Тридесет слика Хелма

У Културном клубу Марина 4 СЕ (Обала краља Александра Карађорђевића 100) од 12. августа до 10. септембра одржава се изложба слика Софије Јечине „Тридесет слика Хелма“ (изложба се отвара 12. септембра у 12.00). Повод за изложбу је излазак књиге прича Софије Јечине „Тридесет слика Хелма“ („4 СЕ“, Београд, 2023). Хелм је, као што у надахнутом тексту у каталогу изложбе примећује Драган Јовановић Данилов, византијски назив за Балкан, тако да се ради о тридесет слика Балкана. Промоција књиге одржаће се на истом месту недељу дана касније (19. август, 14.00). Софија Јечина је руска сликарка која живи и ствара у Београду. „Тридесет слика Хелма“ је њена друга књига на српском језику, прва књига „Београд у плавом“ („4 СЕ“, Београд) објављена је 2021. године.

Веровали или не, ових дана сам донела једну од најодлучнијих одлука у животу.

Бацила сам старе ципеле. Ципеле су биле толико изношене да су се распадале пред очима – тачније, на ногама. Превршило је кад им је отпала потпетица током моје енергичне шетње по улици Војводе Степе.

Сваки пут када бих дошла код обућара с молбом да их поправи, он би саркастично подигао обрву, изнова понављајући: „Јефтиније је купити нове. Бар три пара“.

Бацила сам ципеле у којима сам се пела на Етну, у којима сам шетала по алпским ливадама и далеким аеродромима и из којих сам истресала португалски песак Атлантског океана.

Веровали или не, заједно са ципелама сам посматрала излазак месеца на Сицилији. Пришавши ивици воде, бацила бих каменчић за срећу. Он би пао право у дрхтави лимункасти одраз, а морске капљице попрскале би те напаћене ципеле. Носила сам их када сам живела једноставним животом слободног уметника, и, искачући из авиона на степенице, заборављала месец и годину.

Носила сам ципеле када сам први пут крочила на благословену Јадранску обалу.

„Када следећи пут видиш море, ја ћу већ умрети“ – говорио ми је један човек и одржао је реч. Управо тада сам, у Пули, први пут схватила да ћу даље морати да лутам сама.

Веровали или не, то је немогуће ако немате при руци пар проверених ципела. Шетати у спомен на оне у чију част излази пун месец и одражава се у ознојеном прозору авиона који полеће.

Једну ствар знам поуздано – новац на Балкану значи врло мало.

Сва она срећа коју полуострво „крви и меда“ нуди не може се купити, а материјална добра се повлаче на други (а можда и на десети) план.

Па какве везе има колико кошта твоје одело? Ако, наравно, није направљено од материјала отпорног на пламен и послужиће само онда када подивљали комшија одлучи да спали твоју кућу.

Зашто бирати намештај по последњем крику моде ако ће прекосутра почети рат, а дизајнерска дрвца послужити евентуално за ватру када искључе струју.

Тама и ватра.

Кажу да је месо било најјефтинија храна за време Балканских ратова. Богата, осунчана земља, са фармама препуштеним вољи судбине и животињама напуштеним у журби.

Често је сочан, испечен комад свеже свињетине мање коштао од комада бајатог хлеба.

Ватра и крв.

А шта се сматрало правим братством? Један документарни филм о бекству Срба из Сарајева који леди душу, садржи одговор на то питање. Свакој породици омогућено је да у једном камиону одвезе своје скромне потрепштине из места у које се више никада неће вратити. Поворка се састојала од уплаканих удовица и мајки које су грлиле обогаљене псе. Већина њих одвозила је гробове својих предака како би могли да их поново сахране, и да онда, годинама касније, мирно легну поред њих.

Благословена земља људи који су прошли све и свашта.

„Бал“-мед и „Кан“-крв. Звони као црквено звоно у зору.

И само његова звоњава нешто значи.