Све ово је било
Не чини ли вам се садашњост однекуд познатом?
Јесмо ли у двадесетим, или тридесетим годинама прошлог века?
Имате право. Све ово је било сто година раније, поручује
Владимир Велмар Јанковић, Поглед с Калемегдана. Оглед о београдском човеку, Српска краљевска академија 1938. (избор из текста: Г. Ђерић, први део)
Београд је био келтски, римски, хунски, аварски, бугарски, грчки, турски, аустријски, српски и још понечији, по неколико пута.
Није случајно што су се толики народи крвили због овога града, што је био називан прагом светих ратова, кућом ратова за веру, најкрвавијим каменом на свеколиком ратишту Европе, најсјајнијим листом турске историје, вратима Истока, капијом Запада. Нешто затвара и отвара то место. Решава ситуације и загонетке, опомиње на борбу, раствара нове видике победе, позива на одбрану, мами на живот. Једном речи: кључ.
Ко га има, има много.
***
Шака јада били су Срби у првој половини 19. века.
Србија је у почетку 19. века имала око 360 000 становника. Београд је почео са једва 5 000, скупа са Турцима и свима странцима. Трговину су држали странци, Цинцари, Јевреји и други, војну силу Турчин.
***
У Београду је 19. век створио нарочиту атмосферу.
То село, откако је 1806. поново освојило Београд, било је одатле сузбијано разним утицајима, али је остало победничко.
У том периоду, развијајући своје државотворне и остале цивилне снаге, тај народ села даје биолошки, социјално, етички и нашег човека из варошица и вароши, даје своју народну интелигенцију свих занимања, а ствара том својом демократичношћу, која је синтетична моћ сажета из свих донесених основа, повољан дух за асимилацију српског човека из свих крајева, на путу ка његовој коначној београдској животној оријентацији.
Београдски човек дакле није само Београђанин, београдски становник, него човек београдске животне оријентације и из унутрашњости земље. Између њих постоји једна немеханичка веза, заједница која је створена резултатима 1804–1918.
Он (Београд) је тек стигао, а није скоројевић, јер су његови људи у правој патњи стварани, а то је најбоља традиција. Он је сав сиров, а има душу старих народа јер се може позвати на многу славу и величину. Он је млад као организација, али са накупљеним животним искуством јер су његови људи и без много оруђа урадили оно што им је требало за достојанство и слободу.
***
Београд је увек био дошљачка варош.
Београд је и данас дошљачка варош, више него икада. Две трећине најмање има дошљака из свих крајева Југославије и са стране.
То ново становништво донело је собом своју меру ствари у свету, своја мерила, своју динамику и темперамент, разнородан и опречан. Од тих опрека и сукоба ври и шири се, али се још не стишава, не стилизује, не формира нови Београд него је у пуном прелазничком превирању.
Нови београдски човек данас је још у стварању; где је створен, створен је више личним заслугама или по остатку традиције него новим колективним духом. Он има своје протагонисте савести али нема још своје нове опште уједначености, нема читавих готових формација.
Град који има тако велику и дугу историју нема много трагова те историје. Садашњост брише спољну материјалну прошлост. Српска нова историја је историја човека и његове борбе без материјалних споменика те борбе.
***
И данас је он (и човек његове животне оријентације) поприште борбе и зато је такав какав је. Отимају се око њега неколико његових прошлости и не дају му да буде преко ноћи свој, устаљен, одређен.
Отима се око њега неколико српских прошлости и не дају му да буде ни србијански ни пречански. Отимају се око њега неколико југословенских себичности и не дају му да размахне како би могао. Отимају се око њега бољи и гори београдски људи и не дају му да буде раван самом себи.
Многима је крив што је жив.
Једни га презиру што није као други градови, на Западу. Други што макар за вољу туризма не остаје Исток. Многи зато што не знају шта је то Балкан, још ни данас. Многима је немио што није само тај који даје и пружа себе на жртву.
Неки га воле зато што им, такав какав је, даје могућности да буду легални злочинци. Неки зато што има широка плећа те трпи све и свакога. Неки напросто зато што је њихов, какав је да је.
Сви ти, једни и други, заправо су одвојени: опречне су то љубави, сукобљене мржње, презири различитог рода и од њих, све то у њему, и за њега, противу њега или у корист његову куља, буја, кључа, тресе се, трешти, ломи, кида се…
Варош која настаје. Човек који с њом настаје.
Ко се не потруди да открије унутрашњи смисао тога настајања биће дуго туђин у овоме граду и самом себи и другима, биће много осамљен и кад је с другима.
***
Београд није прелазник само у архитектури, у привредној структури споља, него и духовно, менталитетски и социјално. Једно велико историјско биће на својој највећој историјско-народној прекретници, биће које се колеба да ли да остане при старом животу или да пригрли нови.
А побуна на све то што се зове свакодневни живот тиња и хвата корена; очекивање једног решавајућег напора крочи све даље из дана у дан. Тај напор и његов будући замах неки крсте паролама револуције, неки опет паролама реда. Али данашњи београдски човек осећа да то што долази није ни једно ни друго, и хвата га неизвесност.
Редовног тока нема још, све је ровито сем оних дубоких основа које су нас приковале за ово место и нанеле нам баш ову историју. Ова варош и човек њене животне оријентације настали су револуцијом и навика таквог настајања не брише се ни лако ни брзо.
Ко стално живи у поређењу колико, рецимо, Београд није Европа, или још горе, колико би требало да је Европа по изгледу и по људима, тај мора ускоро пасти у неку болест духа, у пакост, сумњу, цинизам, немоћ, хистерију.
У овој вароши увек смо у недоумици да ли је патриотски критицизам баш сасвим оправдан, повика на неправду баш сасвим основана, примедбе у име лепшег човека баш сасвим на месту, пребацивање у име бољег укуса баш сасвим разложно.
Изгледа притом понекад као да нас у последње време много више чувају богови но што сами себе чувамо. Због те кобне неодређености, због те импровизације животне и несаосећања са живим током времена, стално смо затечени и догађајима и катастрофама, и споља и изнутра.
Прелазничко доба није прешло у фазу одређености и зато су претежно на површини и на утицају они који су и сами најпогоднији за прелазно доба. У прелазном времену и стању строга начелност је зазорна, заморна или опасна по режиме, по друштво кога нема, по заједницу које нема; чврста убеђења препрека су конформизму, квалитет представља утег. Поштење може да се извргне у надменост у очима држаоца прелазних стања.
Релативизам, релативизација односа и вредности. У том прелазном стању људи су способни да уситне и највеће подвиге, да прокоцкају и најдубља уверења, да се за ноћ окрену за читав круг и да истога дана неколико пута осете напоредо у себи и рајетина и хајдука, и победника и неспособног, и јунака и полтрона, јаког и слабог, револуционара и циника, заинтересованог и скептика, Србина и гада, Југословена и наказу колонијалну.
И да постану сами себи загонетка која од свог решења бежи.
***
Данас Београд и човек београдског животног сналажења није више толико свој, није толико српски, није толико слободан као некад; он је данас својевољни заробљеник нових великих проблема који су постали његови пре но што је и могао да се одлучи да ли ће их примити или неће.
Прелазништво ствара своје категорије прелазних људи, прелазних типова и прелазничара по професији.
Али ту спада велика већина јавних радника, носилаца свога времена. Политичари и државници, научници и васпитачи, бирократе и војници, књижевници и уметници, новинари и публицисте, привредни капетани и социјални организатори, сталешки представници и синдикални предводници. Вође и бунџије свих врста, носиоци идеологије, извршиоци правде.
Колико разочарења, колике неразумљиве каријере, трошење нерава и егзистенција, сагоревања и умирања, колике отворене перспективе борбе, понижења, испливавања на прса и на леђа, колика власт и колика немоћ! Све у том прелазничком политичком Београду, који, ако и није у револуцији, једе своју децу, не знајући ни вредност залогаја.
***
Нема сентименталности, то треба да знате, поручује Европа са свих пропалих конференција. Рачунајте с нашим егоизмом и браните се сами како знате. Признајемо само јачег, довитљивијег, вештијег, подлијег. Не признајемо слабијег.
Тражите правду од нас само ако се та ваша правдица поклапа са нашим великим интересима.
Представљате ли привредни интерес? Онда рачунамо с вама као са уређеном привредом. Ако то нисте, сав ризик је на вама, ми немамо времена да и то уређујемо, сем ако не пристанете на колонијалне услове кад тражите кредите. Само ако сте првокласни дужници можемо озбиљно да вас узмемо. У противном вам шаљемо спекулантски олош, нека вас превари, друго и не заслужујете.
Свега једну молбу има Европа: што мање тешкоћа са ваше стране, зар не видите да нам се цивилизација руши?
***
Рат под миром, рат привреде, рат културе, и технике и духа.
С овим последњим (тј. с духом) стоји готово најгоре.
Шта дајеш човечанству? Чиме се представљаш њему и онда кад те нико не пита?
У име своје и у име народа.
Дошло је време да се буде не оно што би се могло бити, него да се буде оно што јеси. И као народ и друштво, и као држава, и као човек.
Бити човек и бити оно што јеси значи моћи одредити прави однос према свима око себе; према ономе ко је до тебе, и онда кад је нижи, и кад је виши, и кад је раван теби. Значи умети давати слободну меру жртве за друге и чувати своје као нешто од чега и други могу имати среће. Умети давати оно чим се уграђујеш у заједницу и бити дубоко њен и онда кад самог себе највише поштујеш.
А бити човек и бити оно што јеси то је пре свега узети пуну одговорност за своја дела и недела, то је моћи бити увек насамо са својом савешћу, и онда кад те гризе и онда кад ти је мирна, то је смети ићи до краја мисли у потхватима свога срца и свога ума, знати шта хоћеш и шта можеш, знати себе и моћи бити и са собом и над собом.
Бити човек и бити оно што јеси – не може се а да ниси способан да пречишћаваш рачуне и са богом и са ђаволом.
Много наједном. Дедови су ту, истина.
То ткање, које су историја и њена снага сачинили у човеку, мора да буде живо у њему, чак и онда кад одриче вредност онима који су га створили. Може бити човек ко је у сукобу са својим родитељима. Али не може бити човек који заборави своје родитеље. Апстрактни, биолошки, економски човек је опасан као барут или безначајан као прашина. Ко год је само свој, није ничији.
Stella polare 