Oznaka: Оливера драгишић

ЗРНО ЗДРАВЉА У СВАКОМЕ ОД НАС

Неке нам теме долазе издалека, не знамо зашто је то тако, али осећамо да нас не напуштају и да траже своја слова. Тако и ова. Пре неколико месеци сам гледала један документарни филм на Трезору. Схватила сам да је моћ документарног филма велика, уз све мане које таква врста филма са собом носи, посебно у процесу монтаже. Па ипак, ако је добар, документарни филм нам даје драгоцене увиде.

Био је то филм о шизофренији. У ствари, приказивао је живот затвореника, махом шизофрених особа које су починиле велики злочин и које су истовремено биле и на одслужењу казне и на лечењу. Филм најпре приказује зграду затворске болнице (то је она зграда, ту, у вашем комшилуку), потом администрацију, затим кухињу и спремачице, потом полицајце, затим лекаре и на крају људе због којих је та зграда тако и осмишљена. Разних је профила личности било, али један ме је гануо, слушала сам га пажљиво и чула сам га на начин на који необјашњиво запамтимо неке реченице, људе, ситуације. Он је био вишеструки убица. Његова казна гласила је: четрдесет година робије. Дијагноза: тежак облик шизофреније.

Како се филм ближио крају, његов је лик постајао све издвојенији и све изоштренији. На крају филма, режисер разговара са њим. Најпре је приказан како у веома уском затворском ходнику, на плавим струњачама у кимону и црном појасу (трећи дан) пред осталим затвореницима демонстрира кате. Тишина је свечана, они га гледају, он длановима и стопалима сече ваздух, има лепо лице, али са тим лицем нешто није у реду.

Потом га режисер позива у посебну просторију и са њим разговара пред камерама. Пита га шта је урадио, како се осећа, колико има још до истека казне, шта ће после…

Он каже да је убио деветоро људи, али још смирено додаје: „Ја нисам пуцао у људе, ја сам пуцао у бубе.“

Режисер га пита: „А мислите ли кад о својим жрвама?“

Он каже: „Како да не. Мислим. Они су свакога дана ту поред мене. Видим их све поред себе.“

„Јесте ли познавали људе које сте убили?“

„Јесам. Убио сам сестру, брата, другара, девојку, ње ми је много жао, њу сам много волио, они су сад сви ту поред мене. И ко зна колико бих људи још убио, и себе бих на карају убио да ме нису зауставили.“

„Да ли се кајете што сте то урадили.“

„Кајем се.“

„Како видите свој живот после затворске казне?“

„Па, милим да не бих могао имати породицу, мислим да то није фер пошто сам толике људе убио…“

„Сада ћу вас питати нешто на први поглед необично: да ли је живот леп?“

Камера фокусира његово лице. Очи су му тачно онакве каквим је Спилберг описивао очи ајкуле, као да није ту, као да је негде далеко у себи, далеко од самог себе, а истовремено је ту, тим очима не верујеш, али чујеш глас:

„Живот је леп.“

Често сам помишљала на тог човека, на ту болест, на ту зграду, на те људе, он је већ одавно мртав, али да ли је и како је био жив. Био је болестан, али у њему као да је постојало зрно здравља.

Потом сам недавно погледала још један документарни филм о две жене које су својим примером сведочиле излечење од тешког облика шизофреније, без лекова, без струје, без насиља. То је један фантастичан филм и, мада говори о шизофренији, говори о свима нама у свакодневном животу. У њему (линк је испод овог текста и можете га погледати) записано је и много тога о сили језика. О снази вере у некога. О стрпљењу. О вољи. О томе да и борба може да досади, да постане напорна и да се тада премеће у снажан порив да се човек коначно са својим проблемом и избори.

О дуготрајном, али успешном процесу излечења од шизофреније говорили су лекар, психијатар и болесник, шизофреничар, свако из свог угла.

Тако је режисер питао доктора: „Она је била заиста тежак случај, зашто се веровали у њу?“

Он би одговорио: „Да била је страшан случај, седела је две године на кревету, љуљала се напред-назад, и ни једном за две године није отворила очи, а камоли да је нешто рекла. Али за све те године ни једном није закаснила на терапију. Видео сам борца.“

Њу би питали: „Зашто сте му веровали, зашто сте веровали свом психијатру?“

Она би рекла: „Једном је рекао једну реченицу која ми је помогла.“

„Коју?“

„Ја сам седела на каучу, љуљала сам се напред-назад, гризла сам своје руке, кривила сам врат, очи нисам отварала, само сам ћутала, али сам га чула: рекао је – спољни свет понекад заиста изгледа насилно. Ја сам се питала одакле он то зна. Али он је знао. И одлучила сам да му поклоним поверење, али још две године нисам отворила очи.“

Потом би режисер питао доктора: „Да ли сте знали у којем тренутку сте јој помогли и којом реченицом?“

Доктор би рекао: „Не, не уопште. То ми је рекла тек неколико година касније. Тек неколико година касније сам схватио шта је било важно. Изгледало је као да две године није било никаквог помака.“

Значи, некада кажемо неке реченице које друге људе дотакну, али нисмо тога свесни. Неке реченице могу скинути главу. Неке нам главе задржавају на раменима. Процес учења о другима, ма у којем односу са њима били, је и процес учења о себи. Понекад је доктор грешио, говорио је: „Ти не волиш своју мајку:“ Она би се бранила и објашњавала да то није тачно и на крају је доктор признао да је погрешно процењивао: волела је своју мајку иако је она била део проблема. Признавање грешака изграђивало је њихов однос и јачало поверење.

У том филму се још може видети како сваки помак ка здрављу доноси нове проблеме, јер је сваки помак био улазак у непознато, а онда је било тешко носити се са непознатим, емотивни удари су били јаки и било је потребно савладати сваку нову фазу у процесу оздрављења. Када је једног дана коначно отворила очи, видела је психијатра наопако. Били су потребни месеци да се слика стабилизује, јер јој је вид годинама услед болести био на неки начин обустављен, односно болесна особа се, поред осталог, од спољашњег света бранила жмурењем.

Једном је доктор узео десет дана одмора. Отишао је са својом породицом на море. Она се осетила напуштеном и покушала је да изврши самоубиство. Са вешала су је скинули на време. Када су питали доктора како би се осећао да се она убила док је био на одмору, одговорио је да би то било „…ужасно, просто ужасно.“ И срећа игра неку улогу, као и сила живота и вере. Доктор и она су савлађивали нову фазу, а то је била важна лекција у њеном животу: морала је да почне да учи да живи без њега, односно да се постепено све више ослања на себе.

Другу саговорницу су питали: „Да ли је ваша докторка вас волела?“ Жена је ћутала дуго, тражила је одговор и нашла је веома прецизне речи: „Волела је здравље у мени.“

Обе жене су здраве. Имају породице. Интервју је обављен и са њиховим мужевима, удале су се када су већ успеле да се изборе са шизофренијом. Веома су живахне и успешне: једна је помоћница у болници (успела је да заврши школу за медицинске сестре и помаже особама које имају психичке проблеме), друга је написала шеснаест књига о свом путу ка оздрављењу.

На крају их режисер пита: “Плашите ли се да ће вам се болест вратити?“

Нису се плашиле. Једна рече:

„Да ли сам понекад анксиозна? Да. Да ли сам понека депресивна? Да. Али не плашим се ни најмање. Научила сам како са тиме да се носим, како да управљам собом и никада се није вратило.“

Друга рече: „Када осетим нешто узнемирујуће, знам како да се изборим. Најпре га препознам, кажем себи „wait the minut, what is going on here?“, и онда знам шта треба да радим, никада се није вратило.

„Шта треба да радите?“, питао је режисер.

„Радите нешто, пишите, плешите, идите у шетњу, позовите некога… Борите се.“

Обе жене су своје страхове од могућег повратка шизофреније потиснуле у поље несвесног и понекад би сањале себе као шизофрене, али на јави су биле стабилне. Ни једна није рекла да је било лако. Ни једна не би мењала свој живот за други. Обе су подвукле важност борбе. Обе су подвукле важност приступа. А заједничко им је било да нису биле лечене лековима, већ разговором, стрпљењем, љубављу и посвећеношћу својих психијатара.

Пратећи ниво филма је агресивност фармацеутске индустрије и Светске здравствене организације које нису заинтересоване за лечење без лекова, упркос налазима науке и доказима да је излечење ове болести могуће. Још један важан ниво филма подвлачи пецепцију околине која може да помогне или одмогне.

Важно је имати среће и некога ко ће се ухватити за зрно здравља у нама кад је тешко.

То онај човек из првог филма, са очима као Спилбергова ајкула, није имао. А и у њему је било здравља.