| Ирена Колај Ристановић је доцент на Групи за турски језик, књижевност и културу при Катедри за оријенталистику Филолошког факултета Универзитета у Београду. Звање доцента стекла је након одбрањене докторске дисертације Културни идентитет муслимана у Београду 1841-1867. Рођена је у Београду 1981. године где је завршила основну школу, Гимназију „Свети Сава“, основне академске студије оријенталне филологије и одбранила мастер рад на тему Документи породице Вељковић на османском језику и њихов историографски значај. Од 2008. до 2019. године била је запослена у Историјском архиву Београда у звању стручног сарадника-архивисте. Тренутно је ангажована на држању наставе из османског језика и османске дипломатике и палеографије на Групи за турски језик, књижевност и културу при Катедри за оријенталистику Филолошког факултета у Београду. Уже поље научног рада којим се бави је културни идентитет Османлија и муслимана у београдској вароши у XIX веку, те образовање муслимана у постосманском периоду на тлу Балкана. Истраживачки рад је базирала на коришћењу извора српске и османске провенијенције. Шире поље њеног научног рада обухвата анализу примене шеријатског права у Османском царству. |
Перцепције османска војске: сведочанство културног идентитета?
из књиге Ирене Колај Ристановић
Култура и идентитет: муслимани у београдској тврђави и вароши 1830-1867.
Монографија Култура и идентитет: муслимани у београдској тврђави и вароши 1830-1867. је подељена на предговор, увод, три главна поглавља и закључак. Ауторка монографије се бави изучавањем питања културног идентитета муслимана у Београду у другој половини 19. века, а своје истраживање је базирала на садржајима извора српске и османске провенијенције, те релевантне литературе. Поменути извори из више од 40 архивских фондова управне, извршне и судске власти су похрањени у архивима Републике Србије и Османском архиву у Истанбулу.
Изградња културног идентитета условљена је друштвеном, политичком и економском ситуацијом у којој једна заједница баштини своје наслеђе, а у овој студији ауторка се бавила пре свега материјалним кроз призму духовног које је непосредно утицало на стварање и обликовање материјалног. Студије о културном идентитету муслимана, те других конфесионалних, етничких и националних заједница, започете су махом у 19. веку, а свој врхунац достигле средином 20. века. Ове студије представљају основ за изучавање културног идентитета народа Балкана који су били „под турбаном“ османског државног апарата, али нису сврставане у студије о културном идентитету, већ у плод научних истраживања на пољу османистике, туркологије, те оријенталне филологије. Прво поглавље, Положај муслимана у Кнежевини Србији након Хатишерифа из 1830. године, на сажет начин објашњава положај муслимана у шест градова-утврђења са посебним акцентом на Београд. Друго, Муслимани у Београду: тврђава и варош, детаљно дефинише обележја османског урбаног насеља: постојање тврђаве, вароши и чаршије, и објашњава на који се начин испољавају облици материјалне културе и идентитета београдских муслимана у мултиконфесионалном граду. Треће поглавље, Друштвени живот, прати све облике манифестације културе и идентитета, од рођења до смрти појединца, а ставља акценат на чињеницу да је и „жива реч: сведочанство културног идентитета“. „Жива реч“, као последица личних импресија, је била део разматрања садржаја кореспондентних списа двају администрација, рукописа Владимира Јовановића, песника Јована Илића, Неџиба-бега, белешки Рашида-бега, те сећања припадника војног апарата западних земаља.
Административни апарат османске државе чинили су централна и локална администрација Царства. Локална управа Царства која је била успостављена у провинцијама је била под директном влашћу централне што се огледало у организацији војне и административне структуре у градовима, устаљеном начину насељавања становништва, изградњи објеката сакралног, комуналног, привредног и образовног карактера, те формирању градских четврти. Европљани су описивали турску војску у периоду ширења Османског царства као „непобедиву, те војску чије су се трупе одликовале чврстом дисциплином и запањујућом способношћу да брзо и у потпуном реду уз војничку вештину искористе своју бројчану надмоћ. Истицали су личну скромност бораца, изузетну чистоћу логора, а то су били квалитети који су, према мишљењу путописаца, недостајали европским војскама“.
Импресије о Турцима Османлијама прожимају се кроз различиту литературу и представљају, чини нам се, почетну тачку у осветљавању и бољем разумевању различитих епоха у којима се османски Турчин помиње. Иако су утисци дипломатских представника, представника власти, војних структура, те путописаца на себи својствен начин описивали османског Турчина и читаву атмосферу једне епохе чинили занимљивијом својим личним запажањима, исти нису били засновани на литератури која се бави генеаолошким истраживањима, историјом и културом Турака Османлија већ на личним доживљајима стеченим у непосредном контакту. Импресије које су савременици догађаја бележили имале су различите аспекте опсервације догађаја и на основу тога различите поруке. Описи османске војске у тврђавама и на бојном пољу су различити посебно уколико их посматрамо у периоду успона Царства и опадања моћи државе. Бечки војсковођа Рејмонд Монтекуколи (1608-1681) је своје искуство у ратовању са Турцима од 1663. до 1664. године забележио у свом делу Војничке успомене.
Занимљиво је да се Монтекуколијевим белешкама може осетити осећај дивљења према дисциплини и упорности непријатеља, али и о својеврсној размажености представника централних власти набојном пољу. Наиме, војска је са собом носила мноштво прехрамбених производа „и то хлеба, пиринча, двопека, меса […].“ Наводи да „Турчин на време припрема намирнице и залихе, […] хлеб се штедљиво дели због умереног живота: јаничари једу само једном дневно на заласку сунца, а вино не пију-то је велика предност, јер њихови стомаци на то навикнути, нису осетљиви.“ О неопходности војсковођа да ни у чему не оскудевају бележи: „Турчин има прекомерну количину пртљага. Војска је покретна тврђава која води са собом све што је потребно за живот, борбу и друго […] Турчин води безмерну збрку тог пртљага да би великаши и виши функционери располагали свим што им је потребно. Јаничарима се даје редовно по један коњ на десеторицу […] Понекад са собом доведу и кметове харачнике, па свакој тројици војника доделе по једног. По пет-шест спахија се удружи па заједно купе једног или више коња или камила за своје личне потребе.“
Организованост турске војске остављала је недореченим противнике, посебно припаднике европских земаља чије су се војске традиционално сматрале моћнијим. Монтекуколи запажа да „Турци имају шаторе који се расклапају; ни један Турчин у турској војсци не спава под ведрим небом […] за војску се све припрема, вода, јело, чадори, па се она брине само за борбу“. На почетку својих успомена је написао, а ове би се речи могле сматрати закључним у погледу анализирања турске војске „варварски народи се пре свега користе својим мноштвом и бесом, а увежбане војске својим редом и ваљаношћу.“
Представник османске војске и управитељ тврђаве, мухафиз, као представник управне и извршне власти у провинцији био је посебно предмет интересовања. Његов лични изглед, као одлика спољног идентитета, понашање, однос према локалним представницима власти и становништву, образовање, манири те навике смештао га је у дискурс широког спектра анализе. Мухафизима или везирима би сваке године била потврђена дужност или би били премештени ипка ферманима. Новопостављеног османског великодостојника на дужност мухафиза српске власти су дочекивале у Нишу, а у исто време су испраћале претходног уз традиционалну церемонију. Церемонија дочека новог и испраћања претходног мухафиза је подразумевала да нови улази на једну, а претходни излази на другу варошку капију. Уз уприличен дочек читао би се ферман владајућег султана у присуству представника османске и српске власти и муслиманског и српског становништва. Ако су представници турских власти, те мухафизи путовали са својом свитом, конак који је требало да им се обезбеди изискивао је ангажовање становника вароши кроз које су пролазили, а путем Министарства иностраних дела рачун који би направили упућиван је Министарству финансија, како би касније био измирен. Приликом проласка Хусрев-паше и његовог харема кроз Србију, 1839, од Алексинца до Београда, паша је конаковао у Параћину, Јагодини, Смедеревској паланци, Баточини и Гроцкој, а све рачуне које је направио његов харем упутио је Министарству иностраних дела. Само у Алексинцу, паша и његов харем коначили су седам дана, од 27. августа до 02. септембра 1839. и направили следећи „конто“:
| „Ствари | Наименованије | Гроша | пара |
| 315 | Ока леба по 22 паре | 173 | 10 |
| 108 ¼ | ока меса по 34 паре | 92 | |
| 34 | ока пиринча по 3 гроша | 102 | |
| 27 ½ | ока масла по пет гроша | 137 | 20 |
| 6 | ока лука по 1 грош | 6 | |
| 9 | ока соли по 1грош | 5 | |
| 4 ¼ | 50 грама свеће 5-20 | 24 | 2 |
| 12 | патлиџана по 10 пара | 3 | |
| 4 ½ | ока меда по 4 гроша | 18 | |
| 5 | ока брашнаситног по 25 пара | 3 | 5 |
| 137 | ћумура по 10 пара | 34 | 10 |
| 150 | комада јаја по 3 паре | 11 | 10 |
| 11 | ока пасуља по 16 пара | 4 | 16 |
| 52 | главице купуса по 16 пара | 4 | 16 |
| 141 | комад патлиџана по 3 паре | 10 | 23 |
| 9 | ока масти по 2 паре | 10 | |
| 1/3 | сирћета по 1 пару | 30 | |
| 1/3 | зејтина по 10 пара | 2 | 20 |
| 71/2 | ока млека по 30 пара | 5 | 25 |
| 13 | комада пилади по 1-10 | 16 | 10 |
| 1605 | ока јечма по 16 пара | 642 | |
| 3290 | ока сена по 7 пара | 573 | 10 |
| 1/3 | дувана по 6 пара | 4 | 20 |
| 50 | грама сапуна по 6 гроша и 30 пара | 30 | |
| 28 | ока грпожђа по 1 грош | ||
| 6 | кила лубеница по 1 грош | 6 | |
| 5 | кола дрва по 7 гроша | 35 | |
| белог лука | 25 | ||
| Паприке | 26 | ||
| 2 | оке шљива по 24 паре | 1 | 8 |
| 1 | теста кашика | 1 | 10 |
| 60 | ока леба по 22 паре | 33 | |
| 14 | ока меса по 34 паре | 11 | 36 |
| 2 | оке масла по 5 гроша | 10 | |
| 2 | оке масла по 5 пара | 10 | |
| 2 | оке пиринча по 3 гроша | 6 | |
| 1 | оке свећа по 5 гроша | 5 | |
| 2 | оке патлиџана по 10 пара | 20 | |
| 10 | главица купуса по 16 пара | 4 | |
| 3 | лубенице по 1 грош | 3“ |
О свом особеном поимању муслиманског становништва, те посебно турске војске, Јован Илић је сликовито записао у својој песми Силно Туре из које доносимо одломак:
„Силно Туре коња јаше,
Златна му се чалма вије
Мора да је синак паше,
Јали каква серхатлије;
О бедри му сабља звечи,
А од рахта гора јечи !
На њему се токе сјају,
И оружје св’јетло блиста,
А очи му стријељају
Ка громовна муња иста:
Хамајлија сја о врату,
Задња посада османске војске напустила је београдску тврђаву 1867. године, а Али Риза-паша, последњи мухафиз у Београду је османске власти известио телеграфом „од 19. априла по европском (календару)“ да је претходног дана, у четвртак, у десет часова по европском (времену) на Калемегдану уприличена церемонија читања узвишеног фермана у присуству једног вода исламске и српске војске, представника српских и турских власти, конзуларних званичника и народа уз церемонију испаљивања 21 топовског ђулета са тврђаве након чега је обављен протокол честитања. Српски и муслимански војници су се помолили на оба језика у име падишаха изговарајући три пута „Живео падишах“ након чега је настављен протокол честитања уз музику, певање и саз. На поменутом месту српска полиција се сместила само надомак Истанбулске капије. Следећег дана, у петак, сви војници окупили су се у везировом конаку […]“
Stella polare 