу са мужем, на руском гробљу Сент Женевјев де Буа код Париза.
Објављивањем њеног „Дневника љубавних историја“ (Contes d’amour 1893—1904) у Паризу 1969. године, свет је видео друго Зинаидино лице, рањивије и нежније, оно које је скривала од очију јавности. Из дневника се може закључити да су Зинаиду у животу занимале само две ствари: љубав и смрт.
Смрт је Зинаиду затекла са незавршеном обимном биографијом Мережковског, насловљену „Он и Ми“ и са започетом, а незавршеном поемом „Последњи круг“, у коју је написала:
„Љубав – главна ствар у људском животу; љубав спаја небо и земљу.“
Лектура, коректура и адаптација текста: Владимир Д. Јанковић
ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ЗИНАИДЕ ХИПИУС
Препеви Александра Мирковића
БЕСПОМОЋНОСТ
Гледам на море жудним очима,
За земљу прикована, на брегу…
Стојим над смрћу — над небесима, —
И предати се бескрају не могу.
Не знам… да се борим ил покорим,
Ни смелости да умрем, ни да живим…
Близак ми Бог — ал не могу да се молим
Љубав желим — и не могу да волим.
Ја ка сунцу, к сунцу руке пружам
И бледи облак видик ми пречи…
Мени се чини да истину знам —
Само за њу немам праве речи.
(1983)
БОЖЈА ТВАР
За Ђавола Тебе молим,
Господе! И он је — Твоје саздање.
Ја Ђавола зато љубим,
Јер у њему видим — своје страдање.
Упорно, кроз борбу и дим,
Он брижно тка своју мрежу јада...
И не могу да не жалим
Онога што, као и ја — страда.
Када наша плот васкрсне
У Твоме Суду, као признање,
О, опрости му, Господе,
Безумље његово — за страдање.
(1902)
ЉУБАВ
Нема места за патњу у мојој души,
Душа ми је ‒ љубав ова.
Све своје жеље одмах она сруши:
Да их васкрсне изнова.
У почетку беше Слово. Чекајте Слово.
Откриће се оно.
Што је било ‒ да се сврши наново,
И ви, и Он сте ‒ једно.
Последња светлост ‒ на све ће да се пролије,
По знаку једном само.
Идите сви, и ко плаче, и ко се смеје,
Идите ‒ Њему самом.
Њему ћемо доћи у земном ослобођени,
И биће чудеса.
И бићемо сви у једном сједињени ‒
Земља и небеса.
(1900)
БЕСПОМОЋНОСТ
Гледам на море жудним очима,
За земљу прикована, на брегу…
Стојим над смрћу — над небесима, —
И предати се бескрају не могу.
Не знам… да се борим ил покорим,
Ни смелости да умрем, ни да живим…
Близак ми Бог — ал не могу да се молим
Љубав желим — и не могу да волим.
Ја ка сунцу, к сунцу руке пружам
И бледи облак видик ми пречи…
Мени се чини да истину знам —
Само за њу немам праве речи.
(1983)
БОЖЈА ТВАР
За Ђавола Тебе молим,
Господе! И он је — Твоје саздање.
Ја Ђавола зато љубим,
Јер у њему видим — своје страдање.
Упорно, кроз борбу и дим,
Он брижно тка своју мрежу јада...
И не могу да не жалим
Онога што, као и ја — страда.
Када наша плот васкрсне
У Твоме Суду, као признање,
О, опрости му, Господе,
Безумље његово — за страдање.
(1902)
ПОСВЕТА
Небеса су мрачна и ниска,
Али — дух је мој висок — знам.
С тобом сам тако чудно блиска,
И сваки од нас је сâм.
Мој пут је тежак, препун боли,
И у смрт ће ме одвести.
Но себе као Бога волим, —
Љубав ће ми душу спасти.
Ако на путу посустанем,
Малодушна се сневеселим,
Ако ли од себе одустанем
И срећу смело пожелим, —
Не затварај заувек врата,
Мутни су и тешки дани.
Преклињем свог слабог брата —
Теши ме, жали, обмани.
Са тобом сам једино блиска,
И обоје идемо на исток.
Небеса су злурада, ниска,
Ал верујем — наш дух је висок.
(1894)
ТИШЕ!
…Славна ће бити велика дела…
Ф. Сологуб 7. август 1914.
Песници, не пишите сувише рано,
Још је победа у Господњој руци.
Ране се још пуше, добро вам је знано,
Нису речи нужне у овој муци.
У час кад влада неправда и страдање,
И када свршене нису битке све,
Потребно је целомудрено ћутање
И, може бити, тихе молитве.
(1914)
Stella polare 