Не би препрека на путу да у очај падаш; Већ да Онај ко ти постави венац ти још већи да, ако се надаш; Идем даље, без окретања, без скретања, ка циљу који Бог зацрта сваком од нас.
Тако је тешко а лако да би пожелео сваком, Да подели терет са Оним већим од нас. О, где ли је спас на путу овоме? Где место грмљавине, сујета се чује.
Где надолазе клевете олује; Где човек човеку глуми пријатеља; Изгуби се у овој долини лажи, душа истину тражи; Па нека је и болела истина је вољена.
Она нас ослободи и води у надубља људска осећања; Куд човек са Богом збори, где не можеш бити повређен ни од кога; а и постојеће ране зацељују од Бога.
Колико још препрека на путу зависи од Бога и од мене; Ако би неку да мимоиђем гле наредне ко стене; Скруши се душо моја, радуј се ниси сама; Кад помислиш како ћу, знај никако Он је са нама.
И предај твоје бреме мало уму што држи свет; И кад погледаш живот је изазов баш ако отрпети знаш; Онда дође искра да огреје твоје унутрашње биће И долије снаге за оно труда мала, и ову победи победом твојом, Боже хвала.
П У Т
Кад пут свој тражиш, Христа питај куда; Кад путем својим ходиш, не издај к`о јуда; Иди достојанствено и мирно, никог не угрози; На путу своме сваком помози. Изненадићеш се како је узан и тесан, и не може свако; Ако тај пут једино желиш биће ти лако; Широке улице раскоши нуде, све то блесне на трен; Широка улица никуд не води, застајкујеш под сваки трем. Да, изабраћеш, душо моја, уску улицу живота свог; Једино сигурну, на крају које сваког сачека Бог.
А У Т И З А М
Да ли има брода и барке где су аутистични и њихове мајке; Где би руке једни другима да стигнемо и да небу пошаљемо и вриснемо.
И ми смо људи с' душом у грудима А не за подсмех људима; И нас боли до сржи, ал' нас вређање ваше пржи.
Наносите нам боли, а ми смо тако слаби; А да сте на месту нашем, Шта би?
Христос је нада наша, и нашег исцељења; ако нас свет не разуме, ни у нама света нема.
Stella polare 