Нарцис Алиспахић

Narcis Alispahić je umetnik, rođen 1983, u Zenici (BiH). Akademiju umetnosti završio je u Novom Sadu (Srbija), a dalje se specijalizovao u Švajcarskoj, na Visokoj umetničkoj školi u Ženevi (HEAD).
Bavi se slikarstvom, crtežom, skulpturom, videom i muzikom. Ideje crpi direktno iz bogatog životnog iskustva (rat, izbeglištvo), zatim iz života u više različitih zemalja, a u posljednjih nekoliko godina je fokusiran na Ekvador i Estoniju. Što se tiče stila, on je ekspresionistički, menja se zajedno sa temom koju umetnik obrađuje, neprestano prati onu životnu nit koja je istinita bez osvrta na modu ili trend.
U akvarelima iz serije „PORTETE“ umetnik slika nepoznato ostrvo na koje su junaci zalutali nakon brodoloma. Tamo počinje novi život, mešavina rajskih ugođaja, mitologije, egzotike, ali i piraterije, opasnosti od kriminala.
Inspirisan ekvadorskom autentičnošću, slikar gradi paralelni svet jungijanskih simbola koji oslikavaju vitalnost života.
Narcis je autor brojnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a njegovi radovi se nalaze u mnogim kolekcijama.

Posljednjih nekoliko godina živi i stvara u Ekvadoru. Inspirisan egzotikom, neobičnim društvenim okolnostima i osećajem slobode koji je tamo pronašao, umetnik pravi crno-bele crteže u stripskom maniru, pozivajući nas na avanturu po tropskim predelima. Kao jedna vrsta omaža Mister Nou, Kortu Maltezeu, Robinzonu Krusou ili Homerovom Odiseju, Narcis gradi imaginarno ostrvo na koje protagonisti stižu nakon brodoloma. Počinju život ispočetka u novoj slobodi. U simboličkom smislu poruka glasi – umetnost treba živeti, jer na taj način mjenjamo i naš život.

IZ DNEVNIKA OSTRVA PORTE

Došli smo ovde nakon brodoloma, preživili smo rat, dva… Nakon svega, PORTETE je bio spas, a ne kletva. Kapetan Talog, Urok, medicinska sestra Svila – smijali smo se našim prošlim živtima, a radovali se mrežama punim ribe. Svakog dana na ostrvo je pristizala bar po jedna velika kolona onih koji su sve napustili, kojima je rat takođe, pored razaranja, donio potpuno oslobođenje. Ne radi se o tome da su oni bili u nečemu bolji od drugih, ali su svakako na ovaj način bili slobodniji. Život bez onih najsuptilnijih okova koji vežu jače od metala, okova čija je legura bila strah od življenja pomiješan prosto sa dosadom. A ovde ih je pak čekao zaborav, za mjesec dana više neće biti bitno ni ko su ni odakle dolaze, taj zaborav u svojoj majčinskoj pravičnosti ih je podsjećao na čistu, ali nikad doživljenu ljubav. I prilazili su mu s poverenjem, i mraku, i svjetlu, i velikim talasima i zemljotresima.
Na Porteteu se nalazi Pećina u kojoj niko ne može da vas nađe. Odustali su, priključili su se na kratki spoj svakodnevnog samomučenja civilizacijom i ostavili su nas na miru. Tu pećinu sam preuredio u galeriju slika, ah kako je lijepo! Pogani jezici Babilona ne dobacuju više do mene, a mi s druge strane okeana slušamo graktanje velikih crnih ptica. U Neptunovu lagunu su nekad davno dolazili pirati, najpametniji ljudi koji su ikad hodali Zemljom… plovili morem? Sve priče o njihovim ukletim brodovima i duhovima su istinite, kockarski dugovi, raštimane gitare koje jadno zvuče na otvorenom moru, bacanja Tarota, slobodna ljubav, kratki životi… Ne baš suptilni likovi koji su možda kao djeca prisustvovali nekom javnom pogubljenju drugih ozloglašenog pirata i u tom njegovom konačnom „porazu“ od rulje su vidjeli spas, svoju budućnost, sanjajući bjekstvo i možda i sopstvenu smrt na sličan način. Taj san je sve što su tada imali i činio se dovoljnim i vrijednim pokušaja. Ono između što bi se hipotetički desilo nakon odlaska, bilo je više nego dovoljno, samo dan na Porteteu… Ovde je dodir surovosti i suptilnosti ključan za preživljavanje, mora postojati ravnoteža, jer sirovost je malodušnost, a rafiniranost omogućava da bjekstvo bude u neku ruku genijalno. Ah kakva vrućina! Sve se topi, a pogotovo salo na stomaku. Džinovska zmija je strašna, ali ponekad bi došla i naslonila glavu na moje rame dok spavam. Probudio bi me njen miris ili smrad, ne znam, poput insulina, vještački generisanog molekula u laboratoriji. Taj bi miris u san donosio nova bića ili polubića. Mora da se pitate kako je to sanjati na Porteteu? Sad ću vam reći istinu, pošto sam slikar, razvio sam neobičnu sposobnost sanjanja gotovo lucidnih snova. U njima sam putovao po celom svetu, svaki je san bilo jedno novo putovanje. Jutro u Pjongjangu, doručak u Adis Abebi, muzej u Londonu, poslijepodne u Andima, sve to, jer kroz crteže sam razvio neobičan osjećaj za prostor koji moja podsvijest nije mogla da razlikuje od „realnosti“. Ti prostori su se nadovezivali u najegzotičnije avanture laganog prizvuka, jedan deo, možda veliki deo moje duše koji je lak, došao je tu do izraza, a to je opet povezano sa polovidbom i klizanjem po mirnom moru u topli suton…

Када говоримо o Нарцису Алиспахићу не можемо раздвојити његово дело од његове биографије. Живот овог уметника обележен је избеглиштвом, сталним пресељењима, путовањима, боравком у различитим земљама и културама и немањем сталне адресе. Његова уметност је неминовно стварана у таквим условима, и то се одразило на коришћене материјале, не теме, на приступ раду, али она је истовремено била и осмишљавање таквог начина живота, којим се принудни авантуризам и луталаштво претвара у озбиљну духовну и личну потрагу и основ за једно мултиперспективно и динамично разумевање света.

Алиспахићево сликарство обележено је честим променама у теми и стилу, сталним трагањем, али и континуитетом обележеним приступом који слике третира као белешке, готово тренутне записе и рефлексије текућих што личних што колективних прилика, али који укључује и озбиљан мисаони, идејни, чак философски основ који ти, на први поглед успутни, записи поседују, а да при томе нису пука илустрација оваквих или онаквих, априорно и ван сликарског чина и чињења заснованих и уобличених идеја.

Нарцис у својим сликама промишља човека у жељи за слободом у контексту наше техничке и технолошке цивилизације, у контексту различитих облика репресије и манипулације, као и медијски или институционално посредованим усмеравањем погледа. Стални покрет који обележава његово сликарство, колико и живот, не почива ни на култу немира нити грабежа нити лажне слободе којом данашње корпоративне елите мотивишу прекарни рад и несигурност запослења. Стални покрет је усмерен ка непрестаном преиспитивању свега датог и задатог, довођењу у питање свега, па и самог себе, немирењу са схемама, обрасцима, инерцијама, пасивношћу, које пре или касније огрезну у заговарању или оправдавању репресије или различитих форми самопотирања.

Овај сликар, стога, никад ни у раду ни у животу не заузима позу уметника, нити свој рад и животне изборе уобличава у складу са модама и фондовским налозима. Он је уметник који свет доживљава и свет гледа уметношћу, кроз своје стваралаштво, свој стваралачки поглед који не скреће фокус од оног што види, што му се излаже, што захвата у покушају да разуме – кроз поетички чин разуме – покушавајући можда и да га на тај начин преобрази, а и себе са њим.

Тако је пресељењем у Еквадор, стицајем животних околности, Алиспахић овај део света одмах укључио у своје стваралаштво, али не као одражавајући предмет сликарског представљања, него проничући у јединственост природе и географије, културне особености, али и митопоетички потенцијал Латинске Америке доживљен на лицу места, а не само посредством одређених уметничких мода и задатих, нужно идеологизованих пројекција. Он не слика егзотику као такву, него трага за оним иза ње, пре свега слободарским, али и утопијским потенцијалом који поседује. Најпре су то били радови који тематизују Елдорадо, трагање за изгубљеним рајем, чаробном земљом среће и обиља, која код овог уметника постаје слика тежње за преображајем, готово алхемијским преображајем себе и целокупне стварности ка једном другачијем виду постојања, који превазилази ограничења и терет палости.

А онда, поново стицајем животних околности у сагласности са уметничким трагањима, пред Нарцисом се отвара тема „златног острва“, земље опасности и слободе, изолације али и апсолутне, космичке отворености, када открива стриповски стилизовано поетику црно-белог цртежа, у коме сваки рад може да делује самостално, али и као део једне стриповске целине, спајајући чисту ликовност са наративношћу унутар сваке појединачне слике, али и структурацијом сваког појединачног сегмента тако да се потенцијално отвара према могућностима визуелне нарације.

У његовим радовима, изложеним у културном центру Villeurbanne у Лиону и у СКЦНС Фабрика у Новом Саду, представљени су управо призори једне приче о луталаштву, избеглиштву, несигурном и несталном животу, али ипак усмереном ка истини и слободи, отвореном ка егзистенцијалном преображају и за свако искуство и сваки облик постојања, који налази своје уточиште или макар привремени заклон на пустом острву, острву пирата и бегунаца, острву на коме је можда сакривено благо а можда и не, које је можда рај а можда пакао, а можда и једно и друго помало, односно овај наш свет у малом.

Неименовани ликови мушкарца и жене, слободари и луталице овде налазе свој чаробни брег и прилику да певају своју (панкерску) песму слободе, али и да тај брег и ту слободу бране и оружјем, јер то острво на којем су је и даље део овог света, његовог поретка односа, који насиље чини неизбежним. Златно острво је стога у онтолошком смислу овај исти свет, наш свет, који нуди тренутни и макар привидни предах, али и нимало привидне опасности, и који ипак отвара могућност једног дубљег преображаја, чији би основ могао да буде у доживљавању укуса слободе, неспутаности од саморазумљивих цивилизацијских (читај капиталистичких) намета, вери да ако смо слободни и ако волимо можемо готово све, да људско стваралаштво потенцијално нема граница, и да је зато увек могућ нови почетак, за сваког од нас и за све на уједно.

Овај нови Алиспахићев циклус при томе не почива на јефтином и кичастом егзотизму, као ескапистичкој илузији потлаченог а самоувереног западњака, нити на култу „доброг дивљака“ и величању бекства од цивилизације, као суштинског бекства од одговорности, па, ако га доведемо да крајњих консеквенци, и бекства од слободе. Нарцис у овим ка стрипу отвореним радовима ствара један опор и тврд свет, пун опасности и неизвесности, али свет који нас мами слободом и различитим могућностима њеног остварења, који нас мами храброшћу за коју, навикнути на удобност и послушност, често нисмо и не бисмо могли да будемо спремни.

Ови радови ће нас подсећати због чега су многи од нас волели и воле Хуга Прата, на пример, због чега волимо жанрове засноване на авантурама и на први поглед бесциљним путовањима, о трагањима за непознатим земљама у којима се можда крије срце нашег рањеног света. Нарцисови радови нас подстичу да у себи трагамо за основом те тежње и чежње која је дубоко у нама, тежње за слободом не само од оваквих или онаквих друштвених окова, него и слободом од ограничења нашег људског стања, слободом која је могућа тек после темељног преображаја нас самих и света у ком живимо, а за коју Нарцис као да верује да је ипак могућа, и да ту и ми сами можемо – бар понешто – и да допринесемо. Чежњом која у себи крије и радост и сету, сету због појачане свести о нашем људском стању, али и радости због могућности да се оно промени, могућности која, колико год ирационална и наизглед неостварива, ипак титра негде у нашим срцима, и тако нам дубље од сваког могућег разлога сведочи да је слобода и даље ту и да се, можда, треба само мало осмелити.

Алиспахићева потрага са слободом и за домом је једна те иста и уметност може бити њено моћно оружје, али само као истински заинтересована за човека, за слободу и дом сваког од нас, а не за личне или групашке рачунице и интересе било које врсте, каквом год реториком они били образлагани.