ПЕСНИЧКИ ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ НАЦИОНАЛНИХ ПОДЕЛА ИЛИ ПОЕТСКА АПОЛОГИЈА ЧЕТНИШТВА (О књижевној и политичкој афери насталој поводом Источница Љубомира Симовића)
Сукоб са ревносним чуварима комунистичког поретка и смутни часови вунених времена
Премда су већ песме Ума за морем (1982) имале карактер политички ангажованог уметничког израза и обиловале нескривеним критичким жаокама упућеним укупном односу владајућег режима према све тежем положају Срба на Косову, Љубомир Симовић је тек објављивањем Источница (1983) ступио у непосредан сукоб са немалим бројем вечито будних и идеолошки ревносних чувара комунистичког поретка. У првим годинама након смрти Јосипа Броза Тита одвијао се, саобразно разноврсности политичких збивања, врло богат, динамичан и на моменте чак буран књижевни живот. Осим најкрупнијег „случаја”: подизања оптужнице против Гојка Ђога због „непријатељске пропаганде” извршене збирком Вунена времена,[1] због чега је, ради одбране песника, у оквиру Београдске секције Удружења књижевника Србије формиран Одбор за заштиту уметничких слобода,[2] културну јавност тога времена суморним бојама репресивно-бирократских притисака обележавале су идеолошки мотивисане критичке осуде књига Трен 2 Антонија Исаковића, Нож Вука Драшковића, Стварно и могуће Добрице Ћосића, али и забрана извођења позоришне представе Голубњача Јована Радуловића и укидање емисије Београде, добро јутро Душана Радовића (в. Зубановић 2010: 19, 21). Миодраг Перишић је недуго потом, описујући панораму новије српске поезије, међу главне чиниоце који су градили „укус осамдесетих” убројао политичку самосвест, побуњеност и изворну уметничку субверзивност (в. Перишић 1986: 16–17).
Источнице Љубомира Симовића, заједно са шеснаест цртежа Марија Маскарелија, првобитно је требало да објави нишка Градина у марту 1983. године. Непосредно пре договореног штампања, песнику је испоручен завршни отисак књиге ради исправљања евентуалних грешака, али и сугерисано да из нове збирке уклони „Песму о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина западне Србије” и стихове под насловом „На тридесетосмогодишњицу битке између партизана и четника на Јеловој гори месеца септембра године 1944”. Након одбијања да се повинује овом дискретном цензорском предлогу, Симовићу је неколико дана касније из Ниша пристигла вест „да су ʼграфички раднициʼ одбили да штампају Источнице, да је слог растурен, и да од књиге неће бити ништа” (Симовић 2010: 64–66). Чувши за судбину ове збирке, песник Милутин Петровић је у својству главног и одговорног уредника Књижевних новина Љубомиру Симовићу понудио да Источнице буду публиковане у наредном броју листа као сепарат. Наглу промену става Градине о Симовићевим песмама Одбор за заштиту уметничких слобода назвао је обликом спутавања и гушења књижевне производње, и културну јавност упозорио да: „Овакви поступци према рукописима много су чешћи од судских и административних забрана, а исто толико погубни за слободу стваралаштва” (Зубановић 2010: 67). Због велике литерарне и политичке пажње коју су Источнице задобиле и пре објављивања, цео тираж 668. броја Књижевних новина, у чијем подлиску су 7. априла штампане Симовићеве песме, био је „истог јутра кад се појавио на киосцима […] напросто разграбљен” (Симовић 2010: 66). Због велике, критички оштре и, чинило се, добро оркестриране идеолошке хајке којој су поједини стихови Источница били изложени, о новој лирској објави Љубомира Симовића се у књижевној јавности врло брзо почело говорити као о новом „случају Ђого” (в. Аноним 1983: 35).
Политичка оптужница
Иако је уследио позамашан број негативних оцена наречене збирке, политичка садржина јавно изречених оптужби није била разноврсна, јер се углавном сводила на сумњичење песника за антикомунистичко деловање остварено историјском релативизацијом садржаја Народно-ослободилачке борбе и за национализам испољен поетском апологијом четништва. Упозоривши да Источнице представљају „један опасан политички памфлет, националистички, антикомунистички, који у име слободе уметничког стварања напада хуманизам и слободу човека”, Драгољуб Милановић је првом негативном реакцијом на Симовићеву збирку задао својеврсни идеолошко-интерпретативни такт, који су остали критичари потом стилски варирали, али садржински ревносно следили (Милановић 1983: 2). Отуда неколико дана касније Бранислав Милошевић текстом објављеним у Борби истиче да је „набој мрачне националистичке страсти” у Симовићевој плакети песама прогредирао „до свог делирантног излива” и да је стога неопходно да се песниковој „мрачној визији историје и још опскурнијој пројекцији будућности” одлучно каже „не” (Милошевић 1983: 12), док се на крају анонимног написа у НИН-у, ради додатног поткрепљења негативног суда о Источницама, узгред напомиње да је Љубомир Симовић „пре месец дана брисан из евиденције СКЈ” (Аноним 1983: 35). Да идеолошки острашћена књижевна критика није само склона огрешењима о књижевне чињенице и интерпретативним кривотворењима песничког текста, већ да повремено прекорачује границе основне пристојности и доброг укуса, речито сведочи текст „Национци не знају да мисле истинито и да говоре коректно матерњим језиком”, у којем је Оскар Давичо Љубомира Симовића назвао писцем „клерикално-национског идеолошког опредељења” и сврстао у групацију „претенциозних удварача нацији у буржоаском кључу”, а у његовом песништвупрепознао „подсвесно подригивање ућутканих и прегажених остатака савести и националне самосвести”, „чежње о дестабилизацији прилика у нас, и узалудне покушаје повратка на дубоке, старе, мудре експлоататорске прилике” (Давичо 1984: 122–123).
Наглашено негативним набојем, у чијој се слојевитости и интонацијској оштрини могу препознати чак и примесе личне увређености, били су прожети критички судови о новој Симовићевој збирци које су на састанку одржаном 21. априла 1983. године изнели чланови Издавачког савета Књижевних новина. Мелодрамски расположена Драгиња Урошевић излагање је започела признањем да се након читања проскрибованог подлиска осетила погођеном „и као човек и као интелектуалац”, јер Источнице нису само „љага на нашој књижевности” већ и израз књижевном формом заоденутог политичког примитивизма чије замисли о „квазинационалном јединству” представљају „напад на социјалистичку идеју у Србији, на идеју СФРЈ” (Зубановић 2010: 106). Негирајући Симовићевим песмама било какву уметничку вредност, Васо Милинчевић их најпре назива памфлетским и четничким покушајем „да се стави знак једнакости између жртве и крвника”, да би потом нешто хладнијим и утолико злокобнијим тоном напоменуо: „Тужилац има овде за шта да се закачи” (Зубановић 2010: 107–108). Сумирајући излагања осталих чланова, председник Издавачког савета Милош Немањић je на крају састанка истакао оно што ће бити поновљено и у званичном саопштењу овог органа: „Наш основни став је да је Љ. С. најозбиљнији издавачки промашај Књижевних новина до сада” (Зубановић 2010: 117).
Зов политичке моћи и иронијски смешак судбине
У јеку политичких обрушавања на неколико површно протумачених песама нове збирке, књижевна судбина Љубомира Симовића обележена је печатом својеврсног иронијског обрта. Изналазећи духовно порекло Источница у дугој традицији „бесловесног обожавања” гусала и косовских божура, крсног имена и манастира, Светог Саве и лозе Немањића, чије је континуирано распростирање потхрањивано ни мање ни више него „философијом ʼкрви и тлаʼ” (sic!), Бранислав Милошевић је тој омраженој и лажним фашистичким предзнаком маркираној баштини, чији су последњи изданци исписани руком Љубомира Симовића, супротставио идеолошку линију оцртану делима Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, Мирослава Крлеже и Марка Ристића, „која читаво једно столеће већ чини ону граничну црту између свести и не-свести, између митоманије и разумевања историје, између лажи и обмане и истине” (Милошевић 1983: 12). Милошевићева аргументација, која почива на зазивању идеолошког ауторитета Мирослава Крлеже и Марка Ристића како би се у славу владајућег комунистичког поретка књижевно и морално осудио један неоснованом оптужбом за фашизам оклеветани писац, неодољиво подсећа на методу литерарног и идеолошког оспоравања коју је управо Симовић, пишући књижевнокритички текст „Дневник о Црњанском” 1960. године, спровео над уметничком и политичком физиономијом писца Итаке и коментара.
Наиме, објавивши текст „Дневник о Црњанском” Љубомир Симовић се прикључио оном низу критичара попут Миодрага Шијаковића, Вука Крњевића, Аритона Михајловића и Радомира Марковића (в. Петров 1988: 372) који су почетком шездесетих година у својим написима некритички понављали или овлашно варирали ставове из познатог есеја „Три мртва песника” Марка Ристића. Дубоко парадоксалан однос младог Симовића према великом старијем књижевнику, почива на чињеници да је на многим страницама своје прве књиге песама отворено призивао поетички лик Милоша Црњанског, и да је чак један примерак Словенских елегија, уз пратеће писмо, послао писцу Сеоба у Лондон, а да је свега две године касније, негативно оцењујући прожимање аутобиографског текста са поезијом у Итаци и коментарима, у поменутом тексту објавио овакве редове: „Са тим чињеницама треба бити начисто, оне су такве какве јесу, и не могу се превући цртом, нити ретуширати. Црњански је био фашист, денунцијант, преводилац једне књиге о Мусолинију, тражио је да се ʼразјури та студентска комунистичка бандаʼ, и неубедљиви глас коментатора не може учинити да те срамне чињенице заборавимо” (Симовић 1960: 2). Да је овај Симовићев став не само трајан, већ и доследно контрадикторан, показује и друго приватно писмо, послато у Лондон 1965. године, дакле уочи повратка Црњанског у земљу, у којем адресант прво изражава спремност да негативне судове из цитираног текста поново изрекне: „Пре него што сам сео да Вам напишем ово писмо, поново сам прочитао тај чланак. Верујте, ја бих га могао потписати и данас, без икаквих коректура”, да би потом, што је логички тешко спојиво с претходним наводом, била исказана дубока наклоност према пишчевој личности: „И још нешто: био бих међу првима који би изашли да Вас дочекају и да Вам пожеле добродошлицу” (Симовић 1965). На овом месту нужно се поставља следеће питање: уколико је, као што Симовић тврди, тачно све оно што је написао у Видицима, па и то да је Црњански фашиста и денунцијант, којим би се онда разлозима могла оправдати топлина могуће добродошлице?
Како видимо, након објављивања Источница, Љубомир Симовић је – присиљен некаквим зачудним и подсмешљивим дејством животне ироније – јавно био позван да се брани пред судом оне идеолошке формације у чије име је две деценије раније и сам био спреман не само да књижевнокритички напада, већ више од тога – да политички и морално суди.
Одбрана Источница и последњи дани Књижевних новина
Поводом низа тешких политичких оптужби које су због такозване идејне ретроградности Источница изношене на рачун Љубомира Симовића, формиран је читав фронт књижевних критичара што су на страницама Књижевних новина, а касније и Савременика, Дела и Књижевности настојали да песникову стваралачку аутономију прво одбране од насртаја идеолошки острашћеног и интерпретативно површног тумачења, а потом критички третман књижевног текста поврате у оквире естетског односа. Тако је, рецимо, Љиљана Шоп указала да Симовићева визија света не происходи из некаквог притајеног антикомунистичког сентимента, већ из осећања „трагизма на појединачној, посебној и општој равни” (Шоп 1983: 9); Алек Вукадиновић истакао да необичним спојем „фантазије и реалистичке опсервације” Источнице представљају песников лирски „обрачун са злом и његовом коби на овој нашој црној земљи” (Вукадиновић 1983: 9); док је Павле Зорић нагласио да Симовић није написао „пасквилу у стиху”, већ уметнички снажно „песничко дело које не садржи никакву антихуману поруку”, а затим подсетио на чињеницу да: „Нема значајнијег књижевног дела које ће бити отпорно на извесну критику која детективски трага за ʼидејним грешкамаʼ (Зорић 1983: 10). У наредном, мајском броју Књижевних новина Александар Петров је нарочито истакао да историја „улази у Симовићеве песме али се у њима преображава у средство за тражење вечитих истина и ʼприроднихʼ закона” (Петров 1983: 6), као што је у суседном тексту и Богдан А. Поповић нагласио како песник Источница „универзалним објашњава национално и, vice versa, националним потврђује универзално” (Поповић 1983: 8). Посебно значајним чини се излагање Драгише Витошевића на Савремениковој трибини посвећеној Источницама, у којем је указао да политичка критика, упркос погрешним тумачењима заснованим на упрошћавању и кривотворењу стихова, ипак може бити и корисна: „Мислим да је она овога пута учинила услугу једном врло добром песнику и једној врло доброј збирци песама – што је на њих скренута пажња критике и читалаца” (Витошевић 1983: 221).
Иако је политичка хајка на Источнице трајала неколико месеци и изазивала велику пажњу културне јавности, овај књижевно-идеолошки спор није, као у случају Гојка Ђога, резултирао судским процесом и затворском казном за песника, већ је разрешен једном знатно блажом бирократско-репресивном мером: привременим гашењем Књижевних новина. Наиме, након што су почетком јуна сви чланови Издавачког савета поднели оставке и тако спречили редовно излажење листа, Уредништво је, немајући другог избора, на седници одржаној 12. јула једногласно поднело оставку на чланство у овом телу (в. Зубановић 2010: 206–207, 277). Наредни број Књижевних новина појавиће се тек 1. октобра 1984. године.
Разлог због којег су се ова два по садржини претрпљених политичких оптужби сасвим сродна случаја Гојка Ђога и Љубомира Симовића окончала на толико различит начин, могао би се пронаћи у простој чињеници да оштрица идеолошког оспоравања Источница није, за разлику од Вунених времена, погађала само песника, већ се у значајнијој мери дотицала и других учесника овог културног сукоба – Уредништва Књижевних новина и Одбора за заштиту уметничких слобода. Истрошене идеолошким спорењем са Ђоговом збирком, силнице бирократског притиска су се у окршају са Источницама распростирале ка различитим инстанцама и, расипајући снагу у више праваца, додатно слабиле.
ДВЕ ПЕСМЕ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРЕДМЕТ ЦЕНЗУРЕ
Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора
кроз села и преко планина западне Србије
Душан Радовић Кондор је заклан
јер је клао.
На прагу команде, на самом прагу пакла,
брат га заклане жртве ножем закла.
Заклан Кондор паде у јесењу траву,
осветник допаде и одсече му главу.
Диже је на мотку и разви заставу,
па с главом одјаха низ шуму храстову,
и јаше, кроз јелове, брезове шуме, и букове,
кроз бежаније, кроз разбијене пукове,
касом и галопом, низ пољане,
дижући увис препелице и вране,
ноћевајући на месечини, крај жара,
на коњу једући, будећи добошара,
с Лима и Увца на Повлен и на Маљен,
кроз пошту срушену, кроз млин до темеља
спаљен,
свакој пијаци, свакој цркви, свакој кући,
одсечену главу показујући.
А одсечена је глава, косе плаве,
више од живе говорила главе:
да се нисмо одмакли од пакла
ако је стрелац стрељан, ако је кољач заклан.
На тридесетосмогодишњицу битке између партизана и четника
на Јеловој гори месеца септембра године 1944.
На врх Дрмановине сиђи, узми дурбин,
па низ Јелову гору до Јасиковца,
од Јасиковца према Спасовњачи,
од Спасовњаче до на Ђаков камен,
на Околишта, па према Кондеру,
од Кондера преко Шупље липе,
на Бобију, на Савин камен и Кик,
са Крушевља на Таталију,
од Ланишта до Велике равни,
с Велике равни до у Губин дô,
с виса на вис, дурбином заокружи:
зелене се, у недоглед,
огромне шумске масе:
букове шуме прве,
друге и треће класе.
Скини капут,
засучи рукаве,
узми ашов,
будак ил мотику,
и, засуканих рукава,
гологлав и бос,
под којом хоћеш
од ових букава
копај, ископаћеш:
иструнулу чизму,
зарђалу цев,
шуноглу, пређицу,
табакеру, или људску кост.
Широм ових шума и ливада,
по јаругама и по јендецима,
Нико не зна колико хиљада
и хиљада погинулих има.
Ал зна се да нема
Ни једног од ових које трава крије
ко од руке кума, оца, сина,
или брата, погинуо није.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Симовић 1983: Симовић, Љубомир. Источнице. Са цртежима Марија Маскарелија. Књижевне новине XXXV. 668. Поезија 1. 7. април (1983).
*
Аноним 1983: „Кондоров лет”. НИН XXXIV. 1686 24. април (1983): 35.
Витошевић 1983: Vitošević, Dragiša. „Istočnice – pesničke, a ne ʼpolitičke”ʼ. Tribina „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 217–221.
Вукадиновић 1983: Вукадиновић, Алек. „Поезија као осуда зла”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 9–10.
Глушчевић 1984: Глушчевић, Зоран. „Ерос и Танатос”. Књижевност XXXIV. LXXVIII 6–7 јуни–јули (1984): 1184–1201.
Глушчевић 1983: Gluščević, Zoran. „Istočnice ili kraj jedne epohe”. Tribina, „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 206–210.
Давичо 1984: Davičo, Oskar. „Nacionci ne znaju da misle istinito i da govore korektno maternjim jezikom”. Dalje III. 78 jesen–zima (1984): 120–133.
Ђого 2011: Ђого, Гојко. Вунена времена. Процес и коментари. Део 1. Београд: Службени гласник, 2011.
Зорић 1983: Зорић, Павле. „То није случај, то је поезија”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 10.
Зубановић 2010: Зубановић, Слободан. Од поезије до случаја. Искуство једног уредништва. Београд: Службени гласник, 2010.
Јовановић 2002: Јовановић, Александар. „Песник националне вертикале” (предговор). Најлепше песме Љубомира Симовића. Избор и предговор Александар Јовановић. Београд: Просвета, 2002: 5–17.
Кулишић 1970: Кулишић, Шпиро. „Гост”. Кулишић Ш, Петровић П. Ж, Пантелић Н. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Магарашевић 1995: Магарашевић, Мирко. „Песник епске синтезе”. Поезија Љубомира Симовића, зборник радова. Прир. Слободан Ж. Марковић. Београд: Задужбина Десанка Максимовић, 1995. 27–36.
Милановић 1983: Милановић, Драгољуб. „Источнице – злокобнице”. Политика експрес XXI. 6867 18. април (1983): 2.
Милошевић 1983: Милошевић, Бранислав. „Невоље од памети”. Борба LXI. 124–125 7–8. мај (1983): 12.
Перишић 1986: Perišić, Miodrag. Ukus osamdesetih. Panorama novije srpske poezije. Beograd: Književne novine, 1986.
Петров 1983: Петров, Александар. „Поезија, историја, политика. Поводом спорова који се воде данас и овде”. Књижевне новине XXXV. 670 19. мај (1983): 5–7.
Петров 1988: Петров, Александар. Поезија Црњанског и српско песништво. Београд: Нолит, 1988.
Поповић 2017: Поповић, Богдан А. Обједињавање. О поезији Љубомира Симовића, претежно. Београд: Танеси, 2017.
Поповић 1983: Поповић, Богдан А. „Разговор, до граница смисла”. Књижевне новине XXXV. 670 19. мај (1983): 7–9.
Самарџија 2011: Самарџија, Снежана. „Кратки говорни облици у поезији Љубомира Симовића”. Песничке вертикале Љубомира Симовића, зборник радова. Ур. Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић. Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет – Дучићеве вечери поезије, 2011. 359–391.
Симовић 1960: Симовић, Љубомир. „Дневник о Црњанском”. Видици VIII. 49–50 јануар–фебруар (1960): 1–2.
Симовић 2010: Симовић, Љубомир. Памтивек. Београд: Стубови културе, 2010.
Симовић 1965: Симовић, Љубомир. Писмо Љубомира Симовића Милошу Црњанском од 8. јула. Легат Милоша Црњанског. Народна библиотека Србије: МЦПСБ, МЦР II/2/354, ID: 79666956.
Симовић 2008: Симовић, Љубомир. Ужице са вранама. Хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника. Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига. Ур. Милош Јевтић. Београд: Београдска књига, 2008.
Симовић 1995: Симовић, Љубомир. „У поезији може да има онолико политике колико у политици има трагедије односно Поезија сања језик као биће”. Александар Јовановић. Порекло песме, девет разговора о поезији. Ниш: Просвета, 1995. 85–114.
Срејовић, Цермановић-Кузмановић 1989: Срејовић, Драгослав и Цермановић-Кузмановић, Александрина. Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга, 1989.
Тимченко 1983: Timčenko, Nikolaj. „Pokušaj čitanja Istočnica Ljubomira Simovića”. Delo XXIX. 11–12 novembar–decembar (1983): 321–331.
Хамовић 1996: Хамовић, Драган. „Љубомир Симовић или ангажман нарочите врсте”. Љубомир Симовић. Ур. Владимир Шекуларац. Повеља 1. Четврти српски духовни сабор Дани Преображења. Жича, Краљево: Народна библиотека, 1996. 52–58.
Шоп 1983: Шоп, Љиљана. „Право на трагизам”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 9.
Шоп 1983а: Šop, Ivan. „Mitološko i istorijsko u Istočnicama”. Tribina, „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 211–217.
[1] Вунена времена су објављена крајем априла 1981. године, комисијски уништена 25. маја, а песник је ухапшен четири дана касније и убрзо осуђен на две године затвора за кривично дело непријатељске пропаганде. Врховни суд је пресуду преиначио и осудио песника на годину дана затвора због повреде угледа СФРЈ. На издржавање казне Гојко Ђого је у „Падинску скелу” упућен 28. марта 1983, а због погоршаног здравственог стања пребачен је у болницу 12. маја исте године. На предлог управника Окружног затвора у Београду, Републички секретаријат за правосуђе одобрио је прекид издржавања казне до окончања кућног лечења. Одлуком Председништва СФРЈ, 9. маја 1984, Гојко Ђого је ослобођен (в. Ђого 2011: 69).
[2] Одбор за заштиту уметничких слобода основан је 19. маја 1982. године на редовном изборном састанку Београдске секције Удружења књижевника Србије, а за чланове су предложени, а онда и већином гласова изабрани: Десанка Максимовић, Борислав Михајловић Михиз, Стеван Раичковић, Предраг Палавестра, Милован Данојлић, Раша Ливада и Биљана Јовановић (в. Зубановић 2010: 12).
Stella polare 