Oznaka: Марко Тодоровић

Marko Todorović živi u Konticama, selu pored Obrenovca. Završio je ekonomski fkultet u Beogradu. Piše poeziju i prozu.

Sećam se jednog čoveka koji je govorio: DOK JE MAJKA ŽIVA BIĆU I JA!

A imao je, za ženu, Ruskinju. Jednog je Vaskrsa došla kod majke na kafu. I nisu imali dece. Preminula je mlada.

I video je, isti taj čovek, jednog jutra dok je na posao odlazio, u jaruzi crno biće sa rogovima, uspravno! A jednom je čak u svom voćnjaku, iz zemlje, izvadio vreću nekakvih dukata, a onda mu je u snove dolazio nemački vojnik i zahtevao da mu ih vrati. 

U Tatarskoj je jaruzi, u vreme Prvog svetskog rata izginulo dosta mladog sveta. Kosti su im, godinama, zarastale u zemlju, ili ih raznosile šumske zveri. 

I Miladin Ćosić je ubio dva Nemca, a oni, zatim, dvesta ljudi streljaše. Beše to OPOMENA. 

I Rosi su, sestri moje prababe, odsekli nogu. I Vlajko je, njen otac, prodao njivu kako bi je udao. I čovek je taj mučio. I preminula je mlada. Na groblje kad odlazim posmatram iskrivljen spomenik, izbledelu sliku i iste takve natpise. Onda prstima čitam. Živo meso ispunjava neživost kamena. Na grobljima se otkrivaju istorije, razne. 

I Vlajko je taj, otac moje prababe, imao i sina Marka. Govore da je bio lep čovek. Jednom su sekli drva na nekakvoj spravi i ta ga je sprava lišila života. I svi imaju svoja mesta u groblju. I znam gde se nalaze. Znam njihove istorije. 

I moja je majka imala snove, ipak. Završavala škole i upoznala mog oca. A onda, nakon brata, došao sam i ja. I postadoh svestan onog trenutka kada me sestra htede baciti kroz prozor. I ne volim bolnice. U jednoj od njih je i otac. Majka svakog petka odlazi u posetu. U rukama nosi teške torbe i čeka autobuse satima. 

I mene je rodila Crnogorka. I uzalud laju krezavi psi. Ništa mi ne mogu. 

Danas smo jeli prženice, sa belim lukom. I raširio sam peškire da se suše. Jedan žuti mi je poklonila tetka. Preminula pre dve godine nakon duže borbe sa rakom. Peškiri se dobijaju i na sahranama. I kada sam stričev krst nosio osećao sam se nelagodno, jer video sam da ide ispred mene. 

I dadoše mi peškir. I majka je, na sahrani njegovoj, služila žito. Priznajem da je to najlepše žito koje sam ikada jeo. 

I jedan je čovek govorio: KADA JA UMREM, NA DAN MOJE SAHRANE, NEKA SE POKVARI TRAKTOR. 

I moja je majka radnik sa velikim slovom R. I bacali smo mačiće u reku, davno. I majka se plašila da neće biti dovoljno hrane za sve. I posmatram je na slikama. U njenih sedam godina kako u naručju drži mače. Tamo u Plavu. 

I ona okopava baštu. Sadili smo luk prošle godine, a godinama unazad, sadili krompir, a zatim ga vadili iz utrobe zemlje. I pre neki dan, zvanično, objavila je radosnu vest: KOKOŠKE SU POČELE DA NOSE JAJA!

I sanjam očevu babu po majci, često. Žena koju ne poznajem dolazi da mi nešto saopšti samo svojom pojavom. Izostanak reči me ne plaši. Otac i ja premeštamo njen skelet od garaže do oraha i tu ga ostavljamo. U sanduku, razume se. 

A jednom sam sanjao i da je pradeda oživeo. Majka i otac otišli na groblje, a on iznad groba, u sanduku leži i pita: PA GDE STE VI DO SAD? 

I otac je služio vojni rok. Govorio mi o Blavoru. Debeloj zmiji koja tamani otrovnice. A majka je iste ubijala, plašeći se da ne uđu u kuću. 

Sada, otac majci govori kako je sanjao Poljane, selo u kom je živeo od rođenja pa do svoje pete godine. Kako trči i ne može da se zaustavi. I znam da plače i da se priseća slika iz mladosti. Poput nezaustavljive erupcije vulkana te slike naviru i oslepljuju. 

I sećam se kako su stric i on sedeli na pragu kuće. Na stepeništu, nedaleko od česme. Ispijali pivo, ili pak rakiju. Sada je ta kuća zatvorena. Ponekad, u noći kada se probudim, sa prozora svoje sobe posmatram kuću koju prisvaja mesečina. 

I gde je sada stric, da ocu kaže: NE DAJ SE BRAĆA! 

A gavran kaže: Nikada više, nikada više…