Oznaka: Татјана Венчеловски

MED

– Užasavam se mirisa bagrema. Ne gledaj me tako, znam šta pričam. Bagrem su izmislili gusari koji nisu uspeli da te potope pa su odlučili da te uguše. Otimači ironije, tame i zluradosti. A to su neprocenjiva blaga duše, oružja smisla, bez kojih ti spadaju gaće od sramote i napreduje ti karijes. Bagrem su izmislile šonje da bi imali gde da poljube devojku, jer ne znaju da se najbolje ljubi naslonjen na Istinu. Bagrem je ispljuvak sentimentalnosti, kozji rogovi iznad vrata, vudu ravnoteže, tehnika mutavih plačipički, cement za strast. Šta, koji kurac, slatkastomedno isparavanje znači, gde je njegovo mesto u ontologiji? Šta belo, šta lepršavo?

– Ništa nisam rekla. Mislim da je proletela pčela.

– Sve što leti treba potamaniti. To sumanuto kretanje.Treba znati stati.

–  Jednom sam prošla kroz kapiju sličnu ovoj. Mislim da sad neću zalutati.

–  Misliš li da zvezde umeju da prave potomke, i da li se pri tom vole?

– Čula sam ih par puta. Kroz bagrem.

–  Bagrem ne postoji. Njega su izmislili isti oni koji su izmislili proleće. Činovnici očaja. Špedicija kajanja. Šalterska radnica u preduzeću za naplaćivanje potrošnje suza i toplog piva. Bagrem je neiznivelisan prag, dva slova koja ti fale u ukrštenici a ništa se ne uklapa. Ako si decu zvezda čula kroz bagrem, onda ni ta deca ne postoje.

– Postoji voljenje. To sam čula.

– A gde sam tad bio ja?

– Učio me da slušam.

– Onda sam ti nešto pogrešno preneo.

– Dobro sam shvatila.

– Bagrem je prokletstvo. Crna magija osuđenih na spoznaju.

– Jeste magija.

– Crno nije boja, znaš?

– Znam tebe.

– Nisam beo.

– Takav si.

– Vidiš?

– Naučio si me da prihvatim.

– Taj bagrem je jedan gad.

– Rastužio si ga. Pogledaj, plače…

– Ko mu jebe mater! I ja sam prestao davno da plačem, pa se niko ne potresa.

– Curi ti med iz srca.

– Ne vidim.

– Veruj.

– Sigurno je pokvaren.

– Ukusan je.

– Razbolećeš se.

– Nisam zdrava.

– Je l curi i dalje?

– Neće da stane. Ne može.

–  To je od bagrema. Rekao sam ti. Je l možeš da zaustaviš?

 – Ne treba.

– Ali iscureće…

– Znači, vidiš?

– Osetim.

– I kakav je?

– Ne prepoznajem.

– Kakav je?

–  Onako, ne znam, kao bivanje, gorko-sladak.

– Daj mi malo.

– Evo ti sve.

– Lep je.

–  Lep?

– Probaj opet.

– Je l to lepo?

– Lepo je.

– Ali to nije bagrem?

– Nije.

– Lepo je.

– Jeste.

– Šta je to?

– Ti.

– Kako znaš?

– Verujem ti.

– Verujem ti. Nisam dugo bio tu.

– Ali setio si se puta.

-I gde smo sad?

– Doveo si nas kući.

KLIN

Nikada nije videla ovakve tapete. Svetloplave, sa tankim uzdužnim prugama, a između njih neki minijaturni dezen, nije dobro razaznavala, pet godina nikako da odredi novu dioptriju. Na tren joj se činilo da je to boja očiju nedonoščeta, ili boja prerano rođene ljubavi, a onda, opet, da više liči na isprani čaršav, preko kojeg su se trljale stidne dlačice kurvi iz malog hotela u Barseloni, seća se da je to bila treća poprečna ulica u odnosu na Ramblas, odmah uz ofucanu berbernicu ispred koje je uvek sedela rano ostarela žena u invalidskim kolicima. Jednom je, prolazeći,  pomislila da bi pitala jednu od tih devojaka da spava s njom, samo da bi se zarazila. Gonorejom ili ljubavlju, svejedno, to mu dođe na isto, kad ste trajno imuni na osećanja. Plavo joj nikad nije bila omiljena boja, više joj je izazivala gađenje zbog svoje providnosti, čak ni pogled u nebo nije u njoj pomerao baš ništa, ništa, ništa, vodilo je u beskraj.

Možda je zato sad, opčinjena, zurila u te tapete, jer sa kreveta na kom je uspravno i krotko sedela, činilo se da te tanke uzdužne pruge daju neki okvir, utiskuju preko potrebne granice u njen život, u vizuru tog života, čineći ga manje rasplinutim, opipljivijim, izvesnjim.

Sitan dezen mogle su biti latice nekog orijentalnog cveta, ili zrnca morske soli, ili klice iz tuberkuloznog kašlja majčine prijateljice koja je pre trideset godina skončala na Kipru, do kraja žudeći da jednom vidi Indiju. I danas se sećala njenih ogromnih hipnotičkih očiju i ruke koja drhtavo nanosi krvavo crveni ruž na tanke usne, dok na ogromnom prstenu ostaju lepljivi tragovi nesigurnosti. Glorija se zvala, a njena bolesna mršavost je ipak poštedela najlepše grudi severne polulopte, čak su joj i u smrti, pričalo se, bradavice još jedno vreme bile vrlo žive, pa su tinejdžeri bili opčinjeni, a agnostične meštanke se krstile, objašnjavajući to njenim spiritualnim vezama sa guruima i onima koji su to mogli biti i za malo para se za to i izdavali.

Krevet je bio namešten. Nije želela da ga kvari, iako je za tren poželela da se uvuče u zategnuti prekrivač, skoro neprimetno, onako kako bi se uvukla i u misli nekog muškarca, ne kvareći im raspored, ali ostavljajući iza sebe utisnute obrise, što u većini slučajeva, više žulja. Mogla je tu nelagodu da iskoristi. Nikad nije. Volela je da pretpostavlja.

Došla je vozom, u ovo malo mesto, ophrvano mirisom uvelih ljubičica. Nikakav poseban izbor. Haljina na kopčanje, koja je mogla biti majčina, cipele s niskom petom, jeftine hulahopke neutralne boje. Prazne ulice, hotel sa lošim stepeništem, drvenim privescima za ključeve i urednim sobama. Mala mesta drže do reda. To je vrsta izvesnosti da će sutra doći i da će i život biti na istom mestu, tačno tamo gde se završavaju snovi.

Ona već duže vreme nije sanjala ništa. Tako život nije znao gde tačno treba da bude.

Na plavom zidu, visoko do prozora, visio je kalendar. Na lošem papiru pisalo je Februar, iako je već počeo juni. Možda je neko od predhodnih gostiju želeo da se podseti kad je platio poslednju ratu za kredit, koji je to tačno bio dan u nedelji kada je nazvao ženu, da proveri kad je ročište, a u stvari samo da joj čuje glas, ili da li godišnji kači i dane vikenda, ili koliko je tačno prošlo od poslednje menstruacije. Ili, a to joj se činilo verovatnije, u ovoj plavoj sobi sa urednim krevetom mesecima niko nije odseo, a sobarica je ulazila tek jednom nedeljno da provetri, ne gledajući u kalendar, a i zašto bi, kad su dani svi isti.

Zurila je sad već satima u zid i u kalendar. Iako slabovida, uočila je da je ekser ispod kalendara masivniji nego što je bilo potrebno za nošenje dvanaest papirnih obećanja. Tu je sigurno nešto drugo stajalo, pomislila je,  a kalendar su obesili da zabašure sećanje i prekriju tamnu prašnjavu fleku. Uvek je tako. Ono što je izloženo suncu i svetu vremenom bledi, i zbog uočljivosti postaje nevidljivo, a stvari koje pokrivamo i prećutkujemo postaju mračne i ostavljaju trag. Onda nas žuljaju, bodu, grebu i peku dok ih u nedrima nosimo kao zalutalo popino prase. Kao železni klin u krhkom zidu egzistencije.

Možda je tu visio veliki portret vlasnika ove stare spratne kuće dok još nije bila hotel, nekog brkatog plećatog muškarca koji je propio budućnost, pa su zbog dugova naslednici prodali kuću preduzetniku u pokušaju. Ili porodična uspomena, neko melanholično ulje na platnu sa teškim kitnjastim ramom. Ili ikona. Ili krst. Ili ogledalo, napuklo po dijagonali i žuto na rubovima, klopka u kojoj su sačuvani svi neželjeni i pohotni odrazi. „Možda“ uvek ima tu solidnu težinu koja traži gvozdeni klin.

Odjednom je bila mokra između nogu. Nije umela da odredi da li od znoja ili žudnje, ili se upiškila. Moglo je biti bilo šta od ta tri i bilo joj je svejedno. Uzroke i posledice godinama već nije uspevala da razabere.

U plavoj sobi svetlost je bivala sve slabija i onaj sitni dezen više se nije nazirao. Kao da joj je malo laknulo.

Ustala je, otišla do zida, lagano se propela na prste, skinula kalendar, našla stranicu za juni  i položila ga na krevet. Onda je svukla mokre hulahopke. I pre nego što će od njih napraviti omču i vezati je za klin, olovkom za usne zaokružila je u junu broj tri i iznad sitnim rukopisom napisala svoje ime i dodala: u 18:47.

TRST

Sedim u lokalu u koji je zalazio Džojs, gasim treći Davidoff i mirišem na pičku.
Ona je drugom kraju sveta, sa svojim toplim međunožjem i nezavršenim mislima. Svršava uvek, završava samo šta hoće. I kad. Ona je tamo, i mirišem na nju. Groteskno, mokro, zauvek.
More je sivo, kako to već biva u novembru, nebo je sivo, sive ulice, sivo sećanje. Nemam više cigareta. Na malom stolu ispred mene novine, pepeljara i grappa. Ne sećam se kad sam postao banalan. Uskoro će podne a kasno je. Od početka je bilo kasno.
Ličila je na Velvet Underground. Malo lagana, malo tamna, ćutljivo sočna, mudra u tragovima i ponekad nerazumljiva. I koža joj se slatko ježila na vetru. Voleo sam vetar.
Nemam pojma šta sam hteo od nje. Milost, valjda. Da mi oprosti sve što niko nije. Da me pusti da urličem kao majmun i da je uvijam u psovke. Da dođem, da budem, da odem, da mislim na nju, opet da dođem. Da joj pričam o Polu Osteru, konjima i Španiji, da mi ćuti da razume. I ja da verujem. 
Grappa se ugrejala, naručujem drugu. Vlažni mali krug ostaje iza čašice na stolu. Prelazim po njemu kažiprstom. Ona je to radila domalim. Mazgov, ništa ne mogu da uradim onako kao što je ona radila. Glupo je što to uopšte hoću, ali hoću. Tako, dok ona možda kisne u drugom gradu, umače kroasan u kafu ili žvrlja po novinama dok čeka red u banci, hoću da uđem u nju, tim prstom, makar. 
Nisam joj rekao da je volim. „I fear those big words which make us so unhappy“. Sad bih voleo da je Džojs bio u pravu. „Misliš da bežiš, a u stvari naletiš na samog sebe. Najduži put okolo je zapravo najkraći put kući“. Često ga je citirala.
Sivo je, beskrajno je sivo. Talasi su veliki i lenji i bučni. Mogao bih ponovo u Španiju, ali posle nemam kome o tome da pričam. Nije ni juni, kad ona jede krem od badema i posle bude mirisna i lepljiva. Nisam mogao da se skinem s nje. Da se odlepim od pičke i bradavica i načina na koji izgovara more. 
More je svetlije kad je u tvojim ustima. Vlažnije. Manje hladno. Kažem. Upravo je svršila, ćuti i gleda me. Nešto mi u njoj izmiče. Trebalo je da se sretnemo ranije. To joj govorim. Ona sleže ramenima i odlazi pod tuš. Mislim da sam čuo sebe kako vičem, ali voda je to pojela. Ili nisam. Ili nije. Odjednom sam očajan. Zapalio sam Davidoff. Ona se vraća uvijena u veliki peškir i ne manju odsutnost. Peškir sklizne, odsutnost ne. I prekriva je kao sfumato. Kiša će, kaže. Lažem da će sutra biti dobar dan. Ona kaže da neće. Zbog…Ali da joj je svejedno. Mada…Ne moraš da razumeš da bi prihvatio, kaže. Mislim da je izgovorila kako putuje. Ili nije. Ali će svejedno otići. Prva. Jer prvo je ona mene srela. Ja sam nju upoznao kasnije. Kad je postalo kasno. 
Mislim da nije rekla da se čuvam. Ili jeste. Ja sigurno nisam rekao ništa. 
Nema reči. Nema sunca. Nema ni grappe. Kiša će. Vetar je. Sležem ramenima. Bacam pogled na novine. Banalnosti. I laži. Čak i u Španiji. Svejedno. Nema više heroja, Džejms. Mrtav sam. Pička mi materina.
Mislim da ću dužim putem kući. 

VIKEND NA SELU

Dragi O,

Nisam još krenula. Sedim na ljuljašci. Odbacujem se samo jednom nogom. Ona dotiče nagorelu travu i prolazi kroz zuj insekata. Utroba mi se lagano pomera u tom ritmu odbacivanja. Nisam krenula. Sedim na ljuljašci. Odbacujem se.

 Lepo je, O. Znam da bi čak i tebi bilo lepo, iako je krhko. Odbacujem se jednom nogom, jer ako bih se odbacivala sa dve, sasvim bih izletela, do nepoznatog, a to za sada ne mogu da priuštim, džepovi duše su prazni, prvo moram da se vratim, da bih otišla. A volim da odem. Stvarno.

Sedim na ljuljašci kao u davno napuštenoj materici. Tišinu preseca rzanje konja, upozoravajuće, kao da je stigao stranac, produženo, kao kad nožem zasečeš riblji stomak, kreneš od dole, nisko, oko prepona, ili gde zamišljaš da bi, bože moj, ribi mogle biti prepone, povučeš oštro i sigurno na gore, put srca, i zadržiš se između škrga, pa cimneš, jednom, drugi put, možda i treći, da bi oštrica onda kliznula glatko kao krojačke makaze kroz svilu i čulo se ono spiralno trrrrrrrr, ili zuzzzzz, u zavisnosti od debljine niti. Rzanje, tišina, rzanje. Njiiiiiiiiiiiiiii -gotovo da čujem kako se cepa konjska nozdrva. Ima nečeg paganski radosnog u tome. Kao da je sevnuo bol, probio slepoočnicu, spalio po koji žbun ćelija, udario zakržljalo sećanje, ubio odojče nade, pa naknadni mir učinio još mekšim. Niko se nije odazvao na to upozorenje, sem mene. Možda grešim, pomislih, uprkos načetoj sujeti. Upijam  miris štale. Volim ga. Topao je i opor kao sam život, usran i plemenit. Ti to, bar, dragi moj O, razumeš. Nemam prava da te zamolim da me sačekaš. Odavde se može samo biciklom, a najpre moram da siđem s ljuljaške.

Sedim, da, na ljuljašci i odbijam se o zveket seoskog escajga. Tonem u primarne instinkte i preživarske karaktere. Ljudi su, znaš, zaboravili da jedu. Gutaju, oborenih pogleda, drvenoliki i tuđi, udaljeni od jezika, mirisa, poimanja, prepoznavanja, otkrivanja, prepuštanja, osetila, osećanja, proždiru svoja nemanja, pljuckaju ostatke sebe. Ljudi su zaboravili da se jebu. Guraju, oborenih pogleda, svako u svom pravcu, svako svoje neuroze, drvenoliki i tuđi, udaljeni od jezika, mirisa, poimanja, prepoznavanja, otkrivanja, prepuštanja, osetila, osećanja, proždiru svoje praznine, pljuckaju potrošenosti. Ko će vratiti sećanje iz zaboravljenosti? Ko će to sećanje onda preinačiti u današnje delanje, današnje jebanje? I ko će onda jesti i jebati, mi iz tog oživljenog sećanja, ili mi današnji? I hoće li nam od toga biti bolje? Njuši me crni pas, bolećivo. Masiram ga nežno između očiju, spajajući negde u dubini njegovu i moju čakru, jer i ja bih nekog njušila, jer i ja sam samo životinja, crna i gladna.

Nemam ispravu koja bi dokazala ko sam. Jednu sam zaboravila u šumi, i kad je konačno neko nađe i pošalje, to možda više neću biti ja. Druga je zaglavljena na ničijem vremenu, jer datum Ovde i datum Tamo nikako nije isti datum, pa se put zamrsio u petlji putovanja, a možda ni Ja Tamo ne bih bila Ja Ovde, što, eto, neću saznati, niti stići da ispričam, jer me ne puštaju. A volim, rekoh već, ne teraj me da se ponavljam, stvarno volim da odem.

Volela bih da uđem u roman Gospodinova ili Saramaga i postanem ta pčela što ne zna da se vrati u košnicu, i ta smrt koje više nema. Volela bih da uđem u suštinu Ostanka koje ukida trajanje i Prestanka koje trajanje čini večnim. Ili je to zapravo jedno isto.

Dragi moj O, govorio si da si sa mnom spoznao sreću. Konji i dalje ržu i ja ne mogu da odgonetnem odakle dolazi ta opomena. Jedino da je zajašem, pa da probam da otkrijem. Saznanje je licemerno, nekad je katapult, nekad okov.

Sedim na ljuljašci, O, samo sam promenila nogu. Znam da me još čekaš, ali jedini bicikl ovde je zarđao. Ljuljam se, i to njihanje polako postaje iznuda, reket koji plaćam opstanku. Do smrti. Sve sam sigurnija da nisi toliko strpljiv. Dan je debelo odmakao, sunce seda na bundeve. I ja bih volela da postanem sunce, i ljuljaška, I insekt, da pripadam snu I konjima.

 “A ljudima?” tvoj glas odnekud nadjačava škirpa lanaca.

MUŠKATLE

“Zvonite i sačekajte minut”. Nesvakidašnji natpis pomalo ga je uplašio. Stajao je u polumraku suterena, osećajući kako mu se na podzemnoj promaji znoj lagano pretvara u inje. Počeo je da se premišlja, s nelagodnim osećanjem da možda upada u neku zamku. 

Sve je počelo pre dva dana. Oglas je bio štur I više nego običan. “Seme I sadnice. Lenka.” Neobično je bilo to što nije naveden broj telefona, samo adresa. Nije mogao da se seti gde je ta ulica, niti da li je ikada tuda prolazio. Bio je siguran da tamo rasadnika nije bilo, to bi, svakako, znao. Ali, u redu, u ovoj situaciji bio je spreman da proba sadnice manjih, nepoznatih dobavljača. Pošto nije mogao da nazove I raspita se o kojim se cvetnicama radi, I da li je ponuda ozbiljna, a bio je uveren da, uz minimum podataka I utisaka, skoro nepogrešivo može da proceni ozbiljnost ponuda, ljudi I životnih situacija, rešio je da odmah ode i pogleda. Nije znao zašto. Bilo je još tuce oglasa, isto toliko lakših načina da dođe do onog što je tražio. Ali videvši ovaj oglas, nije imao potrebu da proverava ni jedan drugi. 

Dok se oblačio, nalazio je sijaset opravdanja za svoju netipičnu reakciju. Razbiće rutinu, videti I naučiti nešto novo, učiniti nešto I za biljke, pa I za svoje zdravlje, šetajući do drugog kraja grada. Iako blago uzbuđen, smireno je rukom pogladio stari sako I načinio onaj diskretan pokret, kojim se sa prašinom I ustajalošću, ponekad otire loša energija I nepotrebne misli. Brže nego što je pretpostavio stigao je na naznačenu adresu I potražio broj. 

Ispred zgrade je stajao platan. Odjednom mu je bilo neprijatno, kao da je hteo da zaviri u nečiju spavaću sobu, pa ga je u toj primisli prekinuo dolazak čuvara. Malo je nedostajalo da se naglas izvini stablu. “Šta mi je” pomislio je, I ne očekujući odgovor prišao bliže zgradi. Odmah je znao koji je Lenkin stan. Dva suterenska prozora bila su potpuno prekrivena cvetovima muškatli. Kao da je neko izneo ljudska srca I okačio ih na okna. Pa šta bude. Osetio je kako se guši od lepote I straha istovremeno. Par trenutaka je hipnotisano gledao u crvene cvetove a onda se naglo okrenuo I pobegao. Da, pobegao, bila je to prava reč, hteo on to da prizna ili ne, pobegao, kao školarac uhvaćen u krađi trešanja ili pogleda najlepše devojčice u razredu. 

Dva dana je preležao. Blaga temperatura, bol u grlu I grudima, sevanje u slepoočnicama I ispod desne miške. Ustajao je samo da skuva čaj I, ogrnut onim istim starim sakoom izađe u baštu da se uveri radi li ispravnu stvar. Trideset godina ruke mu prevrću zemlju I miluju biljke. Nema tu više tajni za njega, ume da im čuje svaki smeh I vapaj. Tu I tamo unese promene u raspored leja, ili u izbor sadnica. I nije bilo greške. Sve je funkcionisalo savršeno. U bašti je provodio najviše vremena, sa biljkama je jedino I razgovarao, o svemu, o njihovim potrebama, o svojim dilemama I sećanjima. Nije bilo greške. Sve do prošlog proleća. Malo, malo, biljke su počele da posustaju. Najpre je, veštinom iskusnog doktora, primenjivao poznate lekove, pomagalo je kratkoročno, taman da ga zavaraju. Onda su tegobe postajale češće. Opadanje lišća, vaši, truljenje, odbijanje cvetanja…Već malo uspaničen, iščitavao je stručne knjige, konsultovao se u rasadnicima, na pijaci, u rubrikama magazina, na internetu. Ništa. Umiranje se nastavilo. A onda se jednog jutra probudio I odlučio da sve iščupa iz korena I počne ispočetka. Nije imao više ništa da izgubi. Ako nešto ne preduzme, ostaće sam. 

Znojav od tihe groznice, u pidžami I sakou, stajao je u dovratku I gledao napolje, u golo tlo. Morao je da savlada svoj glupi strah I vrati se u kuću pored platana. Nije mu ni sad bilo jasno otkud prodaja sadnica u zgradi, pa još u suterenu, ali opet, mislio je, ako iz mraka niču takvi cvetovi, onda to mora biti nešto posebno. Muškatle nisu neki reper za umešnost, ali bio je ubeđen da se iza toga krije nešto više. “Vratiću se I pozvoniti” odlučio je.

Nije bilo interfona u zgradi, kapija je bila otvorena, na zidu starog ali urednog hodnika bilo je šest drvenih poštanskih sandučića u nizu, I jedan metalni, veći, sa strane. Na njemu je pisalo Lenka R, suteren. Polako se spustio stepenicama I pronašao zelena vrata sa velikom bravom I tim neobičnim natpisom pored okruglog crvenog dugmeta za zvono. Piljio je u to dugme, okruženo crnim bakelitskim gnezdom, I na tren je, umesto njega, ponovo video jedno pulsirajuće srce koje je čekalo dodir. “Zvonite I sačekajte minut”. Pročitao je taj natpis već desetak puta I nije još zazvonio. Kao ukopan je stajao ispred vrata. I jedino čega je bio svestan je da tone u živo blato tišine. Kao da ga je neko ogulio iznutra, u jednom potezu, dostojnom Entoni Bourdena. Već je video kako počinje novi recept: “Uzeti jednog sredovečnog muškarca, oguliti mu seme I napuniti ga prazninom…” Užasno ga je bilo sramota te unutarnje golotinje. Srećom, nikoga nije bilo na stepeništu, da bi umnožio stid. Ali nije bilo ni znaka da ima nekog unutra.
Zašto minut, pitao se, zašto ne samo Zvoni, zašto ne pet sekundi, dvadeset, šta se dešava u tom minutu, šta se tačno dešava u svakoj sekundi tog minuta, šta može da se uradi tačno za minut I svaki put tačno za minut, I šta se dešava ako odeš pre tog minuta, da li neko ipak dođe tačno u minut, tačno na vreme, šta je tačno vreme, da li Lenka dođe tačno za minut, ili živi s nekim ko samo brine o tom tačnom vremenu kad treba uđeš? I šta se dešava kad minut prođe, nije moguće da je stalno neko kod kuće I da će svaki put da otvori baš tad, šta, zaboga radi, drži li štopericu u džepu, za keceljom, u kosi umesto šnale, kakav je to život u kojem čekaš minut da reaguješ na ono što bi spontano mogao odmah, šta se dešava kad minut prođe, zna li taj neko unutra da li je onaj drugi još uvek ispred, ili je otišao, da nije imao strpljenja, da mu je bilo besmisleno da čeka, da mu je natpis bio smešan, zna li taj neko, ta Lenka R da taj drugi neko stoji zbunjen, I neodlučan, zna li da duboko sumnja strasno želeći da veruje? A šta ako taj koji zvoni nema sat, šta radi, da li broji, naglas ili u sebi, čuje li to, ta Lenka R, to odbrojavanje? Broji li ona, istim ritmom, od istog trenutka? Šta radi za to vreme od zvona do otvaranja? Gde je? Postoji li još neka soba iznad ove suterenske? Neka tajna pregrada I prolaz ka svetlu? Ona gde uzgaja sadnice. Ili ovde samo skuplja primerke koje joj donose poznanici sa raznih strana sveta? Šta radi Lenka R. dok traje taj minut? Da li vadi ruke iz zemlje, brižljivo čisti, prvo korenje I latice, pa onda dlanove I nokte, mora biti da hoda lagano, magličasto, do kupatila, tako je zamišlja, laganu I magličastu? Zamišlja je, u tom kupatilu, u sfumatu od tople vode, orošenih pramenova. I prvi put je pomislio kako bi sad, eto, kad bi mogao da bira, kupio taj pramen umesto sadnice.
“Zvonite I sačekajte minut”. 

Zazvonio je. 
Istog časa, čuo je korake sa druge strane vrata. 

Bio je to najduži minut u njegovom životu u kom je osetio kako se kroz unutarnju prazninu probija nešto, nežno, odlučno I crveno. I u lakom magnovenju koje ga je obuzelo znao je da će uskoro i njegovo srce visiti na suterenskom prozoru.

DOK JOŠ MIRIŠU JABUKE

Svaki dan u pet do šest sedao je da večera.

 Najpre bi proverio da li su vrata zaključana, potom izvukao ključ. Onda bi se uputio u salon, izabrao ploču za to veče, lagano je spustio na gramofon i dok se muzika razlivala po prostoru, a parket tiho škripuckao, zaputio bi se ka kuhinji. Trpezariju nije više koristio, i veliki sto je bio zatrpan knjigama. Ovaj mali, kuhinjski, bio je tik uz prozor. Otvorio bi jedno prozorsko krilo, čak i zimi, a na suprotan kraj stola položio stari platneni podmetač sa  motivom dva izvezena labuda na nekom austrijskom jezeru. Tamo gde su im se susretali kljunovi bilo je mesto za tanjir. To mu je u početku smetalo, to što ključni momenat te pastoralne scene ostaje sakriven, ali onda je ipak  utvrdio da je tako bolje, jer intima, makar i ptičija, treba da ostane intima.  

Nisi Dominum Cum Dederit. Voleo je Vivaldija. I sad, dok mu je  topla krompirova kaša oblagala tromo staračko nepce, učinilo mu se da ova barokna duhovna zmija isto tako meko obavija kičmu i stomak, a ono sopransko, dugo, zanjihano „r“ , poput gole glavice maslačka na vetru, ono mu se smeši i miluje njegov mršavi vrat. Jabučica mu je zadrhtala.

Mleko je previše ugrejao, pa ga je sad lagano presipao iz jedne šolje u drugu. Tri puta biće dovoljno. Zelenu šolju doneli su iz Varšave. Radovala joj se kao dete, skrivajući je, tokom šetnje, pod velikim šalom. Ta radost kao da se udavila u Visli, jer je nikad više nisu našli. Ni na putu, ni kod kuće. Kada su sredom, po običaju, primali goste, ona je sve više ćutala, izlazila iz sobe, tumarala po stanu, čula su se samo vrata kako se otvaraju i zatvaraju,  i balkonska kako škripe, ali tad je već morao da ustane i on, ostavi goste, izvinjavajući se, potraži je i vrati, i vraćala se, pitajući „ko su ovi ljudi“. Pa se s njima upoznavala.  

Svaki dan, u pola sedam, hranio je nju.

Ležala je i mirisala na jabukov cvet. Volela je Ninu Ricci. Ali ovo nije bio parfem, njene ušne resice, koren kose, obrve, trepavice, sve je odisalo svežinom nasuprot duhu koji se raspadao. Voleo bi da zna šta misli, da za tren uđe u taj drhtavi okrugli predeo, tu malu planetu koja se vrti ispod kapaka. Nekad bi joj se tiho obratio: mIla, vreme je… ona bi ga sumnjičavo pogledala, a onda mu uzela tanjir iz ruke i, uz par opaski za njegov izgled, jela sporo, malo, odsutno. On bi joj čitao. Vitmena i Mana, najviše. I onda bi se svađala s njima. „Znaš li da ti Starost može doći sa istom takvom lepotom, silinom, čarima/Dan u punom cvatu i sjajan – dan prepun sunca, pokreta, poleta, smeha/ Ubrzo dolazi noć, sa milionima sunaca, i snom, i tamom što krepi“ . „Taj gospodin lupeta“ govorila je za Vitmena „ali ipak ga volim“. Sad joj više ništa ne kaže, kad uđe.

Prijatelji su još uvek dolazili s vremena na vreme, pa sve ređe, kuvao im je čaj od matičnjaka, ili kakao, pravi bečki, sipao liker od oraha i nudio slatke štanglice iz slastičarne na uglu, medenjaci su mu sad već postali tvrdi. Na stepeništu zgrade u kojoj su živeli, sve češće je, umesto pitanja: kako je komšinica?  čuo: pozdravite gospođu. I on joj je svaki pozdrav uredno prenosio. Ona je posle svakog i dalje tupo gledala. Ponekad je rekla: gluposti. Ponekad je pitala da li je to žena što joj krade bombone. Sve teže se kretala, osim tela, slabila je i volja. On je sve ređe izlazio. Najduže deset minuta Sad više niko ništa nije ni govorio, samo je uzgred klimao glavom. Gadilo mu se sve to. „Ko su svi ovi ljudi“ pitao se. I nije želeo da ih upozna. Patronažnu sestru je zamolio da im plaća račune, i on ju je častio, svaki put, nikad nije rekla da neće da primi novac, i to mu je u početku bilo u redu,  a onda je počeo da mrzi tu njenu ćutnju i prihvatanje. Prihvatanje nije isto što i zdravo za gotovo. Ali takav je svet. Gotov. Tako je mislio. Jer mislio je i za nju. Tako je morao.

„Misli su kao sneg. Ako ih samo pustiš da padaju, one se vremenom tope. Ako ih premećeš i mesiš, očvrsnu u grudvu i može da te zaboli kad te pogode“ to je ona nekad pisala. Čitao joj je njihova stara pisma i razglednice, tad kad je već teško žvakala, i sad kad jedva guta. „Tihe su ovo misli, kao mali noćni krojači, čistači nereda, treća smena dobrih duhova. Ima neke fine draži i uzbuđenja u  intimnom pakovanju, odlaganju, razvrstavanju. Izlaziš, odlaziš, i ne zaključavaš vrata. Sve što ti zaista treba za najvažnija putovanja, staje u maleni zavežljaj duše.“ Piše u jednom od njih, u onom što je predhodio njihovom konačnom spajanju. „Ova gospođa lupeta“, rekao joj je sad, kroz blagi osmeh „ ali je još volim“. Nije bilo odjeka. Dok ona njega nije prepoznavala, bilo je lakše, bilo je nade. Sad on ne prepoznaje nju. Napustila ga je.  I to je teško.  „Pozdrav sa sunčanih vrhova“ piše na izlizanoj kartonskoj poleđini. Možda je tamo, sad dok jedva srče mleko s kašičice, a tamo je ono negde što se ne prepoznaje, pečat je odavno izbledeo. Izašao je iz sobe, poneo zelenu šolju i cvetni miris. Polako je oprao sudove i složio ih. Labudove vratio na mesto. Intimu nije umeo.

Quando corpus morietur, čuo se Pergolesi, dok je prao preostale zube.

Svaki dan u osam uveče gasio je svetlo.

Bilo je još vremena. Zatvorio je prozor u kuhinji. Proverio vrata. I ključ je bio na mestu. Iz kupatila je uzeo kremu sa debelim poklopcem i ponovo ušao u njenu sobu. Otkrio je. Zadigao spavaćicu. Otvorio kremu. Masirao lagano njena koščata ramena, providni stomak, smežurana kolena, nešto što je ličilo na kuk, a štrčalo je, blede šake, sitna stopala, prst po prst, i tad mu se smerno osmehnula između svog tog jabukovog cveća u kojem je ležala. Namazao joj je usne. Zahvalno je zacoktala. Poljubio je. Čuo je uzdah. Osetio ukus kreme. Nije mu smetalo. I ukus nje, nestale. To mu je bilo gadno. I potrebno. Kao lek. Zatvorio je kremu, odložio na stočić. Spustio joj je spavaćicu. Pokrio je. Legao pored.

U zgradi preko puta, u tri sata po ponoći, jedan muzičar se zapitao ko živi iza onog prozora gde još gori svetlo.  Neki mladi, zaljubljeni ljudi, pomislio je.

I kad je svanula sreda, u novinama je izašao oglas: Vasiljevići danas neće primati.