Мора да је негде некоме некада на путу испао овај знак.
Где смо погрешили? – пише с једне стране медаљона и криви уснице, и пружа руке ка мом врату, танан а тежак, тежак кô генерација.
Много смо волели – каже с друге стране – слободу и топле оброке, разигране животе на ланцу тешком а дугом, дугом кô историја.
Негде смо заказали – каже часовничар инспицирајући знакове у великом механизму док увеличано око прати удове малих радника: тик-так, тик-так, тик-так...
Кад идем, не питај ме
Не заустављај ме у подне ни у рану зору, не стај ми на пут за ова зла живота.
Кад застанем да се осмехнем зениту у пролазу, обуци се кô кестен и испрати ме у ноћ.
Кад идем, ја не гледам. Довољне су ми птице што прхћу у грудима, блиски ми кровови што нижу се у очима немим.
Ја идем и за друго не питам; корак ми је дневник свих ћосавих јесени, гладан тишина, кише и неба.
Зато ме не дирај док сасвим не усним кô сат над узглављем, да овим зубима бесним још среће уграбим и проспем пред собом.
Весници
Ко год ми поглед дозове на овом свету, лепши је од морања, три пута лепши од правила. Био тек ружичасти изданак земље ил' накалемљена христоликост живота, древна навика да се препустимо смрти. Ко год ми поглед дозове, није дошао да ћути.
Ко год ме на глас на овом свету нагони, срећнији је од источњачких мудраца, три пута живљи од колонада високих умова. Био тек образ дрчне невиности или начитаност жилавог искуства. Ко год ме на глас нагони, дошао је да буди.
Свега је мало
И твог царског погледа, и мојих обнажених бутина.
У фрижидеру мало од јуче, између нас мало сутра.
Не сећам зашто смо утихнули, мало се свађали, још мање волели.
Незналица
...је данас била на мом прозору и гракала је јако да ће умрети нешто у мени нешто у нама нешто велико
и била ми је на сну кô каква нејасна слика дедова и дечака у блату до колена
па се померила кô возила у ретровизору чукају се и тркају псујући ми све по списку
на том списку је и Незналица прешао Албанију и скочио у море да се окупа
море је плаво смеју ми се нова деца и кажу да су ми очи црвене
Mom ocu nije trebao melatonin za spavanje i šta uopšte meni fali prestara sam za bajke ali taman u godinama kada se kupuju ideali molim Vas kilogram vjere da skepsu spere bagatela je sjajna stvar
Mojim precima nije trebao odmor prva puška je pukla na Viru i šta uopšte ja više tražim i kako da me svi ostave na miru kad im trebaju informacije dobre vibracije opijumi za nacije i mudrosti za nove generacije od mene se očekuje da učestvujem
Ženama u mojoj porodici ništa nije mogla migrena one su kuvale u vatru duvale bose obuvale i često čuvale sve ono od čega bježim i šta uopšte ja hoću kao pomahnitali pas od dobra na zvijezde režim
Ne spavam na prvom spratu na drugom spratu na vrhu ili na dnu Mom ocu nije trebao melatonin za spavanje on je umro u snu
Teorema o postanku
Drvo trešnje razgranalo se nauštrb mojih jagodica golica me svilena tananost latica koje mi ničim ne pripadaju a ti si vatra ti si nebo grana jorgovana i vjetar koji rasipa polen od koga raste poezija ti si kamen iz koga niču divlji cvjetovi pukotina kroz koju ulazi svjetlost ti si teorema o postanku iz koje niču čarobni svjetovi
Rekla sam ti razgranaj se umjesto trešnje golicaj mi jagodice gledaj me netremice ukradi kamen i divlji cvijet i raspi polen iz koga nići će svijet.
Barakuda
Ne podnosim kišna popodneva, umirujuće zvuke i sve one što se bez po’ muke stvore svuda, uvijek poželjni, nikada pozvani, kao pupoljci šareni, kao plodovi rani - a ja sam barakuda, ja sam pomalo luda i još često vjerujem u čuda.
Htjela sam kao Jelena da budem žena koje nema, žena nevidljiva, ili sam htjela da budem neuhvatljiva, zasigurno nikako predvidljiva, možda sam mogla da zaustim Odu radosti i da se sjećanju prepustim, mladosti, neutaživoj mladosti sve da oprostim, kao da mi nikada nije pripadala, kao da je pjesma koja mi se nekada dopadala, pa sada bljesne tek tako, poznata ali nikad do kraja moja, predivnih boja i dezena, ali nikada pravog kroja.
Htjela sam da budem stroga, baš prava babaroga, da ne vjerujem u jednoroga, ni u jedinog svevišnjeg Boga, možda sam mogla da čitam više puta o Ani i Vronskom, ali ja sam tražila drugačija štiva u slaganju kaledioskopskom, uvijek optuživana, nikada kriva, ja sam čitala o svetioniku Virdžinije Vulf, i pisala sopstvenu hroniku, kad već nijesam imala sopstvenu sobu, i mislila kako su samo izanđale sve floskule: i grob grobu i rob robu - a sad kad pomislim, ne razlikuju se puno Ana i Virdžinija, pokoja strana i suvišna linija, a mogle su sasvim i prijateljice biti i jedna drugoj pisati: “Izgleda da ovaj put neću ozdraviti.”
Ne podnosim lažne osmijehe na fotografijama, lažne trepavice, usne i uopšte ništa lažno, i mogu samo da pjevam o onome što mi je važno, i ovaj svijet to izgleda ne prašta kao da nema većeg grijeha, ovom svijetu nedostaje čuda, suza, snova i smijeha - a ja sam barakuda, ja sam pomalo luda i još često vjerujem u čuda.
Umorna pjesma
Ne vjeruj im Marija, ljeta su i dalje lijepa a zimi se zemlja odmara, nije se svijet promijenio, i neka te ludilo ne zavara, ljudi su oduvijek bili zli, samo ti si nalazila svoje pleme na najnevjerovatnijim mjestima, rješavala si lako pitanja i dileme, nalazila ljepotu u ispovijestima onih koji su od tebe očekivali spas i nijesi umjela drugačije, nijesi nikoga za podršku uskratila, ali umorila si se od svega, Marija, na dno svoga bića se sunovratila, jer su ti tražili i ruke i snove i lice i riječi i zjenice, i tu si povukla crtu jer zjenice su one odaje u kojima kriješ život, a život se ne prodaje i ne skida s njega omot da se drugima preda da ga sloj po sloj odmotavaju, umorila si se, Marija, i riječi ti spavaju.
Ne vjeruj im Marija, svega smo se nagledali, skidali smo opne sa života, proučavali ih i nijesmo se predali, po vinogradima otkidali listove da od njih pravimo šešire, i zauzdavali kistove kojim smo slikali nemire, pa onda gazili grožđe da od njega pravimo vino kojim smo natapali laži (gaženje duše nikad ne završi milinom) i pili smo ga, Marija, kao da smo ga životu dužni, veseli bez predumišljaja kao što smo sada tužni, jer život se skupio kao šećer na krajevima usta, i sad život više nije vinograd, nego ulica sablasna, pusta, niz koju se spuštaju lažni proroci, sujeta, gubici, i tu si povukla crtu jer tebi trebaju svici koji će da te vode kroz noć dok svi drugi spavaju, umorila si se, Marija, ali ne daš da te običnim kažnjavaju.
Igrokaz
Uvijek na oprezu nikad opuštena vjekovi tačaka pri zarezu uvijek u iščekivanju da budem napuštena decenije pretvaranja da je sve u redu onda kad bezobzirni zgaze decenije stvaranja u neredu ipak nijesu uspjele dušu da unakaze
Rekli su: djevojčicama ne priliči da galame one su smjerne, tihe i tanke kome još treba drama pravdaj sebi pojavljivanja i izostanke pusti drugima revolucije jačim i većim od tebe ne brini za tuđe grubosti to te samo preosjetljivost grebe
Rekli su: kako je samo zrela kao što govore za sve koji su porasli na silu nikada previše zaigrana i vesela kao da nosi teret na krilu i zato se sada nikad ne opuštam ne znam kad će bezobzirni da gaze i zato ne odrastam tražim se kroz igrokaze.
Ništa ne smrdi kao podzemna u Unkelu iz nje izlazim kao iz majke vapijuć vazduh i užasnuta jato časnih sestara zasmije se voz rumen ko stid oduva njihove nošnje moj jezik je raskošan na njemu otapam gvožđe i folnu kiselinu pitomim germanske idiome onda mislim na otadžbinu
nađem mjesto i kutim okolo sunčani obodi svaki dan je dan plodni svaki dan je dan plodni
IF I COULD TURN BACK TIME
svira u autu djeca pozadi su klonula od vrištanja gledam odjavnu špicu ljeta: otekle zglobove lučkog radnika galami kao da uvijek doziva nekog na drugoj obali
ruka mi je u torbi na hladnom grlu flaše ko na obaraču spremna da povučem kad nešto krene po zlu zato ćutimo sve dok vodene pejzaže ne zamijeni drveće u kosinama brda tada ćeš mi reći da potražim ključ od kuće gdje se spajamo ko floskule ko čast i zadovoljstvo u formalnom govoru
GODIŠNJICA
rastanimo se najprije možda nam ostane koji minut prisnosti
dosta je nas vrijeme izuvrtalo ovo je koja već godišnjica sjete
i srećno nam niko se još ovako nije nemao
ZA MOG PSA
spakujte kosti za mog psa on me hroptavo doziva napolju vjetar obmanjuje kese i njegov se lavež razliježe do groblja neka mu neko donese da jede ja usnuti moram sipajte vodu mom žednom psu njegova trka izdaje u bijesnoj bali put je lutanje vjetar ubrzava disanje sklonite s ceste mog mrtvog psa na kiši kvasa njegov leš ne stigoh da ga sahranim da je bar imao snage do mene da ga kostima svojim nahranim
PEPEO PEPELU
Isprobavam večernju usamljenost u uši svečano sjećanje ubadam i hladna stopala toplim u koracima unazad. Tamo su vrijeme i glava u utrci za gubljenje tamo je posljednja mladost posrnula; kupim je s poda i ljubim je. Vrata zaškripe jače što ih sporije otvaram i tu sam iznova, u borbi zidova sa mrtvima se sudaram. I noge mi se sapliću o inserte iz grijehova a usta puna smijeha i zujanja i bjesova. Treba mi malo vina da otvorim tu košnicu pa da prijateljima nazovem neke ljude što prošli su. Svjetlost se za mnom zaklapa bježim da me ne zakolje al’ male prolaze ostavljam kad opet poželim napolje da se slobode naotimam nevidljivu je stisnem u ruci; zamišljam tačno taj trenutak jer znam da život čine trenuci! Probijam zubima salo stvarnosti ušunjam se u zbilju debelu: vraćam se, nisam nikud ni otišla ja sebi, pepeo pepelu.
Marija Šuković Vučković (1993, Trebinje) provela je predmaturantsko doba u Gacku, a diplomirala knjževnost i teatrologiju na Filozofskom fakultetu u Palama. Autorka je dviju zbirki poezije, „Onostranost je prilika” (2019) i „Vitalnost mraka” (2023). Pjesme su joj zastupljene u više antologija, zbornika i portala, nagrađivana je za poetske i prozne radove. Tokom studija i života u Sarajevu bavi se radom u pozorišnoj i filmskoj industriji, piše za kulturno-umjetničke magazine, i radi u galeriji savremene umjetnosti. Trenutno živi u Rheinbreitbachu (Njemačka) i bavi se slikanjem. Ove 2024. godine je realizovana njena prva samostalna zložba pod nazivom „Neka meso ispašta” na dvije lokacije u Sarajevu.
Stella polare 