| U svetu u kojem se istorija često ponavlja u formi farse, ali još češće kao tragedija, pojavio se kratki animirani film koji uspeva da uradi ono što istorijski udžbenici ne mogu: da personalizuje bol jedne epohe na najnežniji mogući način – kroz odnos oca i ćerke. Film „Tatina pisma“(rus. Papiny pis’ma, 2024), reditelja Alekseja Jevstignjejeva (umetnička direktorka i animatorka Darja Dorofejeva), odnedavno je dostupan na platformi Vimeo, i nudi nam raskošan vizuelni dokaz o neuništivosti ljudskog duha pred naletima ideološkog mraza. Zasnovan na istinitim arhivskim dokumentima, film prati nežnu prepisku između Alekseja Vangengejma, naučnika i utemeljivača sovjetske meteorološke službe zatvorenog u prvom sovjetskom logoru Solovki početkom 1930-ih godina, i njegove male ćerke Ele. Kako bi sakrio surovu stvarnost od svoje petogodišnje ćerke, otac joj šalje pisma ispunjena crtežima, zagonetkama i herbarijumima, uveravajući je da se nalazi na naučnoj ekspediciji. Ovaj film nije samo još jedna hronika o Gulagu, to je ostvarenje koje spaja dokumentarističku preciznost i slobodu animirane forme, sa fokusom na „pogled deteta“. Mala Ela u Moskvi živi unutar dve utopije: one kolektivne, sovjetske, kojom odjekuje trijumfalni marš, i one očeve, tajne, sačuvane unutar žute koverte. Gledalac, suočen sa kadrom u kome vidi cvetnu leju u obliku Staljinovog portreta koju zavejava sneg, oseća svu težinu te ironije. Sudbina stvarne Eleonore Vangengejm, koja je tek decenijama kasnije saznala istinu vezanu za očevu smrt, podseća nas da istorija nije nešto što se završilo. Njeno samoubistvo 2012. godine, na godišnjicu očevog hapšenja, govori o transgeneracijskom prenosu traume. Ovaj dvanaestominutni animirani dragulj poziv je na empatiju. On nas uči da je cvet maslačka, sačuvan u pismu, moćniji od betona i bodljikave žice. Aleksej Jevstignjejev, režiser Rođen u Rusiji, Jevstignjejev je diplomirao na prestižnom državnom institutu za kinematografiju VGIK u Moskvi. Pažnju javnosti privukao je svojim diplomskim dokumentarnim filmom „Zlatna dugmad“ (Zolotye pugovicy), koji istražuje vojnu pripremu mladih kadeta Rosgvardije. Njegov rad karakteriše duboko interesovanje za društvene i političke teme i sudbinu pojedinca u sukobu sa sistemom. Od 2021. godine usavršava se u Češkoj i Francuskoj, gde razvija autorski pristup koji spaja dokumentarističku preciznost i poetsku animaciju. Darja Dorofejeva, umetnička direktorka i animatorka Dorofejeva je diplomirala na VGIK-u, fokusirajući se na vizuelni razvoj i klasičnu animaciju. Kao ključni saradnik u filmu „Tatina pisma“, bila je zadužena za vizuelni identitet, stori-bord i nadzor animacije. |
Intervju Andrijane Ružić sa režiserom Aleksejem Jevstignjejevim i umetničkim direktorom Dašom Dorofejevom
Andrijana: Diplomirali ste na prestižnom Sveruskom državnom institutu za kinematografiju S.A.Gerasimov (VGIK). Recite mi nešto o vašem diplomskom filmu „Zlatna dugmad“?
Aleksej: Na VGIK-u sam tim filmom diplomirao na katedri za dokumentarni film. Tamo važe prilično stroga pravila – oni koji snimaju dokumentarce ne mogu da snimaju animirani film, ili barem sigurno ne mogu da diplomiraju animiranim filmom. Baš u to vreme Daša i ja smo završavali naš prvi zajednički animirani dokumentarac „Mamina kosa“; morali smo sami da obezbedimo finansije i generalno da na njemu radimo u prilično amaterskim, „kovid“ uslovima. „Zlatna dugmad“ je film o životu kadeta Rosgvardije (elitna vojna škola tzv Nacionalna garda, koju je 2016 godine osnovao predsednik Ruske federacije Vladimir Putin). Još 2015. godine počeo sam da primećujem u metrou decu sa ušankama na glavi i obučenu u vojne uniforme – ispostavilo se da su u to vreme širom zemlje otvarana kozačka odeljenja ili škole sa pojačanom vojnom obukom. Rosgvardija je otvorila svoju vojnu školu na periferiji Moskve. Kao student, uspeo sam da tamo uđem sa kamerom i tokom tri meseca smo otprilike jednom nedeljno dolazili i provodili ceo dan sa decom od 10-11 godina koja su tek bila upisala školu. Neki su došli po preporuci rođaka vojnih lica, neke je dala samohrana majka kako bi od sina stvorila „muškarca“. Bilo mi je važno da vidim proces promene deteta pri tako ranom susretu sa sistemom.
Nakon tri meseca im je dosadilo što se motamo tuda i smetamo im, pa su nas izbacili iz škole sa nedovršenim materijalom – ja sam, naravno, sanjao o tome da ih pratim celu godinu. Od oko 11 sati snimljenog materijala na kraju je ispao dvadesetominutni film. Upravi škole se nije dopao, hteli su da ga unište, a nije bilo moguće ni da se objavi. Međutim, rukovodstvo instituta nekako je pomoglo da se stvar zataška – 2019-20. godine to je još uvek bilo izvodljivo. Danas je u takve škole jednostavno nemoguće ući, kao što je uopšte nemoguće snimiti nešto slično, a da čovek barem ne bude kažnjen.
A: Vratimo se vašem animiranom filmu „Očeva pisma“. Kako ste saznali za Vangengejnov arhiv i zašto ste upravo to pismo odabrali kao narativnu okosnicu filma?
Aleksej: Otprilike u isto vreme, Daša i ja smo posetili izložbu u muzeju Ščuseva koja se zvala „Verovati osušenom“ (Zasušenomu verit’), organizovanu uz podršku društva Memorijal, koje je sada zabranjeno u zemlji. Izložba se sastojala od različitih artefakata zatvorenika, ne samo onih iz Gulaga, već i dekabrista – prepiske, arhivi, herbarijumi. Glavni deo izložbe bio je posvećen zatvorenicima koji su dospeli u logore i zatvore, a u vrećama i na đonovima čizama donosili semena biljaka koje nisu bile svojstvene toj flori – i na kraju su u Vorkuti i Magadanu proklijale biljke i cveće iz južnih predela Rusije. Logori su napušteni, cveće je izraslo i sada predstavlja živo svedočanstvo te tragedije. Među njima je bio i mali štand posvećen Alekseju Vangengejmu i njegovoj ćerki Eli, kojoj je slao iz logora Solovki slao herbarijume. Sećam se da sam tada, na izložbi, čitajući o njima, bukvalno zaplakao i pomislio – pošto u toj bezuslovnoj ljubavi, prenetoj u žute koverte, i dalje postoji toliki naboj emocija koji me je potresao, o tome se obavezno mora snimiti film.
A: Koliko ste vremena posvetili istraživanju neophodnom za izradu scenarija i vizuelnog identiteta filma?
Aleksej: Počeli smo da radimo na tome gotovo odmah, krajem 2019. godine. Mnogo vremena je otišlo na pronalaženje kompletne prepiske, a još više na to da shvatimo kako sve to organizovati i pronaći ključno rešenje koje bi pomoglo da se ta četvorogodišnja prepiska „sklopi“ u jedan film. Materijala tu definitivno ima za dugometražni film, ali za početak je trebalo snimiti barem kratki. Negde u leto 2020. sinula mi je ideja da film izgradim samo na jednom pismu o maslačku i njegovom životnom ciklusu, koji je pratio sudbinu profesora Vengengejma. Zatim se javila ideja o kretanju profesora i ćerke iz različitih pravaca ka istoj tački – on se kreće ka završetku pisma i njegovom slanju, a ćerka trči kako bi to pismo primila – i konačno, evo njihovog susreta, ali metaforičkog. Otprilike tada je rad postao konkretniji. Od 2020. pa skoro do samog početka produkcije tražili smo odgovarajuće vizuelno rešenje i tehniku – prvo smo želeli da radimo sa živim cvećem u stop-motion tehnici, zatim sa herbarijumima, ali su se oni ispostavili kao previše krhki. Daša je prilično brzo pronašla ideje za likove oslanjajući se na crteže umetnika te epohe – Gončarovu, Larionova, Dejneku i Petrova-Vodkina. Zatim su usledili testovi kako preneti osećaj snega i dubine prostora – pokušavali smo to da postignemo pomoću nauljenog pausa. Testovi nisu bili loši, ali nam se činilo da je to teško izvodljivo.
Tada sam se setio filmova poljskog rezisera Rišarda Čekale – „Ptice“, „Prozivka“, „Sin“ – koje veoma volim zbog njihove lakonske animacije i rada u tehnici kolaža. Počeli smo da pravimo likove od papira, ali je čitavom tom svetu nedostajalo dubine i volumena, onako kako je to, na primer, pomoću akrila dobro urađeno u filmu „Wild Life“ Vendi Tilbi i Amande Forbis. Tu nam je pomogao način rada Julije Vojtove (animator u filmu Očeva pisma) – ona u svojim filmovima kombinuje papirnu animaciju i uljani pastel. Pastel nam je dao upravo onaj potreban nivo detalja. Ipak, za volumen smo mestimično morali da smišljamo različite trikove sa snegom i pozadinom sa prilično slikarskom perspektivom. Dobijen je zanimljiv efekat: likovi su istovremeno delovali kao da su od papira, ali nisu bili plošni – u prostoru je bilo mnogo „vazduha“. Takođe, zahvaljujući senčenju pastelom, uspevali smo čak i da se malo igramo sa perspektivom kako bismo istakli samo važno u kadru, a suvišno sklonili u pozadinu, baš onako kako je to sjajno radio Valentin Serov.
Daša: Dok smo u fazi razrade radili sa papirom, razmišljali smo kakav on treba da bude – radili smo testove sa papirom od starih novina i plakata, iz njih izrezivali likove, ali nam se činilo da nismo dobili željenu atmosferu. Papir je morao da postane sredstvo, a ne cilj sam po sebi, pa smo na kraju odustali od tih testova.
A: Da li je bilo teško naći producente za ovaj film?
Aleksej: Mislim da samo u Rusiji nikada ne bismo snimili film onako kako je na kraju ispao. Posle „Zlatne dugmadi“ upoznao sam Igora i Klemens – mlade producente iz kompanije „Moderato“. Njima je to bio prvi animirani projekat i verovatno im je upravo to dalo onaj naboj hrabrosti i samouverenosti da izguraju put do kraja i pronađu sav budžet. Prvobitno je to bio deo sredstava CNC-a i regiona Grand-Est; imali smo pičing na Euro Connection-u u Klermon Feranu, a posle smo imali sreću da dobijemo rezidenciju Ciclic u Vandomu, gde smo od septembra 2022. do aprila 2023. godine radili svih 12 minuta animacije. Posle je, doduše, do avgusta trajala postprodukcija, ali to više nije bilo tako intenzivno.
A: Zašto ste film „Očeva pisma“ realizovali u formi animiranog a ne dokumentarnog filma?
Aleksej: Veoma mi je teško da zamislim ovu priču sa živim glumcima. Tačnije, teško mi je da u to poverujem – sve bi mi delovalo kao neka kostimirana predstava ili, u najboljem slučaju, istorijska drama. Ali verovatno je najvažnije to što bi se izgubila ona poetska rima između profesora, ćerke i njihove prepiske, koja u animaciji kao da oživljava. Uz to, animacija je po svojoj prirodi apstraktna; gledajući lik profesora, on ne postaje konkretna istorijska ličnost ili glumac, već svojevrsni simbol u kojem se stapaju stotine hiljada sličnih, nevino streljanih zatvorenika. Takođe, animacija u ovom slučaju kao da briše istorijsku barijeru, a verovatno stvara i intonaciju dečje vizure koja je veoma važna u ovom sižeu.
A: Dok ste razvijali scenario, da li ste već videli neke scene u svojoj mašti? Koje su to scene bile i u kojoj tehnici ste ih zamišljali?
Aleksej: Dok sam pisao scenario, više sam razmišljao o strukturi i o tome kako sve to sklopiti u celinu, kako ostaviti samo ono najvažnije. Ali, veoma jasno sam zamišljao zimu, oštar mraz i valjenke (čizme od filca) kojima profesor gazi po snegu. I naravno, cvetnu leju u obliku Staljinovog portreta koju taj sneg zavejava. I dalje me zanima – koliko dugo cveće može da izdrži na mrazu nakon što ga zamete sneg – tri dana, nedelju? Mesec dana? Jer, ako mraz nastupi naglo, cvetovi mogu jednostavno da se zalede i zadrže boju sve do proleća…
A: Film je narativno i vizuelno podeljen na dva dela: belinu snega i tamu prostora gulaga nasuprot prolećnim scenama moskovskog ambijenta u bojama zemlje – onim u Vangengajmovom moskovskom stanu i masovnoj paradi Moskovljana i vojnih jedinica koji proslavljaju koji važan praznik? Nalazim da je ovo sučeljavanje veoma potresno i simbolično.
Aleksej: Zapravo, pomalo me je plašilo takvo suprotstavljanje, jer je tu uvek postojao rizik da deluje neprirodno i manipulativno – u stilu „dok se jedni raduju, drugi pate“. Međutim, trudili smo se da izbegnemo konkretizaciju; u ovom slučaju, praznična atmosfera u Moskvi i mećava u Gulagu više su odraz unutrašnjih stanja profesora i ćerke. Praznik je za Elu predivan, ona mu se iskreno raduje jer ne zna za Gulag, misleći da je tata u ekspediciji. Ona istovremeno živi u dve utopije, poput ruske matrjoške – jedna je sovjetska utopija, a druga je lična utopija koju joj je tata stvorio. Treba li narušavati njen mir? U poslednje vreme mislim da ne, jer ona ima otprilike 5-6 godina i psihi treba dati vremena da sazri. Iako joj to može doneti još snažnije traume u odraslom dobu. Nemam odgovor, a imam mnogo pitanja. Prava Eleonora Vangengejm doživela je duboku starost sama, bez dece i porodice, radeći kao paleontolog u istraživačkom institutu. A onda je 2012. godine, nakon godišnjice hapšenja njenog oca 8. januara, izvršila samoubistvo. Šta je to bilo? Da li je to povezano?
A: Da li ste u filmu koristili originalni arhivski materijal, poput očevih pisama, fotografija i herbarijuma?
Aleksej: Da, u početku smo želeli da iskoristimo sve to. Mnogo toga smo proučili i za mene je velika dilema bila šta je ovo zapravo više – dokumentarac ili animacija? Činjenice ili slike? Izabrao sam slike, pa je zato od činjenica ostao samo tekst jednog pisma i herbarijumi. Ipak, mislim da se to što smo čitavu tu arhivu imali u glavi u svakom slučaju na neki način odrazilo na film.
Daša: Ipak smo koristili herbarijume maslačaka, ali ne originalne, već one koje smo sami osušili.
A: Daša Dorofejeva je umetnička direktorka i animatorka vašeg filma. Gde ste se vas dvoje upoznali i kada je počela vaša umetnička saradnja?
Aleksej: Upoznali smo se na putu od studentskog doma do VGIK-a, kod spomenika „Radnik i kolhoznica“ vajarke Vere Muhine. Otprilike tada sam počeo da kao vanredni student posećujem predavanja na Dašinom kursu o antologiji animacije, koja je držala Natalija Lukinih. To je bio kulturni šok – videti koliko animacija može biti različita; istina, tek kasnije sam shvatio da je ono što je ona pokazivala bila sama klasika i remek-dela. U tom trenutku se u dokumentarnom filmu već osećalo da će se vrata cenzure uskoro zatvoriti, dok se u animaciji još uvek moglo uraditi nešto zanimljivo, pa smo odlučili da pokušamo.
Daša: To je bilo 2017. godine. Na VGIK-u studentima animacije veoma nedostaje veza sa režiserima, nedostaje im praksa, tako da mi je to što sam upoznala Alekseja i što smo počeli zajedno da radimo i razgovaramo o filmu i animaciji veoma pomoglo u profesionalnom smislu. Stekla sam iskustvo koje su mnogi dobili tek nakon završetka studija.
A: Zašto ste izabrali tehniku kolaža? Koji je bio najveći izazov u pretprodukciji?
Daša: Naša prvobitna ideja bila je da „oživimo pisma“ pomoću kojih ćemo ispričati priču o prepisci Vangengejma i njegove ćerke. Zamišljali smo da će likovi i svet u kojem žive biti, na neki način, sastavljeni od tih pisama. Uz to, u početku smo bili snažno vezani za dokumentarni materijal i herbarijume, pa smo razmišljali kako da ih prikažemo u neizmenjenom obliku. Zato je Aleksej praktično odmah počeo da suši cveće za animacijske testove. Za mene je najteže bilo da se odlučim za finalni izgled filma i da zamislim kako će sve to na kraju zaista izgledati. Imala sam nekoliko serija skica urađenih u potpuno različitim tehnikama i paletama. Tek na samom početku produkcije uspeli smo da prelomimo. Tehnički gledano, stori-bord, plan kadrova i animatik sam crtala ja, ali uvek pod Aleksejevim uputstvima – pratila sam njegovu ideju. Neka vizuelna rešenja su njegova, neka moja; uvek sam mogla da predložim svoje ideje ili osporim njegove, ali je finalna odluka uvek bila Aleksejeva. On je često pravio jednostavne skice scena kako bismo se bolje razumeli. Režiserku Juliju Vojtovu smo pozvali upravo zbog njenog velikog iskustva u animaciji uljanim pastelom. Ona je animirala kolaž, praktično sve dinamične scene radila je ona; činilo nam se da joj odlično idu zamućeni pokreti i preleti kamere. Pritom smo u većini scena štampali pojedinačne faze pokreta likova na štampaču, bojili ih, a zatim ih jednostavno snimali redom pod kamerom. Iako mi ovo nije bilo prvo iskustvo u nadgledanju drugih animatora, ponekad mi je bilo teško da objasnim kako treba animirati određenu scenu i kakav karakter pokreta likovi treba da imaju.
A: Da li marš „Moskva majska“ koji se koristi u filmu ima specifično značenje za Ruse?
Aleksej: Marš istovremeno ima poseban smisao, ali ga i nema. Za starije generacije to je pesma iz vremena utopije, dok je za sadašnje samo marker epohe. Ali meni lično je ostala u pamćenju jer su taj marš svirali na poligonu i uz njega su marširali kadeti iz mog dokumentarnog filma. Uz to, ta pesma je napisana 1937. godine – godine kada je Vangengejm streljan. Zato mi se činilo da, ako je išta moglo da svira na ulicama dok je Eli tu, to je bio taj marš.
A: Zašto vam je bilo važno da pokrenete temu gulaga u ovom istorijskom trenutku?
Aleksej: Za mene je ta tema oduvek bila teška i mislim da bih se njome bavio bez obzira na epohu, jer smatram da nasilje nema samo „nacionalnost“, kako je pisala Arent, već nema ni rok trajanja. Ali poklopilo se da su političke represije ponovo ušle u modu u Rusiji, tačnije postale su otvorenije, a i društvo se radikalizovalo. To me veoma plaši; naravno, sanjam o tome da se to što pre završi i zaustavi, ali broj slomljenih sudbina i psiha je već toliki da će biti potrebne generacije da se to razreši. Ipak, u filmu mi je bilo važno da ostanem upravo na onom ljudskom nivou koji bi mogao da gradi mostove, a ne da ih ruši. Film treba da bude političan, ali u isto vreme film mora biti izvan ideologija.
A: Vaši filmovi obrađuju društveno i istorijski relevantne teme. Razmišljate li o reakciji publike kada birate ove teme?
Aleksej: Želim da verujem da su ljudi po prirodi dobri, a ako je to tako, most od čoveka do čoveka se uvek može izgraditi, što u teoriji može sprečiti da se represije dogode. Jer, tada, u godinama 1934–1938, bilo je užasno zapanjujuće to kako običan čovek postaje dželat. Nedavno sam čitao o sistemu rada „Specijalnih trojki“ (Vansudski organi NKVD-a koji su tokom Velikog terora donosili presude (često smrtne) po kratkom postupku.). Čovek koji je radio u specijalnoj trojki nije mogao da odbije tu dužnost; to bi se smatralo izdajom. Takođe, ako bi opravdao „potencijalnog neprijatelja“, i sam bi mogao biti kažnjen. Izbor takvog radnika bio je jedan: ako ne ubiješ „njega“ danas, sutra će „oni“ ubiti tebe. Na kraju je 70% članova tih specijalnih trojki i samo bilo represirano.
A: Zašto ste se u odjavnoj špici zahvalili Jiržiju Barti, češkom reditelju stop-motion animacije?
Aleksej: Tokom 2020. godine naučio sam češki jezik i otišao u Plzenj da studiram animaciju kod Jiržija Barte i Vojteha Domlatila. Oni su tada mnogo pomogli da se film „postavi na noge“, i zato sam im zahvalan.
Daša: Inače, deo testova je urađen na fakultetu (Fakultet za dizajn i umetnost Ladislava Sutnara, ZČU) gde je Aleksej studirao. Tamo su nam ustupili prostor za rad i sto za snimanje. Jirži Barta nam je dao dragocene komentare o animatiku i vizuelnom razvoju. On je takođe bio moj recenzent na odbrani diplomskog rada na VGIK-u u Rusiji (diplomirala sam sa vizuelnim razvojem za „Očeva pisma“ 2023. godine).
A: Kada i zašto ste odlučili da emigrirate?
Aleksej: Preselio sam se u Češku još u septembru 2021. godine, jer me je zanimalo da učim o drugim filmskim školama i metodama. Nisam razmišljao o tome da li ću tamo ostati ili se vratiti; bilo mi je važno da otkrivam svet, a sa njim i samog sebe. Ali, nakon početka rata, na neki način smo se našli u iznuđenoj emigraciji, a nakon početka mobilizacije u Rusiji, došli smo u Francusku i ostali ovde, počevši da učimo jezik od nule. Puno su nam pomogli producenti Klemens i Igor. Na početku, kada nismo imali gde da živimo, proveli smo više od godinu dana kod Klemensininih roditelja, Martine i Marka Krepana – to je bilo veoma dirljivo iskustvo i verovatno smo zahvaljujući njima zavoleli Francusku i počeli bar donekle da govorimo francuski. Ipak, i dalje mi je teško da govorim o svemu tome i mislim da mnogo toga još nisam do kraja shvatio; razumeću tek nakon više godina i sa distance. Trenutno mi pomaže to što u Francuskoj mogu da snimam svoje filmove o temama koje su mi bliske. Takođe, sam sistem finansiranja filma ovde omogućava da se živi – ne previše bogato, ali ipak ne u bedi – i da se ne mora raditi komercijala.
A: Da li je film „Očeva pisma“ prikazivan u Rusiji?
Aleksej: U Rusiji film ima specifičnu festivalsku sudbinu. Bilo je veoma dirljivo kada smo dobili nagradu na „Velikom festivalu crtanog filma“ (Bol’šoj festival’ mul’tfil’mov) u Moskvi – istovremeno i od žirija i od publike. Čini mi se da je za mnoge to tada bio jednostavno gest solidarnosti i to je bila snažna poruka. Ipak, na neke festivale film nije primljen iz političkih razloga, a negde je bio primljen, pa naknadno izbačen iz programa. Zato je teško reći kako cenzura funkcioniše; najčešće je to autocenzura i želja da se ne uradi ništa „suvišno“ kako bi se izbegla kazna. A kažu da ne greši samo onaj ko ništa ne radi.
A: Trenutno radite na razvoju „Očevih pisama“ u dugometražnom formatu. U kojoj je fazi ovaj projekat?
Aleksej: Da, scenario je već napisan. Trenutno radimo tehničke testove i razvijamo vizuelni deo, i naravno – tražimo budžet. Ove godine smo bili u rezidenciji u Ansiju, koja nam je mnogo pomogla u razvoju projekta. Trenutni tehnički izazov je kako snimiti ovaj film sa što manje sredstava, a da pritom zadržimo autorsku intonaciju i vizuelnu autentičnost.
Daša: Planiramo da radimo film na računaru kako bismo lakše manipulisali detaljima i dijalozima. Nadamo se da ćemo pronaći način da sačuvamo vizuelni stil papira i uljanog pastela; možda ćemo animirati 3D modele koji podsećaju na one od papira.
A: Šta će nam dugometražni film otkriti više nego što je to već učinila kratka verzija?
Aleksej: Sve! Tamo ćemo mnogo jasnije istražiti temu te epohe. Ključno pitanje tog vremena bilo je – može li se čovek promeniti silom? A nasiljem? Pod tom idejom su i stvoreni radni logori. A može li se silom promeniti priroda? Trofim Lisenko[1] je tvrdio da može – da ako se zrna pšenice ostave na hladnoći, ona se mogu „očeličiti i naučiti“, pa će onda moći da rastu na severu. I uz svu tu, kako se kasnije ispostavilo, glupost, stoji priča o profesoru Vangengejmu i Eli, koja zapravo daje odgovor – da samo ljubav može promeniti čoveka.
21/01/2026
[1] Sovjetski biolog čije su pseudonaučne teorije o „vaspitavanju“ biljaka (poput pšenice) dovele do katastrofalnih rezultata u poljoprivredi, ali su bile podržane od strane Staljina. Jevstignjejev ovde pravi paralelu između torture nad prirodom i torture nad ljudima.
Stella polare 