(Aleksandar Jugović i Nada Šarac, Centar za nestalu i zlostavljanu decu, Novi Sad, 2025)
Kako je nastala ova knjiga?
Knjiga Deca sa problemima u ponašanju & u sukobu sa zakonom: pojmovno-teorijske osnove i menadžment usluge dnevnog boravka u programu „Uključi se” (2025), koju sam napisao sa specijalnom pedagoškinjom Nadom Šarac, nastala je u procesu licenciranja uslugednevnog boravka pri Centru za nestalu i zlostavljanu decu izNovog Sada. Program „Uključi se” ima važan cilj da popuni nedostajućisegment politika prema deci u sukobu sa zakonom i problemimau ponašanju u Srbiji, a to su prevencija i rana intervencija. Program ove uslugeje usmeren na dete, porodicu i zajednicu. Nastao je kao kreativni ioriginalni izraz rada direktora, tima i Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu.Koncipiran je na humanističkim i pozitivno-razvojnim gledištimana dete kroz strukturu rada čiji ishod treba da bude osnaživanje i integracija mlade osobe.
Prva verzija teksta ove knjige je prvobitno zamišljena da predstavlja praktikum koji je namenski pisan kao podrška timu Centra za nestalu i zlostavljanu decu koji će raditi u izvođenju programa „Uključi se”, odnosno u tretmanu dece sa problemima u ponašanju. No, shvatili smo da tekst prevazilazi potrebe jednog internog rukopisa i da bi bio značajan za brojne profesionalce koji se bave decom. Pre svega, u sistemu socijalne zaštite, ali i za druge sisteme koji su uključeni u društveno reagovanje prema problemima u ponašanju i delinkvenciji dece, kao što su pravosuđe, policija, obrazovanje, zdravstvo, nevladin sektor i mediji.
U ovoj knjizi predstavljaju se pojmovno-teorijske osnove, koncept vaspitnih naloga i menadžment usluge dnevnog boravka za decu sa problemima u ponašanju i u sukobu sa zakonom. Specifičnost izrade ovog teksta jeste što je on pratio sve faze licenciranja usluge i procesa uspostavljanja programa „Uključi se” i što je nastajao u stalnoj interakaciji autora sa stručnim timom koji će raditi u tretmanu dece u dnevnom boravku. Tako da je on sinteza znanja i iskustva autora, procesa razvoja usluge dnevnog boravka i otvorenih pitanja i potreba stručnih radnika koji su se pripremali za neposredni rad sa decom.
Šta su problemi u ponašanju dece?
Ponašanje je spoljašnja reakcija osobe na okolinu. Ono može da bude pozitivno i negativno usmereno u odnosu na socijalnu sredinu ili samu osobu. Kada je usmereno na negativan način govorimo o postojanju problema u ponašanju. To su neželjena i neprilagođena ponašanja dece koja izazivaju neprihvatanje kod drugih osoba i štetna su za dete koje ih ispoljava.
Problemi u ponašanju dece ukazuju da postoje, manje ili više izražene, teškoće psihosocijalnom razvoju i procesu socijalizacije. Takođe, ona predstavljaju značajnije odstupanje od društveno prihvatljivih oblika ponašanja koja su specifična za određenu kulturnu sredinu. To su ponašanja kojima se krše pravne ili moralne norme i koja dovode decu u „sukob“ sa zajednicom. Ona izazivaju negativne posledice po obrazovno, socijalno, emocionalno i porodično funkcionisanje deteta.
Reč je o različitim ponašanjima koja imaju brojne manifestacije ispoljavanja, uzroke, obeležja, intenzitet, trajanje i međusobnu uzročno-posledičnu povezanost. Problemi u ponašanju kod dece mogu da imaju širok spektar manifestacija koje se kreću od prkosnog ponašanja do fizičkog nasilja i krađa. U pogledu kršnja formalnih normi problemi u ponašanju se iskazuju kao krivična dela i prekršaji.
Ovi problemi se razvijaju postepeno, počevši od blagih i manje ometajućih po razvoj deteta, do težih koji su socijalno vidljiviji i koji imaju izraženije štetne posledice za dete i socijalnu sredinu. Učestalo ponavljanje i dugotrajnost ih razlikuju od situacionih i epizodnih društveno neprihvatljivih ponašanja dece. Kada su ispoljeni u ranom uzrastu onda predstavljaju rizik za razvoj ozbiljnih oblika kriminalnih i zavisničkih ponašanja u odraslom dobu, kao i rizik za nastanak mentalnih teškoća i prihvatanje nezdravih i negativnih stilova života poput uključivanja u različite antisocijalne potkulture.
Problemi u ponašanju kod dece imaju značajan komorbiditet sa anksioznim i depresivnim poremećajima, kao i s ponašanjima koja su povezana sa upotrebom psihoaktivnih supstanci. Oni se iskazuju se i kroz teškoće u vaspitno-obrazovnom procesu, kao što su slaba akademska postignuća, neadekvatno ponašanje na času u odnosu prema nastavniku i vršnjacima i napuštanje škole. Deca s problemima u ponašanju zahtevaju posebnu i dodatnu zaštitu, podršku i stručnu pomoć, bez koje ne mogu da savladaju teškoće odrastanja. Problemi u ponašanju dece zato nisu samo „akti antisocijalnosti“, nego i situacije izazova i rizika za njihov psihosocijalni razvoj i kvalitet života.
Zašto dolazi do problema u ponašanju dece?
Probleme u ponašanju i delinkvenciju dece treba razumeti kroz uzrasno doba. Uzrasni kontekst je vezan za osobenosti biološkog i psiho-socijalnog statusa deteta. To je populacija koja se nalazi u razvoju i procesu socijalizacije gde može postojati značajna razlika između fizičkog i intelektualnog razvoja. Ovo je period definisanja sopstvenog identiteta i razvojne tranzicije od detinjstva ka punoletstvu.
Ovaj razlog jeste i osnov pravnog argumenta da decu kao izvršioce krivičnih dela treba drugačije procesno tretirati i krivično sankcionisati nego odrasle osobe. Neko ko je u procesu razvoja i izgradnje ličnosti ne može da ima istu svest i osećaj odgovornosti prema učinjenom krivičnom delu kao što to može i treba da ima punoletna osoba.
Deca treba da zadovolje svoje potrebe za obrazovanjem, porodičnim odnosima, rekreacijom i ličnim razvojem. Kada su one ometene porodičnim ili socijalnim prilikama tada može doći do davanja prioriteta drugim potrebama, kao što su pripadnost vršnjacima ili zadobijanje statusa u antisocijalnom okruženju. Antsocijalna ponašanja i krivična dela dece jesu izraz konteksta njhovog odrastanja i vrlo često različitih oblika deprivacija, ranjivosti i socijalne isključnosti. Deca adolescentnog uzrasta imaju potrebu da razviju pozitivnu i osnaženu sliku o sebi. Kada je nema onda se ona defokusira sa prosocijalnih ciljeva na antisocijalne puteve.
Uzroci problema u ponašanju i sukoba sa zakonom dece se nalaze u 5 nivoa: individualnom, porodičnom, vršnjačkom, socijalnom i širem društvenom. Svaki od ovih nivoa ima svoje specifične faktore rizika. Prisustvo većeg broja faktora rizika utiče na javljanje veće verovatnoće od ispoljavanja problema u ponašanju i prestupništva dece. Istraživanja i praksa rada sa ovom decom uglavnom ukazuju da je najsnažniji uticaj na pojavu problema u ponašanju vezan za nivo porodice, odnosno na porodične faktore rizika.
Sa druge strane, u životima dece deluju i zaštitni ili protektivni faktori. Oni imaju efekat odvraćanja od problema ka prosocijalnm ponašanjima ili umanjivanja dubine negativnosti delovanja faktora rizika. To su individualne osobenosti deteta (temperament, kognitivne i socijalne veštine, prosocijalna orijentacija, rezilijencija na stres, itd.), dobra povezanost deteta sa porodicom i socijalnom sredinom (pozitivne emocije, prosocijalnost roditelja, jasan vaspitni stil itd), kao i faktori koji se odnose na socijalni kontekst odrastanja deteta (pozitivna školska klima, dobra saradnja roditelja i škole, adekvatno reagovanje škole na probleme kod dece itd.)
Društvo, mediji i deca u sukobu sa zakonom
Maloletnički kriminal se u svim društvima, pa i u Srbiji, nalazi u stalnom fokusu javne debate medija, političara i stručne javnosti jer ova pojava ukazuje na antisocijalna i izazovna ponašanja dela mlade populacije. Takva ponašanja jesu deo i odrastanja dece u specifičnom uzrasnom dobu, ali i negativnih faktora koji osujećuju njihov pozitivan razvoj.
Zainteresovanost javnosti prate pitanja uspešnosti efekata krivičnog kažnjavanja, prevencije kriminala i tretmana dece u sukobu sa zakonom. Najčešća dilema je vezana za opšti pristup prema deci koja čine krivična dela. Da li su to deca kojima treba podrška društva („dete u nevolji“) ili su to deca koja, pre svega, treba da budu adekvatno kažnjena uzrastu („dete prestupnik“)? Politike prema maloletničkom kriminalu, obično, u praksi pokušavaju da objedine oba pristupa.
No, brojna istraživanja stavova šire javnosti u svetu ukazuju da građani više preferiraju politike promena kaznene politike, kao što su oštrije sankcije i spuštanje granice krivične odgovornosti, a manje vide delovornost mera socijalne politike u vidu zaštite deteta. Ovakav pristup šire javnosti se posebno uoačava nakon pojedinačnih teških krivičnih dela počinjenih od maloletnika, poput različitih oblika nasilnih delikata, imovinskog kriminala i krivičnih dela vezanih za posedovanje i promet psihoaktivnih susptanci.
U takvim okolnostima u javnostima se traže se „krivci“ kao što su društveno okruženje, mediji, porodica, dete, policija, sud ili socijalne službe. Međutim, uznemirenje javnosti i medijski konstruisane moralne panike nisu najbolje vreme za argumentovanu i kompleksnu raspravu već trenutak za populističke politike obično fokusirane na pitanje pooštravanja krivičnih sankcija i snižavanja uzrasnog praga krivične odgovornosti.
Medijski prikazi maloletničke delikvencije mogu se opisati kao neobjektivni sa efektom širenja predrasuda. Mediji dominatno tendiraju da ukažu na pretnju koju »maloletni prestupnici« predstavljaju za društvo. Naglasak se stavlja na individualizovanu odgovornost gde nedostaju strukturna i socijalna objašnjenja konteksta maloletničke delinkvencije.
Maloletnička delinkvencija se predominatno medijski uobličava kroz konstrukte kao što su: neposredna opasnost, dramatizacija, nasilje, personalizacija delikta, pojednostavljivanje, neočekivanost ponašanja, rizik po društvo, moralni problem i beznadežna budućnost dece koja čine delinkventne akte.
Medijska slika dece u sukobu sa zakonom ima dvojako dejstvo, jer mediji deluju i kao pružalac informacija publici, ali i kao predstavnik javnog mnjenja koji je usmeren ka političarima. Kada je medijska slika o ovoj grupi ranjive dece negativna i kada promoviše represivne mere, u tom pravcu se oblikuje i stav javnosti i politčkih strutkura koje su zadužene za reformu kontrole kriminala.
Ovakve medijske slike maloletničke delinkvencije dovode do dve glavne posledice: ako se zajednica plaši delinkvencije dece i podržava više kontrole i kažnjavanja, onda će političari slediti taj stav, umesto rešavanja realnih uzroka problema u ponašanju; stvaranje negativnih stereotipa što može dodatno otežavati reintegraciju dece u sukobu sa zakonom.
Zbog toga, umesto emocionalizacije i stereotipizacije koji šire strahove i veru u represivne mere, mediji mogu pomoći da se razvijaju one politike koje smanjuju stigmatizaciju i ne vode do populističko-represivnih mera, nego do objedinjenih multisektorskih politika koje su usmerene na prava i dobrobit dece. Politike prema deci u sukobu sa zakonom treba da budu zasnovane na jasnim pokazateljima maloletničkog kriminala, na određenim vrednosnim principima i racionalno fokusiranim politikama koje imaju naučno utemeljeno dejstvo.
Kakav je odgovor javnosti na pitanje maloletničkog kriminala u Srbiji?
Te trendove možemo učiti na osnovu rezultata nekoliko istraživanja, pre svega Centra za nestalu i zlostavljanu decu pod nazivom “Stavovi javnosti prema maloletnim učiniocima krivičnih dela” (2024).
Javnost maloletnički kriminal doživljava kao veliki društveni problem (92% ispitanika). Građani ga vide kao pretežno urbani fenomen većih gradova u Srbiji i kao problem koji je bitan i sa aspekta lične bezbednosti građana. Stavovi u javnosti se kreću u pravcu oštrije kaznene politike prema maloletnicima, a pre svega u pogledu stava o potrebi spuštanja starosne granice za krivičnu odgovornost dece sa 14 na 12 godina. Čak 92% ispitanika je za ovu promenu u krivičnom zakonodavstvu. Preko 80% ispitanika smatra da deci treba suditi kao odraslim, a četvrtina njih smatra da ova deca ne zaslužuju podršku društva. Javnost većinski nema veru u mere prevencije i zaštite.
Razloge ovakvih rezultata istraživanja treba tražiti u četiri razloga.
Prvog, zbog efekta tragedije i teškog krivičnog dela koji je počinjen 3. maja 2023. godine u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, koji je doveo do velike traumatizacije društva i preispitivanja adekvatnosti i načina delovanja sistema obrazovanja i institucija socijalne kontrole. U svim društvima nakon izvršenja teških krivičnih dela od maloletnika, javnosti preferiraju strožije kazne. Posebno, što se u Srbiji dogodilo da je masovno ubistvo u školi izvršio krivično neodgovorni dečak i gde po prvi put imamo potrebu da jasnije regulišemo pitanje sistema pravnog i zaštitnog reagovanja na izuzetno teška krivična dela dece koja imaju ispod 14 godina.
Drugi uzrok se nalazi u uverenjima značajnog dela javnosti da je dete koje čini krivična dela više „dete prestupnik“ nego „dete u nevolji“. Tu značajan faktor čine i prisutna tradicionalna uverenja o odgovornosti deteta i načinu vaspitanja. Jedan deo ispitanika više veruje u kaznu kao najbolje sredstvo vaspitanja dece, nego u nenasilne vaspitne modele.
Treći faktor veće vere u pooštravanje kaznene politike potiče iz okolnosti da značajan deo građana ne poznaje mogućnosti države da kroz porodično-pravne i socijalno-zaštitne mere, a ne samo preko krivičnog pravosuđa i kazni, deluje na decu u sukobu sa zakonom i njihove roditelje. Poput mere nazdora nad vršenjem roditeljskog prava.
I četvrti razlog jeste ishod medijskog izveštavanja o deci u sukobu sa zakonom koji je često senzacionalistički i pojednostavljeno „obojen“. Medijski izveštaji, najčešće, ne potenciraju da dete koje čini krivična dela može da bude u isto vreme i »dete žrtva« sredinskih i porodičnih okolnosti u kojima živi. Takođe, brutalizacija opisa pojedinih krivičnih dela maloletnika samo pojačava negativni stav u javnosti prema ovoj deci.
Umesto zaključka: o prevenciji
Prevencija maloletničkog kriminala jeste deo opšte prevencije kriminala u društvu. Zato je bitno da racionalno analiziramo odlike i specifičnosti maloletničkog kriminala kao osnovu za razvoj delotvornih politika. Javnost treba kontinuirano upoznavati da su prevencija, rano prepoznavanje problema u ponašanju i mere brige o detetu sa teškoćama u socijalnom razvoju mnogo efikasniji odgovor u odnosu na kaznu.
Uspešna prevencija maloletničkog kriminala zahteva napore celog društva da obezbedi skladan razvoj dece od ranog detinjstva. Ponašanje dece koja krše norme često su deo procesa sazrevanja i zato pojedinačna teška krivična dela dece ne smeju da budu osnova za jačanje represije u odnosu na humanističke politike prema deci. Ma koliko to u nekim trenucima bilo teško za društvo, kao što je to bio slučaj u Srbiji nakon tragedije u maju 2023. godine.
Fokus treba staviti na one preventivne politike i programe koji pospešuju proces socijalizacije i integracije dece u sukobu sa zakonom u društvo. Zato je potrebna multisektorska i višedomenska intervencija koja je istovremeno usmerena na porodicu, dete, školu i zajednicu. A kada se koristi represivni sistem on mora da bude u funkciji zaštite blagostanja, razvoja, prava i interesa dece. Sistem pravosuđa za decu treba da bude vođen principima pravičnosti i jednakosti. Jer samo je to put ka inkluziji dece u sukobu sa zakonom u društvo i ka odvraćanju od negativnog razvoja koji vodi u kriminalnu karijeru odrasle osobe.
Prof. dr Aleksandar Jugović
Stella polare 