МРТВАЦИ КРАЈ ВАТРЕ
Новопридошли мртвац од прве ноћи не имаде смелости да изађе из свог гроба.
Није знао какво ће му зло учинити остали мртваци, када буду сазнали да је он ту. Наиме, гробље бејаше пуно мртваца, за чију је смрт он био крив. Оних који су на улици добили метак, оних који су били обешени, оних који бејаху стрељани, оних који његовом наредбом бејаху убијени и оних који бејаху испустили душу изложени мучењу његових људи.
Мртваци су имали обичај да сваке ноћи изађу из својих гробова, запале ватру и поседају око ње. На ватри грејаху своје хладне руке и кости.
Седели су у паровима, на камењу, крај ватре, наслањали своје главе једни другима на рамена и, под свакаквим изговорима, љубили једне друге. Неки су се држали за руке и шетали по гробљу. Неки од њих су лежали једни крај других, и полагали једни другима главе на груди, не би ли видели чије срце брже куца. Неколицина парова одвајало би се од друштва, тражећи празне гробове у којима би се осамили.
Бејаше ту и двоје мртвих, који су сваке ноћи седели један наспрам другог, и, кроз пламенове ватре, нетремице зурили једно у друго. Они су се волели док су били живи, али, никада не беху заједно.
Новопридошли мртвац је сваке ноћи извиривао из свог гроба и посматрао друге мртваце. Мртваце којима, док су били живи, није дозвољавао ништа од овога што сад раде.
Због страха и хладноће остајао је у свом гробу до јутра, склупчан у ћошку. Гроб му бејаше тако мрачан и хладан да му се срце стезало, гушило га и са напором куцало. Попут усамљеног пса, који лиже своје ране, обгрлио би своја колена и самог себе храбрио.
Након неколико недеља остали мртваци, приметивши да новопридошли мртвац ниједанпут није изашао из свог гроба, одлучише да они сами оду до њега, да га посете, пожеле му добродошлицу и позову на њихова ноћна дружења.
Стога, сви одоше до његовог гроба, позваше га и замолише да се мане страха и стида, те да изађе напоље и да им се придружи.
Новопридошли мртвац виде да више не може да се сакрије од њихових очију. Он, полако, попут неке змије, испуза напоље и седе на надгробни камен, оборивши главу .
У једном трену гробљем завлада таква тишина, да је мало фалило да придошлицино срце препукне од страха и на уста изађе.
Сви су га препознали.
Сви се сетише оних дана, када су жарко желели да дочекају баш овај дан. Неколико мртвих га нападе, али, остали стадоше пред њих. Неколицина му пљуну у лице и на његов гроб.
Новопридошли мртвац бејаше скамењен, није имао храбрости ни да се мрдне, или подигне главу.
Остали мртваци су га окружили и у тишини посматрали.
Мало по мало, сви се удаљише од њега и његовог гроба и вратише се до ватре, а да му нико није ништа нажао учинио, чак му ништа ни не рекоше.
Оно двоје мртвих, који су свако вече седели једно наспрам другог и нетремице се гледали у очи, још увек су стајали крај његовог гроба.
Након што је новопридошли мртвац коначно успео да се покрене и одгмиже у свој гроб, њих двоје се по први пут ухватише за руке, ослонише се главама једно на друго и вратише се у друштво крај ватре.
Те ноћи је новопридошли мртвац први и последњи пут изашао из свог гроба и више га нико није поново видео.
И мртваци га више никада нису посетили у његовом гробу. Чак никада нису ни причали о њему. Они који су били сахрањени близу њега, још те исте ноћи променише своје гробове.
Али, мртваци ипак нису могли сасвим да га забораве. Наиме, сваке ноћи су у даљини видели његову сену, како допола провирује из гроба и два црна диктаторска ока, која посматрају њихов пријатељски скуп крај ватре, а он, мучен леденом хладноћом, гризе своје усне до крви.
ВЕЛИКА РЕКА
Цртеж му је био готов за неколико секунди. Једна кућа са косим лименим кровом, која је неодољиво подсећала на човечије лице. Два прозора наместо очију, једна врата уместо носа и два степеника као уста.
Са обе стране куће нацртао је два бора, крај њих неколико цветова налик сунцокрету, а на врх куће димњак, који се димио.
Између две планине у позадини цртежа помаљало се сунце, до пола. Сунце је имало два ока, и бацало је зраке, које је нацртао наизменично, један кратак, један дугачак.
Испред куће је протицала река, из које су провиривале рибе. Рибе су имале један мали троугао као главу, један дугачки троугао као тело и подсећале су на лептирове.
Не левој страни његовог цртежа, на небу, било је, као и увек, неколико птица, неке су долетале, а неке одлетале.
И, осим тога, свом цртежу никада ништа није додавао. Међутим, таласе и рибе је могао да црта у недоглед.
Цртеж је у тој мери био дечији, да нико ко би га видео, не би могао да поверује да је дело педесеттрогодишњег човека.
И док је био дете, само је то умео да црта. Са том разликом, што је у то време свој цртеж и бојио.
Има већ неколико месеци, како је поново почео да црта ову слику. Али, приметио би шта ради тек када би цртеж био завршен и таласи прекрили цео папир, а рибе доспеле до сунца и птица. Књига, писмо, неки документ, или новине већ би били уништени. Површина његовог стола била је прекривена листовима папира и новинама без углова и облика, а корпа за отпатке пуна исцепаних папира.
Прво су приметили шта се дешава његови потчињени, који су видели цртеже на његовом столу, док је био одсутан.
Тог дана су, до краја радног времена, у његовом присуству, сваких неколико минута погледавали једни друге, намигивали и смејали се, у вези неких безначајних тема, гласније и више него уобичајено,.
Сутрадан су већ сви знали. Колеге истог ранга су му се ругале и подсмевале, говорећи му да петком иде у обданиште на часове сликања, а остали службеници су му се смејали иза леђа.
А он, колико год да се трудио, не могаше да прекине ову своју навику. Док је причао телефоном, био на састанку или размишљао, пре него што би дошао себи, видео би свој цртеж на било чему што му бејаше при руци.
Психијатар је ову његову склоност приписао раној старости. Веровао је да су стари људи и деца слични. Рекао је да човек, када се нађе на неком месту, где се осећа страним, тражи нешто познато као утеху и охрабрење. Као доказ навео је чињеницу да код своје куће, никада ту слику није нацртао.
Психијатар је знао пуно тога. Пуно је разговарао са њим и много му је помогао. Излечио га је тако добро, и то без икаквог лека, да му је прва ствар која му је падала на памет, кад год би узео оловку у руке, била НЕ ЦРТАЈ.
Али, уздржавање од цртања имало је лош утицај на њега и његов посао. Сада је почео да се игра са стварима испред себе. Поигравао се са оним што је било на столу, са ручком од столице, са дугмићима на рукаву кошуље, чак и са својим прстима и ноктима.
Више није могао да сабере своје мисли. Није могао да се усредсреди. Брзо би клонуо духом, безвољан и утучен узимао слободно и одлазио кући.
По цео боговетни дан је гледао у часовник, пратећи померање казаљки. Није могао да остане за столом. Десило се, чак, неколико пута, да је узео слободно и вратио се кући одмах ујутро, тек што је пристигао на посао, закорачио у своју канцеларију и бацио поглед на столицу.
Поново је имао осећај да сви причају о њему.
Било је неиздрживо. Излуђивала га је и сама помисао да му је до пензије остало још две године.
Оног дана када је дошао на посао са великим листом папира, рамом одговарајуће величине и оловкама у боји позајмљеним од свог унука, сео за свој сто и почео да црта, његови службеници су се осведочили са каквом пажњом и озбиљношћу је тај посао обављао.
Не обазирући се на доласке и одласке, као ни подсмехе, он је цртао своју уобичајену слику.
Сунце је нацртао жутом бојом, реку плавом а борове зеленом, као што то чине и његова деца. Осећао је да рибе може мало боље да нацрта, али, опет су то биле исте оне рибе, налик на лептирове.
Када је цртеж био готов, ставио га је у рам, окачио на зид наспрам свог стола, вратио се и сео.
Први пут је осетио да је особа која седи овде, иза овог стола, он сам.
ОПКЛАДА
„Знаш ли да се твоја жена опкладила са мном?“
„Каква опклада?“
„Да ли могу да те одвучем у кревет, или не.“
„Ха, ха.“
„Рекла је да је нећеш преварити ни у каквим условима.“
„Занимљиво.“
„Биће још занимљивије када сазна да је изгубила опкладу.“
„Шалиш се?“
„Само ти мисли да је шала у питању.“
„И каква је то опклада, уопште?“
„Опклада к`о опклада.“
„Где је она сад?“
„Чека да јој кажем како се завршило.“
„И она, као, зна да си ти овде?“
„Ти као да не слушаш шта ти ја причам?“
„Слушам, али, не могу да поверујем.“
„Боље ти је да поверујеш, јер немаш много времена.“
„Нека си проклета.“
„Проклет си ти сам.“
„Нека си проклета.“
„Проклет си ти сам.“
„Фуј.“
„Фуј ти.“
„Зашто си то учинила?“
„Опладила сам се. Зашто си ти то урадио?“
„И, сад кад одеш, шта ћеш да јој кажеш?“
„Шта је најбоље да јој кажем?“
„Са каквом си ми лакоћом уништила живот?“
„Ни на шта те нисам приморала. Сам си хтео. Тако си брзо заборавио?“
„Јеси ли сад срећна?“
„Нисам. А зашто би требало да будем срећна?“
„Зашто си то учинила?“
„Твоја жена је толико наивна да верује да се ти разликујеш од осталих мушкараца. Толико ти верује да је била спремна да се са мном опклади. Ја сам прихватила да би јој доказала како ћеш ти, баш као и сви други мушкарци, да искористиш прилику, када ти се укаже.“
„Ја њу волим. Заљубљен сам у њу.“
„Сада у то ни мало не сумњам.“
„Подсмеваш ми се?“
„Не, зашто бих ти се подсмевала. То су ствари које само ви мушкарци схватате. А ти? Да ли би се ти опкладио у вези твоје жене?“
„Да јој пошаљем неког мушкарца?“
„Зашто да не?“
„Ја у њу имам поверење, али, никада тако нешто не бих учинио.“
„Зашто?“
„Свако може да погреши.“
„Значи, тако би то објаснио?“
„Да, погрешио сам.“
„И никада до сад ниједном ниси помислио да спаваш са мном?“
„Сви мушкарци много размишљају о сексу, не може то да буде разлог.“
„Зашто причаш у име свих мушкараца. Да ли их све познајеш?“
„А зашто ти кажеш да сви мушкарци варају? Да ли си била са свима?“
„Добро, и шта сад?“
„Ти си то хтела, сада никада не бих тако нешто урадио.“
„Значи, ако до сад ниси жену преварио то је било зато што те ниједна није хтела.“
„Уништила си ми живот и сада се са мном расправљаш? Хоћеш ли да ми судиш? Добро си учинила, и шта сад?“
„Ништа, морам ускоро да кренем.“
„Шта ћеш да јој кажеш?“
„Не знам.“
„Немој ништа да јој кажеш, Молим те.“
„Зашто?“
„Не могу да живим без ње.“
„Она ми је била пријатељица пре него што је твоја жена постала. Не желим да јој одузмем ту срећу коју мисли да има.“
„Не желим да је изгубим.“
„Нећеш је изгубити. Идем да јој честитам што има таквог мужа. Рећи ћу јој да сам свашта покушала, али да јој муж није поклекао, на крају ме је ошамарио и из куће избацио.“
„Хвала!“
„Мислим да је најбоље да ме стварно из куће избациш, како би комшије виделе. А и да она касније нешто не посумња. Наравно, само се надам, јер је овакве ствари немогуће од жене сакрити.“
„Баш си то лепо смислила.“
„Све се десило онако како сам мислила да ће да се догоди.“
„Молим?“
„Нисам веровала да ћеш тако лако са мном да спаваш. Плашила сам се да ћеш да ме изудараш и избациш напоље.“
„Стварно си тако мислила?“
„Желела сам да се тако деси.“
„Погрешио сам. Знам.“
„Од кајања нема вајде.“
„Нећеш ваљда да јој кажеш.“
„У реду је што не схваташ. Ти размишљаш о њој док ја причам о себи.“
„Ти гајиш нека осећања у вези мене?“
„Сада више не.“
„А пре овога си их имала?“
„Не кријем да сам желела са тобом да спавам. Ово је био најбољи начин да допрем до тебе.“
„Ако хоћеш можемо да наставимо.“
„Шта да наставимо?“
„Можемо опет да будемо заједно.“
„Ја не изневеравам своје пријатеље.“
„А, како се онда ово зове?“
„Ово је опклада.“
„Значи, хоћеш да кажеш да си ово учинила само због опкладе?“
„Не, то сам учинила због себе. Никако да схватиш. Била сам заљубљена. Заљубљена у човека, за кога сам чула да је веран.“
Stella polare 