Oznaka: Коља Божовић

ОД ИСКУСТВА ГРАДА ДО ИСКУСТВА УМЕТНОСТИ – ИЗЛОЖБА „ПОГОН“ КОЉЕ БОЖОВИЋА

Изложбом „Погон“ (Галерија РТС, септембар 2025), која поред слика (махом акрили и комбиноване технике на платну) садржи и просторне и видео инсталације и објекте, Никола Коља Божовић нас води у још једну вожњу градом, такорећи урањање у једно искуство града, као искуство споја човека и технологије, али и распарчане, многочлане, разуђене и разилазеће перцепције.

Божовићеви радови представљају хаотичност и драж градова, са сликама које асоцирају на моменте и крхотине погледа, махове који нам остају у свести кретањем кроз пејзаж у сталном покрету.  Ту су непрепознатљиви, апстрактни облици, али и делови призора, графита, објеката, посебно технолошких. Ипак, те слике примарно не стварају доживљај хаотичности, збрке, узнемирења, већ једног специфичног мира, истовремености контемплације и урањања, честог управо у доживљају вожње, коју и симулира видео инсталација као централни део ове изложбе.

Ту су наравно и загонетни недефинисани и разливајући облици, као и они који подсећају на балоне, што с једне стране јесу иронични коментари урбаног кича и-или недефинисаности и неформираности, нестабилности стално посредоване перцепције у урбаним условима, а с друге имају потенцијал загонетке, присуства нечег неодредивог, можда није претерано рећи и мистичног, што понекад искрсне и просија иза тог метежа и његове технологизоване и рационализоване логике и логистике.

Изложбу „Погон“ на битан начин декодира и објекат који представља ретровизор, који као да се од свог „нађеног“ облика симултано трансформише у мермернолику скулптуру. Технологизована стварност нађених објеката тако се стално трансформише и одржава истовремено и равнотежу и напетост са уметничким обликовањем и његовим производом, па на тај начин ова изложба добија смисао не само погона који нас води на једно технологијом омогућено путовање, луду градску вожњу, већ једног уметничког путовања од предмета до уметничког објекта, путовања које прати стварање и уобличавање уметности саме, њену моћ једино њој својственог преображавања дате нам и понекад тако болно наметнуте стварности.