Prikaz knjige Predraga Milojevića, Selsko meso (Presing: 2025).
Kad se pesnik, a ujedno i urednik i izdavač, napije, opije, ili ako hoćete – prepije poezijom i „poezijom“, onda iz tog pijanstva, tog prelivanja „kapi iz čaše“, tog suživota sa dobrom i lošom poezijom, sa svim onim dobrim i lošim ljudima u jednim te istim ljudima (jer ništa nije crno-belo), nastane jedno ovakvo štivo necenzurisanih stihova, slobodnih i oslobođenih fikcija, ali i mnogih zbiljskih misli i dela. Realno, ako bi se cenzurisalo, mnoge pesme bi jednostavno nestale! A onda to ne bi bio valjan recept za selsko meso. Ne bi bilo ni mesa, a ni reprezentativnog sela, u knjizi.
Tako da, ovo je poezija krcata skarednim rečima, izrazima, mislima i delima. Autor je bez uvijanja i ulepšavanja napravio jedan pravi mali istovar izrazito čulne i bodljikave poezije. Nisam slučajno upotrebila reč „istovar“. U jednoj od pesama iz prvog ciklusa (zbirka je podeljena na tri ciklusa: selo, recept, meso), lirski subjekt zaspi pijan na klupi čekajući da obavi jedan istovar robe iz kamiona, koji se tog dana neće desiti, kako kaže „šef“ nad usnulom pijanicom.
U prvom ciklusu su opisane „sitne“ krađe odeće i potrepština iz Crvenog krsta u vreme rata i dat specifičan prikaz ratnih profitera i onih koji su uvek umeli da se snađu i opstanu pod bilo kojom vlašću, samo što je autor govoreći u prvom licu, predstavio te „bezazlene“ lopovluke kao što je uzimanje sardina iz kutija za izbegle i unesrećene, na neuobičajen način, iz perspektive „okrivljenog“ i time još više dao uverljivost, pojačavši prikazano dodatkom da kada ih je šef uhvatio u tom sitnom ćaru, sankcija je izostala jer je jedan od počinilaca brat od šefa. Ova scena je nažalost široko primenjiva na celu zemlju, samo se nerado o tome govori, a kamoli piše u stihovima, i to u prvom licu.
Hrabrost u izrazu i kazivanom, autor posebno iskazuje u narednom ciklusu gde piše izvesnu poemu o Presingu, a Presing, kaže, „to sam ja“, a živi za dan kad će Presing biti „to smo mi“. U poemi on cinično iskazuje svoj bunt protiv bilo kakve „političke korektnosti“ i licemera, razotkrivajući „Presingova“ razmišljanja o svim tim odličnim, osrednjim i onim očajnim pesnicima koji su, parafraziram, „plačipičke što u mraku svojih sobica plaču gledajući samoljubno svoje stihove koje ližu kao majmuni banane“.
Čitajući Selsko meso, više puta sam se nasmejala, ali i zamislila, jer ne uzimam zdravo za gotovo nijedan tekst, pa ni ovakav gde je naizgled sve ogoljeno – svi književni cirkuzanti, kurve i poltroni, jer i ako je zaista ogoljeno, tu su i dalje slojevi i slojevi koje treba razmaći i uvideti još dublje činioce, jer Selsko meso je i nezgrapna sociološka studija, prikaz posrnulog društva u celini kroz „sitne“ primere „sitnih“ nepočinstava.
Treći ciklus je obuhvatio erotske pesme koje su zaokružene, čini se, jednom odabranom temom – žudnjom oženjenog muškarca za mladom ljubavnicom. U stihovima je ona okrutna i daće mu „mrvice“ možda ali samo ako napiše čitav roman o njoj, uzavreloj i nedostižnoj. Poslednji ciklus se može shvatiti i kao pesnikovo koketiranje sa svojom Muzom, razgovor sa Nadahnućem neophodnim za poetski istinski plam, a sve prikazane pesničke slike – seksualne fantazije zapravo vratolomije jednog domaćeg Bukovskog da sve ono neopipljivo pipne. I zabeleži. Možda toga bude još u nekoj novoj knjizi?
Stella polare 