Кроз високу црну траву јурим зраке јутарњег сунца који се виде кроз процепе Борим се на путу са опасностима које носе заводнички мириси На чистини упадам у замку живог песка погледа ледено сивог зрневља Урањам да бих се спасао дубље и дубље не желећи да изађем ипак проналазим крај Ту ме чекају сирене на бреговима позивају ме да им чешљам косу да им скидам шкољке са крљушти Нешто ми говори – бежи док руке срљају напред желе додиром да оповргну лаж Али нема лажи, ни фатаморгане пошто је пустињак нашао оазу са једним бокалом вина из којег сипа жена црне косе сивих дијамантских очију и усана са којих се чује море
Мадругада
Реч постаде месо и ходаше пустим улицама ноћи Клизила је самоуверено низ калдрму Спуштала се низ брдо са намером Неко би рекао да лута да тражи не знајући да је то свезнајући Нема сумње у покрету Пут је предодређен Низ брдо ка води која дозива певајући луди од узбуђења док Реч у свом ритму пролази поред шарених зграда Оронулих обојених Пролази поред белог голуба руку које говоре Em nome do Pai do Filho e do Espirito Santo Не застаје не појми Само наставља даље у присуству заборављених Они настањују тај свет Они га називају домом Тај свет између светова оног од јуче и оног од сутра Не брину они за још једног пролазника Може бити само један од њих Не марећи се мимоилазе нада и безнадежност Сви свеци и њихове осматрачнице раштркане по Лишбои не нуде поглед који Реч тражи Спуштајући се ка тријумфалној капији она буди све које треба Данас нема кашњења Пролазећи испод тријумфалног лука дочекује је ветар Носи поздраве радује се Реч корача по тргу Заобилази краља на коњу Поздравља певајуће воде заузима место поред усамљених стубова и постоља испред океанског коридора Чека да се обистини речено Небо мења боју и најављује први зрак јутра Светлост сваким тренутком пресвлачи град у нови живот Поклања чудотворни смисао Обелодањује све скривене лепоте Она затвара своје свевидеће очи Жели да осети јутарњи мраз мирис океана и топлоту сунца на кожи И у почетку беше Реч а онда би чудо
Порођај
капљица зноја игра на њеној црној обрви пред оком упија оштре зраке и пламен поморанџи у кецељи обгрљеној рукама поскоче са сваким кораком клизе ударају дах јој је тежак терет који носи пред њом играју боје врти се свет као глава сунцокрета пљувачка и крв сједињују се из носа по језику она пада с ногу на земљу да гледа облаке којих нема сливају се поморанџе низ кецељу растурене разбијене
Крваве наранџе
врт наранџи у Севиљи је горког укуса црвене су наранџе натопљене крвљу својих баштована красе земљу неверника маме осмехе миришу на срећу коју Мавари нису имали а коју су толико тражили поносне су наранџе севиљске свуда истакнуте горке укус је никакав тече крв маварска у њима све је у изгледу Херкулова златна јабука бесмртности бесмртни су само они који су је засадили
Stella polare 