КО ЈЕ ПОБЕДИО У КУБАНСКОЈ КРИЗИ?
На Институту за новију историју Србије је, у оквиру редовног трибинског програма, а на позив вишег научног сарадника и истраживача Хладног рата, Јована Чавошког, гостовао амерички професор Џејмс Хершберг (James G. Hershberg), са Џорџ Вашингтон универзитета у Вашингтону. Тема предавања је била Кубанска криза и Југославија (Yugoslavia and the Cuban Missile Crissis). Премда колегијално и пријатељски сажето и кратко, предавање је било изложено у општим цртама. И то је прва информација коју ваља запазити са овог предавања. Не због тога што је било „општег типа“, већ зато што је таква врста приступа произлазила из професоровог уверења да се наша историографија слабо бави Хладним ратом, те да је довољно изложити само најосновније аспекте кризе. То је донекле и тачно. Однекле је поражавајуће.
Странци, за разлику од нас, своја предавања почињу неком врстом саморефлексије и дугим уводом у начин на који је тема истраживана. Кроз тај увод стичемо увид у другу важну информацију о међусобним (научним) перцепцијама и начину историографског сазнања. Хершберг је објаснио да је чак и данас амерички наратив о Кубанској кризи доминантан. Ово место ваља упамтити, јер ћу се још једном на њега вратити до краја текста. Истина, од почетка деведесетих година америчка историографија је почела да прикупља и знања заснована на архивској грађи других великих актера у кризи, али и малих земља, попут Југославије. Но, изгледа да ни један други дискурс још увек није угрозио амерички начин интерпретације ове кризе.
Трећа ствар: добар део предавања био је посвећен америчком доживљају Југославије током Кубанске кризе, 1962. године. Основна ствар на којој је Хершберг инсистирао је да је америчка администрација опомињала Југославију да заиста буде неутрална и доследна својој политици несврставања. Последично, посматрано из америчке перспективе, чинило се да је Југославија нагињала ка Куби и Совјетима. Таква америчка перцепција Југославије нужно води ка преиспитивању југословенске позиције у Хладном рату и Кубанској кризи. Обично се Тито доживљава као „западни играч“, што је била последица Резолуције ИБ-а, но далеко је више доказа да је Тито доследно, посебно после Стаљинове смрти, неговао своје везе са СССР-ом. То се највише испољавало кроз куповину наоружања од Совјета и распоред војних снага унутар саме Југослвије који нам говори да је за Југославију потенцијална опасност, кад је већ преживела 1948. годину, долазила са запада.
Хершбергово предавање је имало уобичајен ток: динамика преговора, дужина трајања кризе (суштински не 13 већ 6 дана), потом осврт на улогу Вељка Мићуновића као југословенског амбасадора у Америци током кризе, осврт на кинематографију и књижевност у којима је криза обрађивана, па и осврт на Џорџа Кенана, америчког амбасадора у то време у Југославији. Интересантно је било и то што нас је професор питао да ли знамо ко је Кенан и да ли смо чули за његов „дуги телеграм“ којим је постављен један од праваца америчке спољне политике. Такво питање рефлектује непријатно сазнање о савременом америчком доживљају наше историографије. Наравно да знамо ко је Кенан. Спомен плоча, уграђена у зидине некадашње америчке амбасаде ће вам избити очи у Кнеза Милоша ако туда пролазите. Сваки студент историје требало би да је чуо за Кенана чија је доктрина и данас актуелна и могла би да представља могући модел решења за савремене кризе у свету. За разлику од Рузвелта и Трумана, Кенан је заговарао поделу Европе на интересне сфере утицаја. Тиме је његова идеја била ближа британској и совјетској када су Британци и Совјети у октобру 1944. године делили Балкан на проценте, а можда је она пружала и дуготрајније основе послератном свету који је одмах по окончању Другог светског рата склизнуо у Хладни рат. Иако русофоб, Кенан је био реалиста. У том смислу је, пре почетка Украјинског рата, Сергеј Лавров изнео предлоге који су суштински били засновани на идеји поделе интересних сфера као могућем путу ка договору између великих сила нашег доба.
Кубанска криза одразила се на цео свет, били су то паклени дани за планету, па и за наш регион. Ипак, решење је нађено. Совјети су повукли нуклеарне ракете са Кубе. И ту настаје проблем. Проблем америчке историографске интерпретације прошлости. Историја нема много сврхе уколико ствари не назовемо правим именом, јер се онда из ње и не може ништа научити. И професор Хершберг је, спонтано или не, предавање завршио на овај начин. Непријатност се огледа у томе што је заборавио да каже да је, за узврат, Америка своје нуклеарно наоружање повукла из Турске. А то мења поглед на ствар утолико што на питање „ко је победник у Кубанској кризи“, не бисмо могли да одговоримо са „Совјети су се повукли“ (што даље имплицира да је Америка победила). Морали бисмо да кажемо да је био нађен компромис. Да су обе супер-силе ретерирале. А то онда није амерички успех.
Кад смо већ код последица Кубанске кризе, унутрашњи глас инволвираних у ову тему испреда многа питања, недоумице, аналогије и настоји да попуни празнине у објашњењима. Прво и основно питање које се намеће је, дакле: ко је победник? Оно је важно због тога што ако кажемо да су обе силе ретерирале, искуство Кубанске кризе може бити употребљено и у садашњим кризама, али је потребно да обе стране попусте. Хершберг је инсистирао на томе да нема кризе из које се разговором не може изаћи, што је тачно, али је уз то још потребно додати да у Кубанској кризи није било победника. Друга је ствар како су америчка историографија, амерички медији и јавно мњење накнадно ово питање усмеравали и интерпретирали (повлачење америчког наоружања из Турске је прећуткивано дуго након кризе). Наравно, отвара се и питање Кенедијевог убиства које је могло бити и последица унутрашњег незадовољства његовом политиком попуштања према Совјетима током кризе. Има смисла запитати се да ли је Кубанска криза утицала на одлуке Другог ватиканског концила који је након ње енцикликом свету обзнанио да је човечанству потребан мир, што је у будућности подразумевало приближавање два блока (а суштински пенетрацију Ватикана у Источни блок и почетак пада Источног блока). На питање о утицају Кубанске кризе на наш регион, источни Медитеран, Хершберг је одговорио да на ту тему тек следују истраживања, но нама се чини да је регионалним историогарфијама тај проблем опипљивији и видљивији него америчкој историографији. Док је америчко нуклеарно наоружање из Турске било повучено, из Италије није, а то је угрожавало и отежавало југословенске позиције.
Оно што би српске историчаре занимало да чују, а до чега нисмо дошли на предавању јесте следеће: које су све опције (да ли их је било више?) биле разматране у процесу решавања кризе? Јер, избор једне стратегије постаје не само значајан, већ и историографски информативнији, тек када га видимо у лепези могућих избора стратегија. Шта је и због чега у стратегијама решавање кризе било одбачено? Такође, постоји ли тако снажан савремени руски историографски одговор на амерички наратив о Кубанској кризи? И шта нам сплет околности у којима је Југославија учествовала као нека врста посредника у кризи говори о степену њеног суверенитета? Да ли је Југославија суштински била несврстана? Ако није, шта онда јесте била?
Stella polare 