anatomija pada – Stella polare

Piše: Marija Knežević

Ja volim filmove i uopšte umetnička dela koja mogu dugo i više puta da iščitavam, rečju slojevita. Film Anatomija pada je izuzetno kompleksan, a režiserski majstorski izveden. Ne znam šta bih pre izdvojila, osim čitavog skupa tema koje podupiru ideju pada civilizacije. Gluma, pogotovu dečakova, fotografija, muzika, precizan ritam filma koji se održava do kraja iako film traje dva i po sata.

Zanimljiv je, između ostalog, motiv književnosti, tačnije, sada već podrazumevanog pisanja. Postalo je nezamislivo da bar jedan junak nije pisac, da nema bar jednu objavljenu knjigu. To je tema za sebe, ovde dobrano načeta. Međutim, ono što je u vezi sa tim meni posebno privuklo pažnju jeste – suđenje knjigama! Ta mučna scena u sudnici kada istražitelj sve vreme optužuje osumnjičenu za zločin, unapred ,,zna’’ da ga je ona (em žena, em strankinja!) počinila, bar pola sata tereti knjige! Pri tom nije jasno da li je makar on makar pročitao te njene knjige, za ostale se podrazumeva da nisu. Ali to nije bitno! On zna da, pretpostavljam, pošto ona može da piše, dok se smrt muža dovodi u vezu sa spisateljskom impotencijom, ona mora biti i kriva. Knjige su krive.

Drugi, donekle srodan aspekt, jeste aspekt jezika. Takozvani lingvistički imperijalizam i borba za jezičku prevlast. I to je deo ,,paketa pada,’’ činjenica da je u toj vavilonskoj situaciji žena Nemica prihvatila preseljenje iz Londona, zajedničke ,,ničije zemlje,’’ u francusku nedođiju u kojoj je odrastao muž Francuz, a da bi on tu najbolje mogao da piše. I dok se oni prepucavaju i oko jezika – koji i kada treba govoriti – kao što i inkvizitorski istražitelj ne istražuje već sve vreme tereti osumnjičenu, slabovido dete je iznad svega toga. Kao u antičkoj drami, onaj koji ne vidi dobro najbolje razume. Pri tom je i dete. I tako to dete, koje se prirodno šaltuje sa jezika na jezik i od toga ne pravi problem već privilegiju znanja, jedino kaže – A zašto Vi uporno tražite to kako je moja majka ubila muža umesto da se zapitate zašto bi to učinila?

Sve u svemu, dugo nisam ovako uživala u filmskoj lektiri.

Danijela Jovanović

JOŠ NEKA VIĐENJA FILMA „ANATOMIJA PADA“

Pre dve večeri je film Francuskinje Žistin Trije „Anatomija pada“ ovenčan Oskarom za najbolji originalni scenario i iste večeri je bio prikazan na Prvom programu RTS-a. A juče je Olivera Dragišić napisala više nego zanimljiv prikaz filma koji me je naterao na ponovno razmišljanje o filmu. Otud ovaj tekst koji se skoro pa prirodno nadovezuje na Oliverin.

Film „Anatomija pada“ svrstavaju u takozvane sudske drame. Za mene, ovaj film je velika ljudska tragedija ispričana tihim glasom, bez patosa. Muž koji se ubija skokom/padom je tragičan lik – izmučen je osećanjem krivice, duboko i bezmerno je nesrećan jer želi a ne može da piše, otud njegova agresivnost; žena koja je optužena za ubistvo je delimično nesrećna ali ostvarena i u tom smislu delimično srećna, jer piše i objavljuje knjige, takođe, ona se može doživeti i kao ohola jer u jednom trenutku kaže – ja uvek mogu da radim (piše), ništa mi ne smeta; dete, oštećenog vida delimično krivicom oca, nije nesrećno, ali većina odraslih gledalaca ovo parče njegovog života može doživeti kao kolateralnu štetu loših odnosa između roditelja. Srećom, život tek počinje da se odmotava pred njegovim nogama.

Film se može čitati i u drugačijem, feminističkom ključu, i kao alegorija (evo je opet!) ljudske civilizacije. Muškarac – neostvaren, agresivan, ljubomoran na ženin uspeh – večita destruktivna sila, žena – večiti stvaralac (opet ona rečenica – mogu uvek da radim), dete – donosi odluku o budućnosti, birajući majku opredeljuje se za život stvaraoca. Olivera me podseća: možda je majčina rečenica – uvek mogu da radim – rezultat njenog protestanstskog duha. Slobodanka Cvetković misli da je muž toliko nemoćan u samoiskazivanju i pronalaženju sopstvene svrhe da je odlučio da se osveti ženi režirajući sopstvenu smrt sa nadom da će se njegova tregedija čuti kroz suđenje. Možda. Mnogo toga se može učitati ovom filmu. Valjda zato i jeste tako dobar.