Улога џудоа у савременој историји Косова и Метохије
Џудо је јапанска борилачка вештина који је основао Џигоро Кано 1882. године. Тада је основао Кодокан – Институт за тражење путева као јединствену лабараторију борилачких вештина. Кано је систематизовао смртоносне технике џиу џиџе и оформио модерну борилачку вештину која се уклапала у идеје Меиђи реформе. Међутим, осим џиу џице Кано је имао борилачког искуства и у боксу, рвању, каратеу, аики џици бо џици (вештина штапа).[1] Изучавао је и окинављанску и кинеску традицију борења.[2] Све то уклопио је у модеран систем борења који је назвао џудо, или у преводу „пут мекоће“.
Џудо се најпре етаблирао у матичном Јапану где је постао саставни део полицијске обуке. Осим тога постао је део школског спорта јер су његове благодати на физички и ментални развој деце одмах препознати од стране јапанске владе. Међутим, 20. век донеће светску експанзију ове вештине. Заједно са џиу џицом проширила се светом и постала саставни део пре свега полицијске а потом и војне обуке. Када се оформио као спорт, етаблирао се као један од најцењенијих и најмасовнијих борилачких спортова где се практикује на свим континетнима. У Европу, џудо долази 1889. године.[3]
Србија је јапанске борилачке вештине упознала давне 1911. године. Тада је по први пут презентована џиу џица и одмах је препознат њен потенцијал, пре свега у домену одбране. Убрзо је ушла у програме обуке полиције и епицентар њеног изучавања у међуратном периоду била је полицијска школа у Земуну.[4]
На крилима џиу џице, долази и џудо после Другог светског рата. Истакнути мајстор џиу џице и полицијски инструктор борилачких вештина Светлислав Јовановић Ес настојао је да дубље етаблира јапанске борилачке вештине у системе одбране Југославије. Први клуб основан је у Загребу 1951. године под именом „Младост“.[5] У Србији, 1953. године Љубомир Јовановић Геџа оснива клуб „Партизан“ а Радош Јовановић „Раднички“.[6]
У домену одбране, џудо је домах заузео значајно место. Већ се ту налазила џиу џица али је џудо са својим такмичењима препознат као изузетно значајан не само за физички већ и за ментални тренинг било војника или полицајаца. Изучавао се на свим нивоима: у полицији, војсци али и у јединицама територијалне одбране.[7] Колико је џудо у Србији од самих почетака био нераскидиво повезан са одбраном земље сведочи и податак да је први председник Џудо савеза Југославије био генерал-пуковник Томислав Кроња.[8] О евентуалној улози борилачких вештина у ратном сукоби сведочио је старешина ЈНА Благоје Стојановски: „Борилачке вештине су од изузетног значаја за ЈНА у целини, а посебно за специјалне јединице као што је наша (војна полиција). Ово има посебан значај, јер у евентуалном рату, који се неће водити само на дистанци, него прса у прса. То подразумева изузетну спретност у борби рукама, ногама. У нашој јединици се зато велика пажња посвећује овој врсти обуке, јер сваки полицајац мора бити оспособљен за блиску борбу и одбрану“.[9]
Тесна сарадња џудоа са војском и полицијом произвела је мноштво кадрова којима је џудо био значајан детерминатна у војно/полицијској каријери. У бурним збивањима 90-тих година ови кадрови су се истакли у највишим полицијским функцијама па је усвојен термин „џудо клан“.[10] Најзначајнији представници овог клана у Србији били су Радован Стојичић Баџа, Сента Миленковић и Горан Радосављевић Гури.[11] За историју Косова и Метохије, Стојичић и Радосављевић имали су истакнуту улогу.
Радован Стојичић Баџа школовао се у „Каменици“ где је свакодневно тренирао џудо. Имао је богату такмичарску каријеру освајајући највиша одличија. Истакао се приликом посете јапанских мајстора Србији 1983. године. Тада су били организовани ревијални мечеви где су снаге одмерили најбољи џудисти Србије са гостима из Јапана, који су у то време били светски шампиони. Била је то екипа Токај универзитета предвођена најбољим џудистом свих времена – Јошихиром Јамашитом. У серији мечева све победе однели су Јапанци али је само Стојичић успео да победи јапанског велемајстора Јамаду. Уследило је громогласно славље преко 2500 гледала у Шумицама.[12] Политика је тада писала: „Част југословенског џудоа одбранио је Радован Стојичић који је ефектно „ипоном“ савладао Јамаду а за брилијантну победу награђен је дуготрајним аплаузом објективне београдске публике“.[13] Такмичарску каријеру завршио је 1992. године у својој 37 години као један од најуспешнијих спортиста у редовима полиције. Досегао је до црног појаса 6. дан.
Као руководилац новооформљене Јединице милиције за специјална дејства у МУП Републике Србије истакао се у збивањима на Косову и Метохији.[14] Године 1989. избио је велики штрајк рудара у Трепчи када су се рудари склонили дубоко у окно и истакли своје захтеве. Генерално међу албанским становништвом била је популарна парола током протеста 80-тих година: „Трепча ради – Београд се гради“. Одмах је била јасна политичка димензија штрајка и било је неопходно што пре га угушити. Проблематику је представљала чињеница да није био у питању обичан штрајк већ да су се рудари склонили хиљадама метара испод земље у рударско окно и одбијали сарадњу. Стојичић је са одабраним саборцима из јединице учинио невароватан подвиг када се спустио у окно где је вероватно шокирајући штрајкаче својим присуством штрајк обустављен.
У рату на Косову 1998-1999. године истакао се други припадник „џудо клана“ – Горан Радисављевић Гури. У полицијски систем ушао је преко џудоа: као дипломац Факултета спорта и физичког васпитања (ДИФ) запослио се у полицији 1986. године и то као инструктор посебне полицијске обуке у Секретаријату у Београду. Он је наставио тесну политику сарадње џудоа и полиције: од 1993. године био је члан извршног одбора а дошао је на чело клуба „Милиционар“ после Стојичића. Када је оформио специјалну јединицу жандармерије и клуб је променио име у „Жандармерија“.[15]
У рату на Косову Радисављевић се показао као неустрашив ратник али и генијални командант. Прошао је читаво ратиште и учествовао у свим најважнијим операцијама. Истиче се контроверзна операција „Рачак“ за коју је добио разне похвале али и иста операција је послужила као повод за бомбардовање Југославије 1999. године. Своју службу наставио је и после рата, где се истиче такође контроверзна операција хватања и ликвидирања браће Битићи, бивших припадника ОВК. Услед овог случаја Радисављевић је редовни предмет санкција САД.[16]
Међу албанским становништвом џудо на Косову заузимао је засебно место и развијао се далеко напредније од осталих спортова. Када је тзв. Косово мимо повеље Ујединињених Нација прогласило независност 2008. године, џудо ће од свих спортова узети најистакнутију улогу у афирмацији те тзв. независности. Најпре, тзв. „Џудо савез Косова“ признат је од стране Европске Џудо Уније 2012. године, чинећи тако управо џудо као један од првих признатих савеза тзв. Косова. Уследило је потом признање и од светске џудо федерације али и Међународног Олимпијског Комитета 2014. године.
Најистакнутија џудисткиња тзв. Косова Мајлинда Кељеменди најпре је наступала под Албанском заставом све док тзв. „Џудо савез Косова“ није постао званично признат. По признању савеза уследила је најначајнија медаља, прва за тзв. Косово – златна медаља коју је освојила Кељменди у Рио де Жанеиро 2016. године у категорији до 52 килограма. Кељеменди је одмах постала национални херој доносећи прву медаљу тзв. Косово али и са њом афирмацију тзв. независности. У њеном родном граду – Пећи – 2020. године откривен јој је споменик у знак захвалности за њен допринос у борби за независност тзв. Косова. Споменик је редак и специфичан с обзиром да је Кељеменди у кимону, што га чини уз споменик оснивача џудоа Џигоро Кана испред Кодокана у Токију, веома ретким у свету. Откривању споменика присуствовала је Кељеменди али и Вјоса Османи која је том приликом истакла да сузе које је Кељменди лила када је освојила злато су се „претвориле у јаке дијаманте за све грађане Косова“.[17]
Стазом коју је утабала Кељменди пошле су многе. На Олимпијским играма у Токију 2020. године Дистрија Краснићи и Нора Ђакова освојиле су златне медаље. На наредним играма, 2024. године у Паризу, Краснићи је овога пута освојила сребрну медаљу а Лаура Фазлију брознану.[18]
Занимљиво је да могу наћи и наводи да је Рамуш Харадинај џудиста. Почетком 2000-тих година кружила је непроверена вест да је Харадинај ушао у физички обрачун са руским војником на Косову и извукао дебљи крај. Наводно, Харадинаја су зауставили руски специјалци из састава КФОР-а код села Муштиште код Суве Реке. Пошто је био наоружан ставили су му лисице и намеравали да га приведу правди. Међутим, Харадинај је негодовао што је везан и навео да би се другачије ситуација одиграла јер је он џудиста. Руски војник, који је такође џудиста, га је ослободио лисица и уследио је физички обрачун у коме је Харадинај поражен. Потом је наводно предат УМНИК-у.[19] Вест никада није имала званичну потврду а кружила је на разним порталима и нарочито на друштвеним мрежама. Међутим, сасвим је могуће да је Харадинај џудиста јер га можемо видети са црним појасем као премијера тзв. Косова приликом обиласка и промоције џудо клубова.[20]
Свеукупно, тзв. Косово има пет медаља из џудоа са олимпијских игара што и чини једине олимпијске медаље које је тзв. Косово освојило. Тиме се џудо на тзв. Косову позиционирао као далеко најзначајнији спорт који је и одиграо значајну улогу у промовисању тзв. независности. Премијер тзв. Косова Рамуш Харадинај одликовао је најистакнутијег тренера Дритона Куку медаљом „Ђурађ Кастриот Скендербег“ за његове „изванредне доприносе овом националном спорту“.[21]
[1] Fumiaki Shishida, „Jigoro Kano’s pursuit of ideal judo and its succession: Judo’s techniques performed from a distance“, Ido Movement for Culture. Journal of Martial Arts Anthropology, Vol. 11 (2011), 42-45
[2] Chang Liu, Kyungwon Jung, Fumiaki Shishida, „A Technical analysis of Seiryoku zen’yo Kokumin taiiku – From a Karate and Chinese martial arts perspective as it affected Kano Jigoro“, Ido Movement for Culture. Journal of Martial Arts Anthropology, Vol. 16, no. 1 (2016), 1.
[3] Zoran Ćirković, Srećko Jovanović, Goran Kasum, Borenja, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, 2010, 455.
[4] Полиција, „Џиу-џицу у нашој полицији“, 1.03.1911, 142-144.
[5] Stojan Nedeljković, Džudo u Jugoslaviji 1955-2005, Beograd: S. Nedeljković, 2007, 11.
[6] Crni pojas, „Džudo u Jugoslaviji“, mart 1988, 30; Jovan Pavlović, Bazični džudo, Beograd: J. Pavlović, 1980, 8.
[7] Crni pojas, „Džudo u Jugoslaviji“, mart 1988, 30.
[8] Stojan Nedeljković, Džudo u Jugoslaviji 1955-2005, 25.
[9] Crni pojas, „Borenje jača borbenu gotovost“, oktobar 1987, 13.
[10] Поред џудо клана у Србији, историја познаје и џудо клан у Русији. На сличан начин у Бугарској се формирао клан рвача. Више о томе у: Organized Crime in Bulgaria: Markets and Trends. Editorial Board: Ognian Shentov, Boyko Todorov and Alexander Stoyanov. Sofia: Center for the Study of Democracy, 2007; Yalamov Todor, “Hiding, Circumvention, Public Procurement, and Shaping Laws: The Role of Networks and Bribery in Bulgaria”, Eastern European Economics, 2014, vol. 50, no. 5, 93-111; Chow, Broderick D.V. 2014. “Work and Shoot: Professional Wrestling and Embodied Politics”, TDR/The Drama Review, 58 (2): 72-86; Gleni, Miša. 2008. Mekmafija: Kriminal bez granica. Beograd: Samizdat.
[11] Више о џудо клану у Југославији у: Nikola Mijatov, „Džudo klan: uloga džudoa u karijerama istaknutih policijskih funkcionera Jugoslavije“, Istorija 20. veka, god. 38, 2/2020, 219-230.
[12] Политика, „Празник џудоа у Шумицама“, 21.02.1983, 14.
[13] Политика, „Празник џудоа у Шумицама“, 21.02.1983, 14.
[14] Milicionar, „Naimenovanja u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije: Radovan Stojičić – zamenik ministra“, septembar 1993.
[15] “Novi Izvršni odbor Sportskog društva „Milicionar“, Milicionar, januar 1993.
[16] „Slucaj Bitici: Rezolucija i 20 godina “kamena spoticanja“ izmedju Srbije i SAD“. BBC News na Srpskom, Oktobar 2024.
[17] https://balkaninsight.com/2020/02/28/kosovo-unveils-statue-to-first-olympic-gold-medallist/ Приступљено 28.02.2025.
[18] https://www.ijf.org/country/kos Приступљено 05.03.2025.
[19] https://www.sd.rs/sr/vesti/info/haradinaj-jedva-ostao-ziv-pogledajte-kako-je-rus-prebio-najveceg-srpskog-krvnika-uznemirujuc-foto Приступљено 05.03.2025.
[20] https://telegrafi.com/en/driton-kuka-stervit-ramush-haradinajn-dhe-majlinda-kelmendin/ Приступљено 05.03.2025.
[21] https://telegrafi.com/en/Haradinaj-decorates-the-medal-of-Gjergj-Kastrioti-Skanderbeu/ Приступљено 05.03.2025.
Stella polare 