Oznaka: Црвене папуче

Ово је дело маште и свака сличност са постојећим лицима и догађајима је случајна

Весна ју је опет чула како лупа одоздо. Ваљда неким тупим предметом, дршком од метле или пластичним држачем крпе за прање пода. А трудила се да хода тако пажљиво. Али изгледа да ју је та жена опет чула. Чула је њене кораке у новим црвеним папучама. Од коже мекане као за рукавице. Онако уске, издужене, затворене на прстима и шпицасте при врху, са малом, уском потпетицом.  Споља од црвене преврнуте мекане коже, а унутра постављене белом сјајном кожом. Биле су прављене по узору на папуче које су се у доба Аустроугарске носиле у народној ношњи, а девојке су их доносиле у мираз. Ове су биле нешто поједностављене, али још увек са златовезом везом у облику цвећа и класја и чак са понеком шљокицом ушивеном по средини извезених цветова. И сам ђон је био кожни и мислила је, неће се чути кад хода. Мамиле су јој осмех на лице те папучице кад год би их погледала. И лепо су јој стајале. Пријањале су уз њена уска стопала, тако женствене, тако топле, тако неодољиве, тако сигурне у себе, баш како је жудела да се и сама осећа. Биле су јој као кућни љубимац кога никад није имала, јер је мајка била алергична на длаку паса и мачака. Ово су њене папучице-маце. То име им је дала по сликовници таквог имена, коју је волела као мала, и због текста и, још више, због маштовитих илустрација. У тој причи је једна маца учила децу како да буду уредна, па им је крала ципеле и папуче односила их у шуму онда када деца не би остављала ципеле на њихово место. Затим су деца тражила папуче и маца им их је враћала и сви су били срећни. Зашто јој се та прича толико свиђала, сад није била сигурна, може бити због слика и што су се сви помирили на крају. Или што се једна девојчица са наочарима звала као и она, Весна. Насмејала се, добро је мало и смејати се. Трудила се, заиста, али јој није то најбоље полазило за руком када би изашла из куће.

***

Драга Веки,

Могу да ти кажем да у Београду нема ништа нарочито ново, али ћу те ипак уредно обавестити о дешавањима. Јуче је отворена Кнез Михајлова и то све лепо изгледа, гледала сам онај филм Горана Марковића „Већ виђено“, није лош, игра Мустафа Надаревић, он је супер глумац; тако, а после сам била још једном са Ненадом и буразером и гледала „Закон ћутања“ по буразеровом избору, и хоћу да гледам „Ајкула III“ као тродимензионални филм, продају неке наочаре да би се видела трећа димензија, али немогуће је доћи до карата. Веки, ти ми напиши, ако хоћеш да ти купујем неке наше новине или било шта што пратиш, па ћу ти послати.

Могу да ти кажем, откад си отишла, нисам се поштено изразговарала ни испричала, а ни нас две нисмо нешто баш стигле да све претресемо пред твој одлазак. Надам се да ти је добро у далеком свету, а о послу и друштву ћеш ми јавити. Је л’ носиш оне црвене папуче, што смо ти заједно купиле у Народној радиности пред пут? Еј, хајде сад ћао, као што видиш, на истоку ништа ново, очекујем твоје писмо, ако имаш времена. Не знам шта да ти кажем кога да поздравиш, јер се то обично пише на оваквим местима. Ћао и воли те

Снежа

***

Јутра су јој била тешка, требало је устати из топлог кревета, а тог дана није још било ни светла напољу, јутро је овде зими почињало касно, и користила је сву своју снагу да  устане у тај мрак и да крене у купатило, а касније да изађе из свог малог стана и из сиве коцкасте зграде поред великог парка. Комшије није познавала, што је овде у Швајцарској било уобичајено, то су јој рекли на послу. Неке комшије које би срела на степеништу нису је ни поздрављале. Ни комшиницу одоздо није заиста познавала; мисли да је то она старија мршава жена, коју је пар пута видела на вратима. Та жена би је само прострелила погледом, а затим би наставила у ходник не рекавши ни реч. Пут до Института није јој давао повода за радост, трамвај је био прилично пун и сви некако намрштени, избегавајући да погледају једни у друге. Гледају кроз прозор, читају неке јефтине књиге-бестселере, и, што је најбоље, гледају у празно. Понекад би јој се учинило да ју је неко погледао, па би подигла поглед пун наде, спремна да се осмехне, да би убрзо закључила да тај неко фокусира неку тачку на једно два-три метра иза ње. Зато се осећала провидном, као непостојећом. Понекад би се и уштинула за бутину кроз џеп мантила, само да потврди да не спава, и да је заиста устала из кревета. Наравно да је устала, јер снови су били лепши, кревет је био топлији, а покривач би је и загрлио.

***

Ћао Сека-Веки!

Данас је недеља. Не знам који је датум. Сад је 21 ч. Слушам „Сто величанствених“. Управо је једна песма David Bowie-a коју нисам раније чула. Moжда једини певач око кога се донекле слажемо, тј. свиђа нам се обема. Ја иначе идем сваки дан у школу (на факс), а распоред ми је у стилу „удри ме до зоре“. Могу ти пријавити да за више од пола предмета нема књига, па учим из скрипти и белешки. То је нама наша борба дала, у социјализму, хе хе хе. Мада још нисам, на путу сам да изгубим веру у све ово шта радим. Која патетика. Уз то ме цепа глава ових дана од мензеса, па је доживљај потпун. Једино добро шта сам урадила ових дана је у јамбу (играла сам са Мишом и направила 1324. То ми је лични рекорд.) Али, ни после тога нисам била баш много задовољна. Кева, наравно, шизи, хоће да ме шаље на терапије, али не дам се ја. Стално прича како си ти супер успела и тако то, хе хе хе. Ја јој кажем, ето, доста ти је једна супер ћерка, не може обе.

Пошто сам те довољно угушила, могу и нешто занимљиво да ти кажем. Ових дана се у Београду отвара Кнез Михајлова улица (тачније 20. октобра, за дан ослобођења). Да би стигли, много су убрзали радове, па су и изфушерили. Већ су почеле да испадају неке коцкице, хе хе хе. Засадили су много дрвећа и цвећа, што ми се уопште не свиђа за центар центра. Па нисмо у шуми, ваљда. Сигурно би те занимало да си овде, „Леб и сол“ су имали чак четири концерта у СКЦ-у и доживели су велики успех, кажу, али ја, наравно нисам била. (jој, сад је на Студију Б „Дисциплина кичме“, „Чудна шума“, еј, која ствар). „Филм“ има концерте од 21. до 24. октобра у ДОБ-у. Што се тиче филмског репертоара, он је углавном shit („Већ виђено“, „У име народа“). Гледала сам са Мишом „Бити заљубљен“, по његовом избору, није било баш много досадно као што сам очекивала, али ипак ово све је нереално (и глупо и бљак). Е, сад доста.

Сека-Маки

***

Није се сасвим разданило док је стигла до станице на којој је силазила, у центру града, близу Сајма, и прошла је остатак пута пешке, до улаза у ограђени део где се налазио и Институт, као и у неке друге зграде Компаније. Питала се који ће портир бити тамо данас да јој погледа пропусницу и осећала се поносно због те пропуснице; нису сви могли да уђу у то двориште, из сигурносних разлога. Али она је могла, а дошла је из друге, мале земље, коју овде нису нешто баш нарочито ценили, навикли на јефтину радну снагу из њене земље, често сезонску, која је долазила овде са страхопоштовањем, упињала се свим силама да ту и остане и углавном радила на грађевинама или на чишћењу зграда и станова. Али ето, она ради у науци и то је нешто, а има и шта да се каже мајци.

-Како ти је, Вецо?

-Ма добро је, мама. Идем у Институт и, знаш, верујем да ће ми шеф понудити да останем овде за студије. Нешто је јуче наговестио.

-Одлично, само пази сад шта радиш, немој у критичном тренутку нешто да забрљаш, како ти то знаш. Сад си на добром путу, успела си да изађеш одавде, и сад, памет у главу.

-Наравно, мама, све је у реду, не брини.

Портира је било разних, неки намрштени као и путници у великом, лепом, чистом, зеленом трамвају, али био је и један, млађи, дебељушкаст, који се смешио.

–Груеци, рекао би, уз смешак.

И она би одговорила са груеци, локални поздрав који значи нашто као „Бог ти помогао“, али не лично, као на српском, него као да Бог поздравља све, не помисливши ни на кога конкретно, а нарочито не на њу. Једном јој је тај портир дао и чоколадицу завијену у црвени сјајни станиол; није то било удварање, давао је то и другима тог дана, ваљда је био неки празник, па је све частио о трошку Компаније, она не зна, јер ради и празницима, добровољно; само је човек, тај чувар, ето, био љубазан. Јутрос није ту био тај симпатични са чоколадицом, овај портир ју је погледао овлаш, затим њену пропусницу и климнуо главом. Ушла је сад у велики дворишни простор са комплексом компанијских зграда, од којих је једна била зграда Института и кренула брзо према њој.

***

Драга Весна,

Обрадовало ме је твоје писмо. Драго ми је да си добро и да си се добро снашла. Свидела ми се твоја реченица о нашем знаку, Стрелцу. Мислим да одговара. Што се тиче судбине која нам предстоји, следећа година је у знаку Марса, а за нас је значајна на пословном плану, па је треба искористити. Само напред! Ја се сада мало боље осећам и у бољој сам кондицији, опоравила сам се после оног прелома ноге. 

Отворили су нови Ургентни центар и ја сам тамо прешла за стално. Ипак је то стални посао, па мислим да је бољи од прошлог, иако имам мало више дежурстава, 4-5 месечно. Планирам већ годишњи одмор. У фебруару мислим да ћу мало прошетати до Атине. А ако финанцијски добро будем стајала, требало би да купим бицикл на пролеће, за рекреацију, као што смо се биле договарале нас две. Пишем ти ово писмо, а нисам сигурна да ћеш га добити, јер сам имала проблема са дешифровањем твоје адресе. Пуно поздрава и добронамерних жеља.

Славица

П.С. Искористи добро прва четири месеца ове године, утицај Урана, добро је почети нове пројекте, биће успешни.

***

Надала се да неће срести Ен, колегиницу из лабораторије, већ на путу ка лабораторији, да јој не поквари дан тако рано. Ен је била Американка, и мислила је да је она најбоља и најважнија од свих њих десетак студената и пост-доктораната који су радили на пројектима ензима за фосфорилацију. Ен се трудила да буде што више са шефом, да уграби од његовог драгоценог времена што више за себе. Али Ен је имала нешто против ње. Ен је, као искуснија, требало да јој, према инструкцијама шефа, помаже, али је та млада жена неугледног изгледа користила сваки тренутак да јој да какву заједљиву примедбу и укаже на њено незнање и неспретност. Тужила ју је неки дан код шефа да им је украла, хеј, украла, неке хемикалије и филтре и послала их у свој лаб у Београд. Ен је то приметила кад је покушала да нађе те филтре за свој експеримент, а Весна јој је, уместо да ћути, наивно рекла да их је узела и послала у Београд. Шеф је, међутим, на ту Енину оптужбу само слегао раменима, као да хоће да јој да до знања да га не замара таквим ситницама. Овде имамо и превише, процедио је и отишао. На то је Ен још више побеснела, зацрвенела се и вене су јој искочиле на врату, али није смела ништа да каже. Ен ју је оговарала пред другим студентима и због тога што носи сукњу, их, сукња у лабу, рекла би и намрштила се, пих, која фуфа, а још се и шминка. Знала је она да јој Ен завиди, наравно, и због тога што Ен није личила ни на шта, али ипак је она била пост-док и знала је много више, а уз то је имала већ пар објављених радова, док је она, Весна, била само почетник, приправник или практикант, што би овде рекли, и то из једне социјалистичке земље у пропадању, па би зато требала да буде срећна и захвална до неба што су је примили да ради у овом одличном Институту, у који су радо долазили студенти из целог света. Да, тако је Ен причала о њој, као и да јој није јасно зашто је шеф примио управо Весну, а не неког другог студента из неке друге земље.

***

Драга Весна,

Наравно да ме гризе савест што ти тек сад пишем. Заиста нисам била у најбољем расположењу (за писање). Уобичајено је да се комуницира са људима када осећамо задовољство, успех и добро расположење. Ако нећемо да се уживљавамо у тај амерички шаблон, кад нам није до тога, изгледа да је најбоље смањити контакт, писмени или усмени. „Експериментални покушаји“ остваривања искреног контакта у мало тежем расположењу указују да је то прилична „трула вишња“. Не треба друге оптерећивати.

А сад да почнем од почетка, тј. да поднесем извештај шта се издешавало откако си отишла. Скоро ништа,  наравно. У лабу је било велико кречење, бајцовање, лепљење тапета, чишћење и томе слично и трајало је још цео месец дана после твог одласка. Тебе су, наравно, помињали по томе како си се извукла из тих радова. А ја сам ту добила један велики минус, пошто сам настојала да само радим свој посао, а не да бежим у мајсторе. Вероватно ми у лични опис следују придеви: себична и лења, можда још нешто. Иво је почео да ради још почетком октобра, баш кад си ти отишла, али му се нешто трагично догодило. Отац му је завршио у болници, изненада, мождани удар, изгледа. Тако да је паузирао, путовао, а то је само допринело већој спорости његовог рада. Онај наш рад о фосфорилацији рибозома је враћен без рецензије са образложењем да се чека преко годину дана на штампање. Прво сам то схватила као компликацију, али сад увиђам неке предности. Треба га комбиновати са оним што сад радимо Иво и ја и направити нешто боље. Много поздрава,

Дина

***

Весна је дошла са својом малом стипендијом из своје сиромашне земље, и то је импресионирало њеног швајцарског шефа. Заиста, није имао пуно студената који су донели своја средства, а поготово не из једне социјалистичке земље, то је волео да каже уз шеретски осмех, као да прича добар виц. Ту стипендију, малу, али ипак довољну да овде преживи добила је захваљујући свом београдском шефу, амбициозном професору, човеку нижег раста, лепих манира и отменог говора, живахном и способном да организује финанцијску помоћ за своје помало луде пројекте, али и за своје запослене. Код куће у Београду потпуно је зависила од мајке; њена редовна плата била довољна таман за осредњи џепарац и за летовање на мору, Јадранском, наравно. Или за једно путовање у Италију, у групи, аутобусом. Морала је сваки дан да слуша мамине инструкције о животу и колико је ствари урадила погрешно, јер мама је све знала, и то боље. Од облачења до каријере и дечка. Весна је углавном ћутала, за разлику од сестре, која се свађала и за ситнице. И тако, добила је шансу да дође овде и да, можда, и остане и заврши студије за једно пар година. Али, то је све још било далеко, требало је преживети до тада много дана као овај. Ма биће све у реду. Ваљда.

***

Драга Весна,

Драго нам је да имаш одличне услове за рад, да су те добро примили и да те цене. Хвала ти за оне хемикалије што си нашла ту у лабу и послала нам. То пуно значи, а ти знаш како ми овде стојимо и са парама и са набавком хемикалија. Захваљује ти и професор Здравковић. Свима нам је драго да си нам осветлала образ и показала како наше образовање и наука вреде, иако овде једва крпимо крај са крајем финанцијски. Овде је све по старом, радимо оне наше експерименте са пацовима и наша гошћа у лабу, лекарка Ивана са Медицинског се јако труди да уради све своје експерименте за докторат на време, али шта ће кад „нема у рукама“, што би рекли, а ти и сама то знаш и сећаш се, тако да јој ми одрађујемо те експерименте. Мени је то очас посла. Ивана нам  обезбеђује њена средства за истраживање, што нам јако добро дође у овим нашим условима где је наука на последњем месту, а да не причам о Иваниној помоћи у вези чекања на преглед кад се неко разболи; она је заиста дивна према нама. И вук сит, и козе на броју. Моја свекрва, на пример, уопште није чекала за кардиолошки преглед, јер Ивану тамо јако цене и све би за њу учинили, као уосталом и ми. Пред Иваном је сигурно блистава каријера. Што се тиче наше друге гошће у лабу, Дине, она ти је помало „држава за себе“, као и увек. Појави се двапут недељно и затвори у онај мали лаб са својим докторантом Ивом, па их нема. Као што Бранка каже, не би се она тако држала да јој родитељи нису ти који су. Ми смо, као што знаш, реновирали велики лаб, кречили смо и све друго што следи, и Дина се уопште није појавила да помогне, а ни њен докторант Иво, он је додуше био нешто и отпутовао у Босну. И тако, ко ће, ако не ја, коњослава, повукла сам највише, јер, ко би други? Великог шефа ретко виђамо, он јури увек неке паре за пројекте и по седницама је, а наша колегиница и полу-шефица Бранка, а која, ако што знаш, све хоће да има под сопственом контролом, је такође по неким састанцима. Увек улази у лаб максимално стресирана, пали цигарету и тражи да јој скувамо кафу, па да слушамо шта се то закувава на тим састанцима, ко је шта рекао, како иде то самоуправљање, као и њена оговарања шефова других лабова, који би да се окористе од заједничких средстава. Тако да смо ту ја и наша помоћница за прање судова Мица највише урадиле, иако смо обе жене са малом децом и породицом. Шта ћеш. Ја те разумем што ти ту хоћеш да останеш и да радиш докторат, а ко не би? Ти немаш овде обавезе, мужа, децу. Види само како се овај мој докторат одужио. Само Бранки се твој останак тамо уопште не свиђа, знаш ти њу. Можеш да очекујеш и званично писмо од ње. Иако знамо врло добро да су неке колеге из других лабораторија остајале у иностранству на усавршавању и по пет година; е сад, можда је ту припомогло што су тате тих неких, ти знаш којих, наши познати професори. Ето, толико овог пута. Ако можеш још неки пакет микро-филтера да нам пошаљеш, било би одлично. Сви из лаба те поздрављамо,

Рада

***

Весна се усрдно надала де неће срести ни свог шефа лабораторије и вођу њихове групе пре него што стигне у лаб, јер не би знала шта да му каже. Хтела је да буде љубазна, да буде симпатична, да он помисли како је паметна и вредна, да му покаже да треба да је задржи на докторским студијама, али све то ју је кочило да му каже нешто нормално и опуштено, сем hello и да се несигурно осмехне. Али, мале су биле шансе да ће га срести, јер је он увек долазио касније на посао, око десет. А она се трудила да буде тамо свакако пре њега, и да он то примети. Чак и када би га срела, он би вероватно кренуо да је испитује како јој је ишао експеримент од јуче, гледајући је иронично, примећујући њену збуњеност и ловећи јој грешке. Па шта? Ипак је он одлучио да је прими овде и да јој шансу.

***

Колегинице Весна,

Професор Здравковић ме је обавестио о Вашем писму у коме тражите продужетак боравка у иностранству због израде доктората. Љута сам на Вас и унапред сам знала да се нећете вратити на време, како је требало по решењу Института. Само што је професор тада још веровао у Вас. Како сте га сада разочарали. Донекле Вас и разумем, то је велика прилика, али сте испали себични, не ценећи оно што смо Вам учинили око магистратуре и одласка на специјализацију. Сада сте нам потребни, не можемо извести сва истраживања која смо планирали са лекарком Иваном за њен докторат у нашој лабораторији, а то је приоритет. Ви бисте сада требали да много радите овде код нас, а не тамо по белом свету. Оно што сте написали професору, то је приватно писмо, треба да се службено обратите Институту, односно Савету Института и Научном већу. У том писму-молби треба да образложите свој захтев за продужење боравка у иностранству и циљ тог боравка, са молбом да Вам се то одобри. Ја ћу Вам отворено рећи да ја лично нисам за то, јер не мислим да сте својим понашањем то заслужили. Зато је највероватније да је следеће што ћемо тражити од Вас да дате одмах отказ и да нам ослободите то радно место, а затим и да раздужите опрему која се води на Ваше име. Видећете Ви тек шта је Запад, исцедиће Вас као лимун и одбацити, а своју земљу сте тек тако оставили. Поздрав,

Виши научни сарадник Др. Бранка Ристић

***

И ето, успела је да дође до лаба без нежељених сусрета, у ствари без икаквих сусрета, сем са пар других студената које није добро ни познавала, и са олакшањем је оставила своју јакну и ташну у гардероби и обукла бели лабораторијски мантил. Ушла је у лабораторију, у којој у то време није још било никога, било је тек осам ујутро. Одахнула је, отворила је свеску са протоколима и почела да прави раствор за следећи експеримент, који ће започети тог дана. Кроз велики прозор, који се простирао преко целог зида, гледала је како се раздањује.

Када се вратила кући, био је опет увелико мрак, можда девет сати увече, није гледала на сат. Ставила је парче замрзнуте пице у микроталасну и упалила телевизор. Подигла је ноге на излизану штрафтасту софу и скинула црвене папуче. Једну по једну, полако и врло пажљиво их је ставила себи на груди и загрлила их је, и њих и саму себе. Гледала је у екран, али није више видела шта се дешава, а није више ни било важно. Трепнула је пар пута брзо, померила наочаре и обрисала очи надлактицом, узела танки папир за авионску пошту, подметнула свој тврдо укоричени магистарски рад о фосфорилацији рибозома и започела писмо: овде је фантастично, иде ми супер, сигурно ћу остати.

Новембар 2024.