Oznaka: Серија Карлос

(’…а радило се о томе да се он измени’)

Карлос (Оливије Асајас, 2010) je мини ТВ серија базирана на биографији Иљича Рамиреза Санчеза – Карлосa, револуционара и осуђеног терористе. Снимљена у продукцији Film En Stock и Egoli Tossell Film за 18 милиона америчких долара и дистрибуисана преко Canal+, серија је завршена у две верзије, дужој (338 мин) и краћој (187 мин), као ауторов први пројекат за телевизију. Филм је дистрибуисан у биоскопима у трајању од два и по сата.

Асајас се, уместо да се бави класичним биографским филмом, одлучио за најважнији део Карлосове биографије. Прво је био заинтересован само за последњи период Карлосовог живота на слободи, а затим се усредсредио на време између 1973 и ране серије терористичких напада које је организовао, и његовог хапшења, у Судану, 1994.

Иљич Рамирез Санчез је рођен 1949 у породици венецуеланске више класе. Отац му је био адвокат, милионер и марксиста, и већ од раних дана Иљич се придружио комунистичкој омладини, и као тинејџер, уз очеву дозволу, чак провео неколико дана у логору за обуку герилаца на Куби. Након развода родитеља, Иљич је са мајком отишао у Лондон где је уписао London School of Economics. Ту школу су завршили Џорџ Сорош, Дејвид Рокфелер, Урсула вон Лејден, Карл Попер. Иљич као и Мик Џегер – није. Отишао је на Универзитет Патрис Лумумба у Москви, 1968. Московски универзитет је пише Википедија имао репутацију центра за регрутацију комунистичких активиста. Средином двадесетог века, такву репутацију имао је, додуше без намере или програма, и Кембриџ. Са Универзитета Патрис Лумумба, Иљич је избачен две године касније, 1970. Делује да Карлос није био превише заинтересован за тумачење контрадикција савременог капитализма већ је имао прилично јаку, неспутану жељу, да постојеће релације силе промени.

Било би интересантно видети филм о Иљичевим формативним годинама. Његово привилеговано одрастање и прекид студија односно избацивање са еминентних колеџа Западног и комунистичког блока сигурно би били занимљиви за филмске гледаоце. Али у Асајасовом делу нема историје централног карактера нити прича о привилегованом одрастању. Када упознамо Карлоса, његове вредности су изграђене, његове аспирације артикулисане, и време је да се реализују. Асајас се усредсређује на рађање Карлоса као селебрити-револуционара  и нарцисоидног анти-хероја 1970их. Сугерише да Иљич много дугује Марксу, Лењину и политичким савезницима из ПФЛП-а (Palestinian Front for the Liberation of Palestine), пре свега Вадију Хададу (Wadie Haddad 1927-1978) али је и продукт ворхоловске идеје о слави, Западне медијске и маркетиншке машинерије, која је апсорбовала и оне који су се против ње борили свим снагама.

Де Кирико је својевремено рекао да је само у Паризу могуће сликати, јер зграде имају толико нијанси сиве. 1970их је само у Палестини и Јордану било могуће израсти у револуционара, јер ситуација на терену је обухватала много елемената који су револуционарима пружали инспирацију за укључење у оружану борбу против тоталитаризма, империјализма и сетлер-колонијалног поретка, класне и родне неједнакости, за нови, секуларни свет. Није случајно да су и милитанти али и уметници, као Жене, Пасолини, Годар, и други, одлазили у Палестину да би изградили нови револуционарни етос. На који је начин Асајас приступио овој тематици?

Асајас је син француског сценаристе турског и јеврејског порекла, Жака Ремија који је радио са Офилсом и Клеманом, а као асистент Пабсту и Потијеу. Одрастао је у уметничком окружењу (Асајасова сестра Мишка је романописац) и у почетку се опробао као ghost writer уз оца. Радио је и као новинар за Cahiers du cinema. Током тог периода критичари овог чувеног филмског магазина су били милитантно настројени док се Асајас, који је 1968. годину у Француској и широм Западне и Источне Европе, и учење Ситуациониста у више наврата идентификовао као своја идеолошка полазишта, није слагао са политичким радикализмом. Његова идеја о побуни је мање милитантна а више интроспективна, што је корисно за разговор о мини серији Карлос. Уместо да коментарише Асајасову сродност са духом 1968 и повратак револуционара у стари режим, писац овог текста ће о тој проблематици говорити у наредним наставцима серије о милитантном духу.  

У последњој деценији двадесетог и првој деценији двадесет и првог века настало је неколико биопика који се баве историјским личностима које се могу описати као милитанти или терористи: Малколм Икс (Спајк Ли 1993), Добро јутро, ноћи (Марко Белокио, 2003), Бадер Мајнхоф комплекс (Ули Едел, 2009), Чe (Стивен Содерберг, 2009). Ови филмови се разликују по приступу грађи и односу према историјском контексту и централном карактеру. Спајк Ли се усредсредио на сведочења Иксове удовице Бети и игнорисао сведочења његове сестре о Иксовим формативним годинама у Бостону. Белокио и Ули Едел нуде шири историјски контекст који доприноси разумевању завере државних органа против милитаната. У четворосатном холивудском биопику, који је вратио само  седамдесет одсто уложеног новца, Содерберг je покушао да дочара ’реалност’ епохе и Чеовог окружења, али је могуће да је гледаоце ова намера оставила равнодушним.

Асајас је серију снимао у Аустрији, Француској, Немачкој, Мађарској, Либану и Мароку, на енглеском и још девет језика. Транскултуралност и инклузивност револуционарних и терористичких организација су занимљиви феномени о којима би се сигурно могао написати посебан текст.  У исто време, режисер је главног глумца Едгара Рамиреза, Венецуеланца, пронашао у региону Западних Анда где је поникао и Иљич. Рамирез се угојио 16кг да би личио на Карлоса у време хапшења. Асајасов приступ је занимљив јер комбинује ’истину’ о којој говори у интервјуима, а коју је препознао у Белокиовом и у Еделовом филму, и посебан однос према култури политичког спектакла 1970их. У првој епизоди серије Асајас нам нуди елементе којима ће градити наратив о Карлосу као политичкој звезди. Поставши вођа париске секције ПФЛП он координише напад на Француску амбасаду у Хагу изведен од стране јапанске фракције Црвене армије. Француска полиција сазнаје да је његово ратно име Карлос, али терориста убија тројицу полицајаца и придружује се Вадију Хададу и ПФЛП-у, у Јужном Јемену. Асајас види Карлоса као Худинија међународног тероризма, чија се популарност креће према свом зениту. У сцени кућне забаве младих левичара, долазак полиције и легитимисање су прилика да кроз Рамирезову глумачку бравуру режисер етаблира Карлосов hyper-cool. Карлос је виђен као човек који је хладнокрван и одлично се претвара, никада се не узбуђује и убија без трунке размишљања. Али у исто време, попут фронтмена некаквог популарног бенда сваком свом изразу лица, гесту, покрету и боји гласа придаје изузетно важан акценат. Сјајно изрежирана сцена прати Карлоса док у магновењу пуца на полицајце, али и у тренутку када пре финалне егзекуције оставља издајнику неколико тренутака да размисли о својим неделима.

Након једног од раних напада, Карлос наг стоји испред огледала уживајући у свом мишићавом и препланулом телу, и хвата се за гениталије. Асајас наглашава сан о популарности и егоцентричност револуционара.

У другој епизоди серије видимо најзначајнију Карлосову акцију, спектакуларни напад који је са петорицом немачких и палестинских милитаната извео 1975. У Бечу, године на Централу ОПЕК-а узевши министре и делегате при организацији за таоце. Шефови ОПЕК-а су у овој сцени приказани као преплашена скупина средовечних бирократа који персонификују корупцију светске елите. Карлос је представљен као неустрашиви борац, леп, експлозиван и харизматичан, који ће глобалниантиколонијални покрет напоконучинити видљивим. Карлос и његови људи упадају у конгференциону салу, убијајући ирачког безбедњака и либијског економисту, и терају делегате ОПЕК-а да седну на под. Спроводећи таоце ка аутобусу Карлос позира за камере и пред медијима и кордонима полицајаца који га држе на нишану обзнањује: ’Hasta la Victoria siempre!’ Карлос поставља захтеве тврдећи да ће убијати таоце на сваких 15 минута уколико аустријски државни радио и телевизија не почну да емитују коминикее палестинских герилаца на свака два сата. Терориста не прави компромисе, и за тренутак делује као да неумољиво руши империјалне зидове који омеђавају поробљени свет.

Али Асајас нам сугерише да је усредсређен на себе и своју мисију, унапред осуђен на неку врсту изолације. Карлосова идеја да лети у Ирак завршава се напрасно на аеродрому у Алжиру, где ће у преговорима са Хуари Бумедијеном у замену за откуп пустити киднаповане министре што ће означити крај његове сарадње са Хададом. Отишавши у Ирак и Сирију а затим у Будимпешту и под окриље Штазија, у Источну Немачку, Карлос постаје унајмљени револуционар, ‘а gun for hire’. Селећи се, све је изолованији и усамљенији, док његова звезда тамни.

Историјски контекст му такође не иде у корист. Инвазија Либана 1980 приморала је руководсто ПЛО да се пребаци у Тунис. У новој геополитичкој констелацији где се Источни Блок полако топио а победа Запада постајала извеснија, Карлосов револуционарни етос и транснационална револуционарна мрежа губили су на интензитету.  У многим земљама постајао је нежељен гост, а некадашњи савезници су му полако отказивали лојалност.  

Ребека Бремер пише да публика која гледа биопик прихвата да су приватни елементи у животу централног субјекта једнако ’истинити’ као и драматизација чињеница и да уплетени у сиже, историјску секвенцу или узрочно последични низ, могу да искривљени послуже централном наративу (70). Трећа епизода мини-серије Карлос усредсређује се на време у изгнанству, које је Карлос, пре хапшења провео у Сирији и Судану. Сцене у којима видимо некадашњег харизматичног револуционара како води љубав са партнеркoм, или се подвргава липосукцији представљају излет у приватност. Асајас инсистира на геополитичкој клими која је пресудно утицала како на Карлосов узлет у револуционарну елиту једног времена, тако и на сумрак његових надања да ће преживети тријумф империјализма. Али историјски контекст је овога пута још дубље прожет субјективним, интимним детаљима.

Дубоко загазио у средње доба, угојен и у некој врсти понижавајућег изгнанства, превремене пензије, Карлос је човек који више не говори другима, не наређује, и не захтева. О њему се говори као о бившем савезнику, истрошеном револуционару и могућој роби за размену са центрима моћи у будућности. Акцију из раних епизода серије заменили су дугачки дијалози. Филм постаје статичнији, налик на снимљено позориште. Карлос је окружен лажима, афричком врелином и бљештавилом. Све је успорено, свет је у стагнацији, и чекамо да се непажњом централног карактера или издајом (бивших) савезника једна каријера напокон приведе крају. Бивши и потенцијални будући клијенти га више не контактирају. Сиријски безбедњак га види као бегунца чија прошлост представља терет у новим геополитичким околностима. Сирија га 1990 протерује у Судан, где праћен од неколико обавештајних служби Карлос осећа да се круг око њега стеже. У тренутку када је због оболења тестиса био непокретан, француски агенти, уз прећутно одобравање суданских власти хватају Карлоса 14 августа 1994, и пребацују га у Европу. Карлос се од тада налази у затвору.

Ограничавање слободе особи милитантног духа не значи и њено потпуно гушење.

Иљич је покушао да заустави приказивање серије тврдећи да је базирана на искривљеном тумачењу његових револуционарних активности. Онда је у посебном поступку покушао да од продуцената добије новац за коришћење своје животне приче. Та прича је и у затвору имала своје драматичне елементе. Главни јунак се преоријентисао на политички ислам, постао је муслиман, оженио се адвокатицом Исабелом Кутант-Пејр, правном заступницом познатих и почео да пише. Према извештајима, подржавао је Иранску револуцију, а затим терористичке нападе на Америку, дописивао се са Хугом Чавезом, објављивао књиге, политичке памфлете и бивао изнова оптужен и осуђен на три доживотне робије, али је и започињао судске процесе да би одбранио своја права као затвореника. Тај део Карлосове биографије, од 1994. до данас је сигурно занимљив али је само фуснота оном што му се догађало током периода којим се бави Асајасова прича. Иако још увек жив, у француском затвору, овај старац би се сигурно сложио са Асајасом да су године обрађене у мини-серији биле његово златно доба.

Brammer, Rebekah. “Pop and Politics: Hanu Abu – Assad’s The Idol and the Pitfalls of the Biopic.” Metro Magazine, no190, 2016, pp. 70-73.

Ово је други наставaк серије О милитантном духу написанe за сајт Stella polare. Први текст, о раду пост-панк групе Gang of Four можете прочитати ОВДЕ.