ОСВРТ НА ПОЛЕМИКУ ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА ЦРВЕНОГ БАНА
Када је 1979. године у издању „Просветине” едиције „Еротикон” објављена књига Црвен бан: еротске народне песме са именом Вука Стефановића Караџића као аутора, у „Политици” се повела полемика у чијем су се жаришту нашли Живомир Младеновић, као иницијатор полемисања и један од приређивача пете књиге Српских народних пјесама из необјављених рукописа Вука Стефановића Караџића, и Благоје Јастребић, који је, како је наведено, изабрао и приредио песме у књизи Црвен бан.
Наиме, на предлог Живомира Младеновића, у издању Одељења језика и књижевности Српске академије наука и уметности, у периоду између 1973. и 1974. године, објављен је петотомни зборник необјављених песама из рукописне заоставштине Вука Стефановића Караџића који су за штампу приредили Живомир Младеновић и Владан Недић. Пишући о потреби и критичког издања песама које Вук није објавио, Младеновић указује на значај ових пет књига, које пружају потпунију слику о српској народној поезији заједно са објављеним песмама, те драгоцен извор за проучавање (Младеновић 2004: 218).
У предговору првој књизи Младеновић истиче да је у књигма објављено укупно 1.290 песама, од којих је из рукописа самог Вука 207, док остале потичу од других записивача, те да су у обзир узети сви необјављени или непотпуно објављени рукописи народних песама из Вукове заоставштине, као и оне песме које су биле објављене изван оквира државног издања (Младеновић 1973: CCLXXI). Песме су распоређене тематски и хронолошки, по узору на Вукове књиге бечког издања, са изузетком пете књиге, у којој су особите песме и поскочице. Управо је међу овим песмама највећи број дотад необјављених записа, а Младеновић наглашава да нису биле погодне за штампање због непристојне садржине, те да их је Вук прикупљао и чувао углавном као речничку грађу. (Младеновић 1973: CCLXXI) Вероватно због поменуте непристојне садржине и опсцене народне лексике, према којој се заузима особен однос још од Вуковог Рјечника из 1818, за разлику од прве четири књиге, којима је тираж био 3.000, пета књига штампана је у 500 примерака, са нарочитом назнаком на корици: „Само за научну употребу.”
Године 1979, пет година након објављивања Академијине пете књиге, у оквиру едиције „Еротикон” државне издавачке куће „Просвета”, објављен је Црвен бан, књига еротских народних песама, данас већ препознатљивих корица са карактеристичном илустрацијом, у којој пише да је песме изабрао и приредио Благоје Јастребић, нигде не наводећи извор за 124 песме објављене у овој књизи, што је био повод да се поведе полемика коју је покренуо Живомир Младеновић будући да је Јастребић ове песме могао преузети само из Академијине пете књиге.
Ову полемику, начелно, чине четири текста, по два од сваког учесника. Како се дотицала контроверзних тема – еротског у народној поезији и ауторских права, привукла је пажњу јавности, нарочито јер се водила у веома читаним дневним новинама, те је била доступна ширем кругу читалаца. У њеном средишту налази се неколико кључних тачака, као што су ауторска права и питање ауторства, одступања и измене при Јастребићевом приређивању књиге, улога тиража и природа самих песама.
Када је реч о ауторским правима и ненавођењу извора, најпре, у „Политици”, у оквиру рубрике Полемика, 24. маја 1979. у чланку Поводом једног бестселера: „Црвен бан” и Вук Караџић са поднасловом: У издању београдске „Просвете” објављена збирка еротских песама већ штампана у књизи коју је пре пет година објавила Српска академија наука и уметности Живомир Младеновић обавештава јавност о томе да је изашла књига у којој пише да је песме изабрао и приредио Благоје Јастребић, али у самој књизи није нигде назначено како их је приредио и одакле их је изабрао. Младеновић напомиње да је Јастребић, додуше, у поговору збирци поменуо да се пре неколико година, са назнаком „само за научну употребу”, појавила пета књига Вукових народних песама, са посебним називом Особите пјесме и поскочице, али није нигде тачно навео ни издавача ни приређиваче ове књиге (Младеновић 1979а: 14). Како Јастребић у истом поговору хвали Вукову систематичност која се може приметити у раду на петој књизи, Младеновић сматра да је Јастребић читаоце довео у заблуду, у којој је и сам био, да је ову књигу приредио сам Караџић, па је стога прогласио Караџићевом и себи дао за право да песмама из књиге слободно располаже, не наводећи извор одакле их је узео (Младеновић 1979а: 14). При томе јавност и Јастребића упућује на предговор Академијиној првој књизи, који да је прочитао, не би био у заблуди, јер тамо пише више о томе ко је песме приредио, указујући на захтеван процес трагања за рукописима у целокупној Караџићевој рукописној заоставштини, која се чува делом у Архиву Српске академије наука и уметности, а делом у Рукописном одељењу библиотеке у Лењинграду, те да су приређивачи Академијиних књига те рукописе редиговали, уједначили им интерпункцију, и већини им дали наслове и тематски их средили у збирку, онако како је то чинио Вук у збиркама које је сам објавио (Младеновић 1979а: 14). Поред тога, наглашава, приређивачи су поред сваке песме назначили њен рукописни извор и однос њенога текста према тексту рукописних и штампаних варијаната, а Јастребић нигде није навео одакле је преузео песме јер би морао да призна да је целу збирку преписао из Академијине пете књиге (Младеновић 1979а: 14).
Као полемички одговор на Младеновићев текст, Јастребић у „Политици” 31. маја 1979. објављује чланак под називом Чији је „Црвен бан”. Одговарајући на Младеновићеву замерку о ненавођењу извора, Јастребић у своју одбрану износи:
„На почетку треба рећи да друг Младеновић највише (две трећине прилога) говори о непомињању извора, иако је јасно да он зна да има много књига популарне намене у којима се тзв. научни апарат изоставља; јасно је такође да није неупућен у чињеницу да извори које он сада открива јавности не представљају одавно никакву новост. И стога је непотребно његово садашње признање: да је он један од двојице приређивача ‘тајног’ издања, које одавно није никаква тајна, јер та књига кола по Београду умножена најразличитијим техникама, у ко зна којем тиражу, имајући огроман број читалаца јер једну такву копију чита више њих! Ништа се сада не обелодањује.” (Јастребић 1979а: 15)
Даље, Јастребић као своје оправдање и разлог за изостављање извора наводи да је раније писао приказ управо о Академијиној петој књизи, те пише:
„При крају, да Вас обавестим да је доле потписани о Вашој књизи песама из Вукове заоставштине својевремено објавио приказ, са пуним подацима о њој, са свих њених неколико наслова, од којих се не зна које је главни које је споредни, са пуном ознаком издавача и са одговарајућом оценом књиге и поступка око њеног издавања. Ја сам, друже Младеновићу, о томе обавестио и Вас и јавност, а овај посао сматрам наставком претходног посла. Нисам ја неодређен у навођењу Академијине књиге, него друг Младеновић не прати штампу, чак ни ону која се односи на његов рад.” (Јастребић 1979а: 15)
На ова Јастребићева образложења Младеновић одговара у чланку у „Политици” 7. јуна исте године, сматрајући да су му разлози за ненавођење извора неубедљиви. Он такође напомиње да полемика није усмерена против „Просвете” и њене едиције, већ против начина на који је јавности представљен Црвен бан, тј. што нигде није назначено одакле су песме изабране, при томе се осврћући на чињеницу да је Милисав Савић у „Књижевној речи” 1975. објавио 41 песму из Академијине пете књиге, али је извор и имена приређивача уредно навео и нико му ништа није приговорио (Младеновић 1979б: 14). У погледу питања о ауторству, Младеновић Јастребићу скреће пажњу на то да се Вуковим песмама могу сматрати само оне песме које је он за живота лично одабрао и приредио за штампу (Младеновић 1979б: 14), као и на то да закон допушта, уз означавање извора, дословно навођење одломака из објављеног дела без ауторизације и накнаде само ако наведени одломци укупно не износе више од једне четвртине дела у коме се врши навођење (Младеновић 1979б: 15).
Напослетку, Јастребић у тексту од 14. јуна поново наглашава да остаје при своме – да сматра да је довољно што у поговору Црвеном бану помиње пету књигу, те питање о ауторству поентира реченицом: „Све је Вуково и народно” (Јастребић 1979б: 16).
Друго питање проблематизовано полемиком тиче се Јастребићевих поступака при приређивању, тј. измена и одступања. Младеновић у првом чланку наводи да је Јастребић из пете књиге 104 песме унео без икакве измене, а да је девет песама унео са извесним изменама у тексту, насталим најчешће из нехата у преписивању (на пример: „тешке су ти ране” уместо „тешке ти си ране”, при чему сматра да је изопачен смисао), а у шест песама променио је наслове, изоставивши реч опет и тако варијантама дао наслове главних песама (Младеновић 1979а: 14). При томе је у два случаја саставио по две песме у једну, песми Момак и дјевојка дао је наслов Јунак и дјевојка, а поред тога је изоставио њена прва два стиха и уместо њих унео два стиха песме Јунаку (Младеновић 1979а: 14). Такође, Младеновић наводи да је Јастребић за збирку која има укупно 124 песме изабрао из Академијине пете књиге 121 песму, без икакве измене или са погрешним и недопустивим одступањима, те да само три песме, које наглашава да и нису еротске садржине, потичу из раније објављенихКараџићевих збирки (Младеновић 1979а: 14).
Јастребић ће у свом одговору, у дослуху са одликама полемике као жанра[1], саркастично Младеновића назвати „добрим статистичарем” који није узео у обзир да се од 367 песама из пете књиге у Црвеном бану налази 121 песма, тј. да није објављена четвртина текста из, како каже, „тајне” књиге (Јастребић 1979а: 15). Даље, Јастребић одговара да од појединих одступања не бежи јер је за њих имао сопствене разлоге – сматра да поменуте три песме из претходних збирки представљају „пупчану врпцу” са осталим Вуковим опусом – док друге замерке не види као одступања већ као поступак који је, како каже, и сам Вук примењивао – спојио је две песме у једну јер друга нема никаквог смисла без претходне (Јастребић 1979а: 15). Младеновићу замера што није приметио његову поделу на циклусе, ни другачији распоред песама (Јастребић 1979а: 15). Закључује да треба помирљиво прихватити да је свако свој део посла обавио на свој начин: Младеновић је издао целокупну грађу ове врсте, а он је изабрао само оно што одговара књизи популарније намене (Јастребић 1979а: 15).
На то ће Младеновић одговорити у полемичком чланку под називом Како је и како није поступао Караџић питајући се који су Јастребићеви сопствени разлози да стих у којем мајка ћерки каже: „ћери моја, тешке ти си ране” измени на: „ћери моја, тешке су ти ране” (Младеновић 1979б: 14). О Јастребићевој изјави о поступку спајања више песама у једну, за који каже да га је и Вук примењивао, Младеновић ће рећи да приређивачи Академијине књиге нису ни хтели ни смели да од текстова разних песама стварају нове песме, јер онда не би биле праве народне, те да није тачно да је Караџић примењивао такав поступак (Младеновић 1979б: 14).
Јастребић ће ипак остати при своме:
„Нисам претпостављао да Младеновић припада оној, не много популарној струји наше ‘вукологије’, која верује да је Вук народне песме или приповетке слушао, дословно записивао и давао их, наравно пробране, у целости како је чуо од народног казивача. Овакви тумачи не примећују да су особену Вукову улогу свели на механичко записивачку. Једна од Вукових највећих заслуга је што је из живе материје народног стваралаштва, из ткива у гибању, хватао оне вредности, у облицима које је кроз свој стваралачки филтер пропуштао. У том духу су решена и сва моја одступања (ако се изузме она очита штампарска грешка са ‘раном’) која су по Младеновићу недопустива.” (Јастребић 1979б: 16)
Трећа ставка проблематизована у полемици тиче се саме природе песама, тј. виђења појма еротског и његовог третиратња при издавању збирки, при чему се истовремено преиспитује и питање о тиражу. Ово питање, за разлику од претходних, покреће Јастребић. Наиме, он ће у свом првом полемичком одговору рећи да је очекивао да ће се Младеновић јавити, али да није претпостављао да ће се бавити споредним питањима, поново избегавајући да отворено изнесе свој суд о овој врсти народног стваралаштва, те ће на Младеновићеву констатацију да три песме из претходних збирки и нису еротске, одговорити: „По Вама, оне нису еротске; скоро да човек помисли да ви не знате шта је еротско, али се одмах мора тргнути и признати да ви лукаво не дозвољавате везивање песама ове врсте за Вука” (Јастребић 1979а: 15). Иронично ће се запитати, у вези са Младеновићевом замерком о тиражу, како се уопште неко усудио да објави ову врсту песама у већем тиражу, када је то било намењено „само за научну употребу” и закључити: „Завршимо са дивљењем над штампаних 10.000 примерака, а не згражавањем! У лепој опреми Добрила Николића, у добро уведеној библиотеци Милана Комненића, сав тираж је отишао за десетак дана. Спрема се нови од 20.000! Штампамо све Вукове књиге, па и ове песме у које сте Ви, друже Младеновићу, уперили свој резервисани поглед.” (Јастребић 1979а: 15)
Младеновић ће на то одговорити да је пета књига, по одлуци Академијиног руководства, штампана у само 500 примерака, али да то не значи да је била скривена од јавности, да су је добиле све важније библиотеке и да ју је могао добити свако кога су стварно интересовали Караџић и народне песме овакве врсте (Младеновић 1979б: 14). Поводом Јастребићеве опаске да се чини да Младеновић не зна шта је еротско, он ће запитати по чему су еротске поменуте три песме из претходних збирки, које су заправо љубавне, па би се по тој логици могла саставити бар још једна књига „еротских песама” величине пете књиге, а нарочито какву то „пупчану врпцу” представљају скаредно-сатиричне песме „Баба Тодорина” и „Миља материна” (Младеновић 1979б: 15). У вези са Јастребићевом констатацијом да заправо избегава да изнесе свој суд о овој врсти песама и да на њих гледа резервисано, Младеновић поручује да се не сме изгубити из вида да су на његову иницијативу оне и штампане, да се још 1964. залагао да се обајви „једна мања књига такозваних стидних песама, које слободне садржине, до сада уопште нису штампане” и да је свој суд о овим песмама изрекао још 1959. на Четвртом конгресу фолклориста Југославије, где је рекао:
„Лирске и лирско-епске песме ове врсте по своме уметничком облику често не заостају много иза најлепших песама из Вукове прве књиге… У њима је народни поетски израз стављен у службу анималних, у обичном животу брижљиво скриваних људских нагона. Оне су презасићене сексуалношћу, па често не презају ни од скаредности. Међутим, има у њима појединих стихова који су прожети духовитом сатиром и здравим хумором, те се са уживањем читају. Језик је у њима редовно блиставо избрушен и жив.” (Младеновић 1979б: 15)
У игри речима, Младеновић ће тумачењем речника изнети опаску поводом чињенице да Јастребић ове песме, које би се могле назвати стидним, ласцивним, еротским, сладострасним, упорно назива безобразним, речју која по Караџићевом тумачењу значи исто што и безочан и дрзак, те да се такве особине тешко могу приписати песмама, већ су пре карактеристика човека (Младеновић 1979б: 15).
Са друге стране, свој суд о овим песмама Јастребић је изнео у поговору Црвеном бану под специфичним називом Пагански изазов, где је, сходно наслову, народним песмама са еротском садржином придао својеврсну димензију древности и старине идентификујући еротско са наслеђем паганизма.[2]
Полемику затвара Јастребићев чланак из „Политике” 14. јуна 1979, у којем наводи да сматра да је предмет полемике исцрпљен и да се више не би јављао, а полемика је прекинута пошто је Јастребић страдао у саобраћајном удесу.
***
Освртом на ову полемику може се скренути пажња на неколико интересантних појединости и питања која се могу поставити и данас.
Најпре, спор о ауторским правима остао је нерешен. Јастребићеве речи да је све Вуково и народно зазивају идеју о колективу, али и ауторству као специфичној категорији која се у народној књижевности не формира на исти начин као у писаној. У том светлу провлачи се тихо питање о томе да ли и како можемо говорити о ауторским правима у народној књижевноти, као и о томе коме онда припадају ове песме – Јастребићу, Младеновићу, тј. Академији, Вуку, народном певачу или народу? Ипак, како Младеновић каже, закон је јасан. По члану 4 Закона о ауторском праву из 1978, који узимамо као пример јер је важио у време вођења полемике, „под ауторским делом подразумевају се и збирке народних књижевних и уметничких творевина, докумената, судских одлука, или збирке друге сличне грађе, које саме по себи не представљају заштићена ауторска дела, ако те збирке, с обзиром на избор, распоред и начин излагања грађе, представљају самосталне творевине (Закон 1978: 645). По члану 51 истог Закона, „лица која искоришћавају народне књижевне и уметничке творевине дужна су да назначе порекло дела и да се уздрже од сакаћења и недостојне употребе дела. О заштити права из става 3. овог члана старају се одговарајуће организације аутора и академија наука и уметности” (Закон 1978: 651). Са тим у вези стоје и Младеновићеве замерке о навођењу Вука као аутора, јер Вук за живота ове песме није објавио нити је све песме он сакупио, али и оне о Јастребићевим одступањима. Марија Клеут, која је написала приказе о обема књигама, закључује да се Јастребићев редакторски поступак не може одобрити јер је у неколико наврата стопио у једну песме које су посебно забележене, које припадају различитим рукописима и према томе различитим певачима, те да је при његовом приређивању истргнутост из контекста вишеструка, што са собом повлачи неподобност за коришћење овако приређење књиге при неком озбиљнијем истраживању (Kleut 1981: 335–336).
Ипак, обе књиге су и данас ту. Академијина пета књига, редакторски несумњиво изврсна и релевантна за свака подробнија и научна истраживања, штампана у само 500 примерака, само за научну употребу, коју су добиле, како је Младеновић истакао, све важније библиотеке, и данас се проналази само у важнијим библиотекама, само „за читаоницу”. „Просветина” књига, са песмама подељеним на циклусе и уређена прилагођено широј читалачкој публици, популарне намене, са провокативном насловном страном, данас се проналази у готово свим библиотекама, као и код препродаваца. Велики тираж омогућио је и велику актуелност и доступност, захваљујући којима је јавност постала упозната и са овим видом народног песништва. Међутим, управо се у вези са питањем „обелодањивања” песама које се покреће полемиком може уочити известан парадокс – са једне стране постоји тенденција да се народу, неовисно о тиражу, открију песме ове врсте, док се са друге стране готово занемарује чињеница да народу ове песме нису непознате, да их је народ и створио, те да су неке од њих део живе народне традиције.[3]
Иронијом или не, нерешени спор о ауторским правима збирке Црвен бан додатно је усложњен и актуелизован када је 2007. „Просвета” у библиотеци „Народна књижевност” објавила књигу, поново са именом Вука Стефановића Караџића, под називом Еротске народне песме, изабрао и приредио Благоје Јастребић. У „Политикином” чланку Поцрвенео Црвен бан[4] из јануара 2008. Зоран Радисављевић износи да је Милан Комненић био непријатно изненађен јер је реч о истом издању из 1979, када је он био уредник едиције „Еротикон”. Није имао ништа против идеје о поновном објављивању, али је сматрао да треба поштовати књижевни и ликовни изглед едиције како би читаоци знали да је Црвен бан исто што су и Еротске народне песме. Такође, Комненић је нагласио да се морају испоштовати ауторска права, и то према Благоју Јастребићу, који је трагично настрадао, али постоје његови наследници, а њих нико ништа није питао. С друге стране, Радисављевић пише да је Дејан Михаиловић као главни уредник „Просвете” сматрао да када издавач понавља једно овакво издање, које је настало из рукописне заоставштине, није обавезан да задржи претходни наслов књиге (Radisavljević 2008).
Друго разматрање тиче се односа према еротском. С једне стране, можемо поставити питање о самом термину. У Академијиној књизи су ове песме насловљене као особите, што, како примећује Марија Клеут, није „nikakvo naročito imenovanje predmeta” (Kleut 1976: 198), док су у књизи Црвен бан, сходно садржини, добиле одредницу еротске. Ипак, како овај термин не постоји у класичној подели и одређивању врста народних песама, те како постоје песме у којима такође има еротског (као што су, на пример, љубавне) а које нису обухваћене овим избором, чини се да најпогоднији назив за ове песме, као и врста којој би припале, измиче при одређивању. Друго питање односи се на позицију и прихватање, тј. неприхватање постојања еротског у фолклору. [5] Мали тираж и посебна напомена на насловној страни Академијине пете књиге указују на то да је објављена бојажљиво и са одређеном резервисаношћу, чиме се добија својеврсни утисак у коме не можемо а да се не запитамо колико се заправо седамдесете године прошлог века разликују од Вуковог времена. Да ли је онда „случај” објављивања Црвеног бана заправо био неопходан како би се еротско, као припадајући део народне културе, појавило у пуном светлу и указало се најширој читалачкој публици? У светлу „скривања” еротског у фолклору свакако треба поменути и усмену прозу објављену с почетка ХХ века под уредништвом Фридриха Крауса, због садржине намењене само „ученим” људима, а коју приређивањем осамдесетих година актуелизује Душан Иванић под насловом Мрсне приче, уз поговор којим се на својеврстан начин указује на значај прозе ове врсте и важност њеног „обелодањивања” (Ivanić 1984). Путању објављивања дела еротске садржине у домаћој књижевности такође прати и издавање еротске поезије из рукописних песмарица XVIII и XIX века, које сведоче о „предвуковском еротском току српске књижевности” (Дамјанов 2005: 13), а које поређењем са усменом поезијом и прозом еротске садржине указују на везе „преплетене кроз мрежу утицаја на еротске компоненте наше писане књижевности” (Дамјанов 2005: 14).
Данас, несумњиво, можемо закључити да се еротско у фолклору перципира на један примеран начин, равноправно као и све сфере које обухвата народна култура, те да је промена приступа изнедрила бројне студије, монографије, па и зборнике (Erotsko u folkloru Slovena, 2000) о овој области народне традиције. У том погледу, на пример, еротско се не посматра само у домену опсценог и срамотног, већ у оквиру функције коју има у смеховној култури[6], а „раскалашни” речник у функцији помоћу које се остварује вербално и тематско пародирање (Самарџија 2004: 61) у склопу пародије у усменој књижевности.
Напослетку, изузев појединих опаски са ироничном конотацијом и пренаглашавањем недостатака у ставовима које износи опонент, а које су свакако у складу са одликама полемике као жанра, дијалог између Младеновића и Јастребића пример је једне, из данашње перспективе, суптилне и сврсисходне полемике. Освртом на њу стичемо увид у једну књижевно-критичку тенденцију прошлог века, где видимо једну фину праксу вођења књижевних полемика, и то у дневним новинама, што ће рећи да су биле веома присутне и доступне најширој читалачкој публици. У вези са тим се може поставити и питање: какво је место полемике у књижевности данас и колико нам је она потребна?
Цитирана литература
Видаковић Петров, Кринка. „Полемика: семантика, дискурс, жанр”. У: Весна Матовић (ур.). Жанрови у српској периодици: зборник радова. Београд: Институт за књижевност и уметност; Нови Сад : Матица српска, 2010: 331–351.
Дамјанов, Сава. „Рани еротски радови српске књижевности”. У: Сава Дамјанов (прир.). Граждански еротикон: еротске странице српске књижевности XVIII и почетка XIX века. Нови Сад: Stylos, 2005: 5–15.
Закон: „Закон о ауторском праву”. Службени лист Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, (14. април 1978), број 19, год. XXXIV: 645–655.
Карановић, Зоја. „Смеховно и еротско у делу Вука Стефановића Караџића у контексту премодерног осећања света (на примеру Рјечника 1818)”. У: Милошевић-Ђорђевић Нада (ур.). Вук Стефановић Караџић (1787–1864–2014). Београд: Српска академија наука и уметности, 2015: 431–446.
Младеновић, Живомир. „Рукописи народних песама Вукове збирке и њихово издавање”. У: Живомир Младеновић и Владан Недић (прир.). Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. Књ. 1, Различне женске пјесме. Београд : САНУ, Одељење језика и књижевности, 1973: I–CCLXXIX
Младеновић, Живомир. Необјављене песме Вука Караџића. Београд: Чигоја штампа, 2004.
Пандуревић, Јеленка. Фолклорни еротикон: еротика и поетика српских народних пјесама. Вишеград: Андрићев институт, 2020.
Самарџија, Снежана. Пародија у усменој књижевности. Београд : Народна књига – Алфа, 2004.
Ajdačić, Dejan (prir.). Erotsko u folkloru Slovena: zbornik radova. Beograd: Stubovi kulture, 2000.
Jastrebić 1979v: Jastrebić, Blagoje. „Paganski izazov”. U: Blagoje Jastrebić (prir.). Crven ban: erotske narodne pesme. Beograd: Prosveta, 1979: 145–151.
Kleut, Marija. „Srpske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stef. Karadžića I–V, za štampu priredili Živomir Mladenović i Vladan Nedić, SANU, Beograd, 1973–1974, 1519 str. (Knjiga prva Različne ženske pjesme. Knjiga druga Pjesme junačke najstarije. Knjiga treća Pjesme junačke srednjijeh vremena. Knjiga četvrta Pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu. Knjiga peta Osobite pjesme i poskočice)”. Narodna umjetnost: godišnjak Instituta za narodnu umjetnost u Zagrebu, Vol. 13, No. 1 (1976), str. 196–199.
Kleut, Marija. „Vuk Stefanović Karadžić, Crven ban. Erotske narodne pesme, Izabrao i priredio Blagoje Jastrebić, Prosveta, Beograd 1979, 164 str.”. Narodna umjetnost: godišnjak Instituta za narodnu umjetnost u Zagrebu, Vol. 18, No. 1 (1981), str. 333–337.
Radisavljević, Zoran. „Pocrveneo ‘Crven ban’”. Politika (18. 1. 2008) https://www.politika.rs/sr/clanak/11234/Pocrveneo-Crven-ban
Извори
Јастребић 1979а: Јастребић, Благоје. „Чији је »Црвен бан«”. Политика (четвртак, 31. мај 1979): стр. 15.
Јастребић 1979б: Јастребић, Благоје. „Народ и Вук”. Политика (четвртак, 14. јун 1979): стр. 16.
Младеновић, Живомир. Недић, Владан (прир.). Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. Књ. 5, Особите пјесме и поскочице. Београд: Српска академија наука и уметности, 1974.
Младеновић 1979а: Младеновић, Живомир. „Поводом једног бестселера: »Црвен бан« и Вук Караџић”. Политика (четвртак, 24. мај 1979): стр. 14.
Младеновић 1979б: Младеновић, Живомир. „Како је (и како није) поступао Караџић”. Политика (четвртак, 7. јун 1979): 14–15.
Ivanić, Dušan (prir.). Mrsne priče: erotska, sodomijska i skatološka narodna proza / prikupio i izdao Fridrih S. Kraus. Beograd: Prosveta, 1984.
Jastrebić, Blagoje (prir.). Crven ban: erotske narodne pesme. Beograd: Prosveta, 1979.
* Рад је објављен у зборнику Савремена српска фолклористика XI
[1] „Полемика радо користи поступке карактеристичне за сатиру. Полемичари подражавају и изврћу идеје, стил и речи свог опонента да би их извргли руглу и обезвредили.” (Видаковић Петров 2010: 344)
[2] „Ovde je data paganska predstava o životu naroda. U tom smislu, ove Vukove pesme pokazuju najautentičnijeg čoveka, nadasve premoćnog, sasvim drugačijeg od onog kakvog je mogla zamisliti duhovna, Vuku suprotstavljena, prekosovska elita. Kao retko koje tvorevine, ove pesme dokazuju koliko je hrišćanstvo ostalo u zapećku u slučaju srpskog naroda. Nominalno prisutno, ono je dozvolilo da ispod plašta toga naziva i dalje živi (doduše, u izmenjenom obliku) slobodna slovenska mitologija и beskrajna apoteoza punog pa i putenog života” (Jastrebić 1979v: 147–148).
[3] Јастребић ће, додуше, донекле формулисати овакав став кроз ироничну константацију упућену Младеновићу: „Можда би нешто од ових суштинских питања он и боље интерпретовао да није био забављен неким превиђањима, наводима из Вукове полемике са Ј. Хаџићем (што је алузија на моје ‘велико незнање’), и сличним ситницама које треба да докажу да су Вукове песме његове песме и да ја не бих имао појма да такве песме постоје без њега. На то му ја, поред осталог могу одговорит да сам велики број остварења, по која је он ишао у Лењинград (рецимо: ‘Калуђери жито носе…’) управо чуо као дете од сремских свињара” (Јастребић 1979б: 16).
[4] Чланак је доступан на линку https://www.politika.rs/sr/clanak/11234/Pocrveneo-Crven-ban
[5] „Истицање фолклорне еротике и њеног присуства у ткиву грандиозног корпуса Српских народних пјесама деценијама је било праћено нелагодом, институционалним узусима и аутоцензуром у академским круговима и на терену, као и интроспективним недоумицама самих истраживача којима су ауторитативни и репрезентативни концепти ‘наше класике, једине и праве’ изгледали као камен спотицања” (Пандуревић 2020: 17).
[6] „Оно што се уобичајено зове опсцено и срамотно, у традицији коју Вук представља далеко је од оног што садржи модерно царство порнографије, далеко је од успостављања сваког облика власти над сексуалношћу и од онога што лако може да склизне у изопаченост сваке врсте. Напротив, увек је, као и иначе у смеховној култури, у функцији живота и његовог обнављања” (Карановић 2015: 434).
Stella polare 