TREĆE VIĐENJE ANATOMIJE PADA (MARIJA KNEŽEVIĆ)

Piše: Marija Knežević

Ja volim filmove i uopšte umetnička dela koja mogu dugo i više puta da iščitavam, rečju slojevita. Film Anatomija pada je izuzetno kompleksan, a režiserski majstorski izveden. Ne znam šta bih pre izdvojila, osim čitavog skupa tema koje podupiru ideju pada civilizacije. Gluma, pogotovu dečakova, fotografija, muzika, precizan ritam filma koji se održava do kraja iako film traje dva i po sata.

Zanimljiv je, između ostalog, motiv književnosti, tačnije, sada već podrazumevanog pisanja. Postalo je nezamislivo da bar jedan junak nije pisac, da nema bar jednu objavljenu  knjigu. To je tema za sebe, ovde dobrano načeta. Međutim, ono što je u vezi sa tim meni posebno privuklo pažnju jeste – suđenje knjigama! Ta mučna scena u sudnici kada istražitelj sve vreme optužuje osumnjičenu za zločin, unapred ,,zna’’ da ga je ona (em žena, em strankinja!) počinila, bar pola sata tereti knjige! Pri tom nije jasno da li je makar on makar pročitao te njene knjige, za ostale se podrazumeva da nisu. Ali to nije bitno! On zna da, pretpostavljam, pošto ona može da piše, dok se smrt muža dovodi u vezu sa spisateljskom impotencijom, ona mora biti i kriva. Knjige su krive.

Drugi, donekle srodan aspekt, jeste aspekt jezika. Takozvani lingvistički imperijalizam i borba za jezičku prevlast. I to je deo ,,paketa pada,’’ činjenica da je u toj vavilonskoj situaciji žena Nemica prihvatila preseljenje iz Londona, zajedničke ,,ničije zemlje,’’ u francusku nedođiju u kojoj je odrastao muž Francuz, a da bi on tu najbolje mogao da piše. I dok se oni prepucavaju i oko jezika – koji i kada treba govoriti – kao što i inkvizitorski istražitelj ne istražuje već sve vreme tereti osumnjičenu, slabovido dete je iznad svega toga. Kao u antičkoj drami, onaj koji ne vidi dobro najbolje razume. Pri tom je i dete. I tako to dete, koje se prirodno šaltuje sa jezika na jezik i od toga ne pravi problem već privilegiju znanja, jedino kaže – A zašto Vi uporno tražite to kako je moja majka ubila muža umesto da se zapitate zašto bi to učinila?

Sve u svemu, dugo nisam ovako uživala u filmskoj lektiri.

ДВА ВИЂЕЊА ФИЛМА „АНАТОМИЈА ПАДА“ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Анатомија пада, филм Жистин Трије

Гледала сам јуче један добар филм, француски, зове се Анатомија пада. Неколико људи ми га је препоручило, а међу њима и двоје чије мишљење волим да чујем. Филм се давао на ФЕСТ-у, а приказан је и на РТС-у.

Пишем ујутру колеги који ми је скренуо пажњу на њега: „Гледала сам синоћ филм, добар је“.

Он одговара кратко: „Алегорија“.

Нисам увидела алегорију, али ко ће га знати, историчари, поготово они са дугим стажом гледања филмова, свашта виде.

Питам: „Чега алегорија?“

Каже он: „ЕУ“

„Хахахахаххахахахахахаха“, почех да прекуцавам свој смех у порукама…

„Шта се смејеш“, пита он, „мама Немица, отац Француз и њихово хендикепирано дете…“

Одједном се надовезах: „А сви говоре енглески у кући…“

Он додаје: „…али не баш најбоље“.

Наставих у полушали: „Фрустриран је Француз.“

Он узвраћа: „А њој баш кренуло иако живе у вукојебини као и већина грађана ЕУ“.

Пита ме он шта се мени свидело у филму ако ову алегорију већ нисам приметила.

Кажем да ми се свидела тема о патолошком профилу неоствареног писца који је све подредио својој потреби за писањем. Успех изостаје јер у ствари не може да пише, нема о чему, не уме. Међутим, ништа му није важније од писања, ни живи људи из његове околине, ни његова породица. То иде дотле да је болеснички снимао породичне разговоре да би из њих црпео грађу за свој роман, чак је индуковао тензије и свађе како би имао материјала за описивање. Манипулатор је. Његова патологија се слама преко жене и сина, они плаћају његову болесну сујету. Издавач га кулира, а он је све очајнији и мора нешто да предузме. У филму ми се свидео тај део – докле нечија сујета и неоствареност могу да иду и шта могу да произведу. А произвели су велики пад са смртним исходом.

Питам њега: „Шта се теби свидело?“

Каже он: „Немогућност решења. Мора да се одлучи. То ради слепо дете. Јебеш истину, јебеш злочин, дете бира да спасе бар маму (Немачку). То је овај тренутак сада.“

Једна од најупечатљивијих сцена у филму је она кад дете сломљено покушава да разазна шта се десило у њиховој кући, али не може да схвати ни мотиве, ни последице, све је сувише компликовано. У вриску и очају, кроз плач, каже социјалној радници:

„Па помози ми!“

Она му помаже: „Кад не знамо шта се десило, онда морамо да одлучимо.“

„Мислиш, да измислимо?“

„Не“, каже она, „него да одлучимо“.