Oznaka: Dom omladine

БОГАТСТВО УКРШТАЊА – ЗА ДРУГАЧИЈУ КУЛТУРНУ ПОЛИТИКУ

            Код мене је у животу све некако почињало са књигама, са читањем генерално – читање ме је привукло писању и теоријском раду, али великим делом и вери, то је просто био канал за многе важне ствари које су ми се догађале и које су ме формирале. Тако је и Дом омладине Београда до мене дошао преко читања. Нисам одрастао у Београду, ту сам дошао тек на студије, и мој сусрет са овом установом догодио се преко читања и то баш о оном сегменту његовог рада о коме сада пишем – о трибинском.

            Доста је писано о трибинском програму ДОБ-а током осамдесетих – ту и тамо и несистематски, али постојано – који је отварао неке нове путеве мишљења, деловања, освешћивања, самосвести. Који је отварао нове могућности културе дијалога, спајања до тада неспојивог или макар ретко спојивог, поготово у нашем јавном простору. Али јавни простор и јесте простор размене идеја, културних и интелектуалних укрштања, спајања и сучељавања, јер какво је то друштво у којем би такви дијалози могли да се воде само у приватним собама, подрумима или кафанама блиских пријатеља? Додуше, ми и знамо нешто о таквом друштву, што није ствар само прошлости него и данашњице, па зато овај труд ка отварању и укрштању никад није узалудан, јер он није само пут којим се нешто доноси, него се то и одржава, и то одржава динамичним и живим.

Каналом тих трибина долазио је до нас постмодернизам, који је, шта год ко данас мислио о њему, отварао путеве једног другачијег разумевања међусобног општења, где се плурализам подразумевао, чак претварао у норму, а нико, па ни партијске или клановске номенклатуре нису имале право на примат у схватању истине. Бар то право није више могло бити друштвено, културно, етички и интелектуално легитимизовано, већ само брањено силом или сплеткама, а некако верујемо да сила и сплетке без бар некакве форме легитимитета не могу бити дугог даха, уз могућност да се дебело варамо и да је и то надање залудно, као и многа надања наших живота. Наравно, друго је питање како је много тога од постмодернизма (зло)употребљавано од стране различитих номенклатура, или за легитимизовање бројних глобалних или чак локалних процеса.

Постмодернизам јесте можда зачет у Ничеовом проглашењу „смрти Бога”, али је он, нарочито у нашем посттоталитарном и постатеистичком контексту тих осамдесетих и деведесетих година прошлог века ипак отварао пут и неким другим облицима мишљења, културе, виђења и доживљавања света и стварности, укључујући и религијски, па и онај нама традиционални – православно хришћански, за коју су многи међу нама мислили да је одавно мртав, мртвији од Ничеовог Бога, и да свакако нема више шта да каже у нашем времену.

Али трибине ДОБ-а су, и независно од контекста постмодернизма и његове тематизације, показале да ипак има, па су теолози, свештена лица и верујући уметници и научници овим путем, тада једним од ретких, могли да добију право на јавну реч, на учешће у јавном дијалогу, па тиме и у креирању јавности и јавног простора, укључујући наравно и политички простор. До тада, већ деценијама, изоловани од доминантних токова производње и рефлектовања друштвене свести, хришћански и генерално религијски настројени ствараоци и мислиоци коначно су имали полигон на само за друштвени утицај, него и за вежбу дијалога са другомислећима, овај пут јавног и релативно равноправног, који је стога и више обавезивао на труд око култивације и артикулације сопствених аргумената.

Такође, они други, она већина наше интелектуалне и културне елите, могли су да добију релевантне саговорнике са којима се раније махом нису сретали у јавном простору, и да у релативно равноправним условима могу да провере своје аргументе у једном другачијем контексту, где њихов погледа на ствари није обавезно (једини) подразумевајући. То се односило и на условно речено режимске и условно речено опозиционе или дисидентски настројене појединце и групације, јер улазак саговорника чија је основна позиција утемељена на вери и веровању, представљао је подједнаки интелектуални, али и друштвени и културни, па зашто не рећи и психолошки изазов првог реда.

Без претеривања, можемо рећи да је продор религијски надахнутог мишљења донео један епистемолошки обрт, који је имао последице на цело друштво, иако он можда није био одмах видљив, а и данас можемо сумњати у његове истинске домете. Епистемолошки обрт подразумева не обавезно доминацију нове парадигме мишљења или смену старе, већ укључивање у обзир већ саме могућности другачије форме мишљења, не само идеолошки, него и – рецимо то тако – транс или  метаидеолошки различитог начина мишљења, па и самог поимања истине које се крије како на почетку, тако и на крају мисаоног процеса, као његов пројектовани или макар потенцијални циљ.

Постмодернизам тог времена, и за њега отворен простор у трибинском програму Дома омладине, поред бројних политичких разлога, који су при крају и након краја Хладног рата, мењали глобални однос снага и слику света, дао је интелектуални и културни основ за то проширење мисаоног, или да кажемо дискурзивног поља, за то укључивање до тада неукључиваног и наизглед наукључивог, за нешто што није само различито и другачије, него и што почива на другачијим епистемолошким претпоставкама и темељима. Ако је постмодернизам довео у питање могућност Истине (са великим И), сваки апсолут,  па и самог Бога, он је пре и изнад свега довео у питање сваку људску (превише људску) претензију на апсолутност, јер је све видео као артефакт, конструкт, настао у једном одређеном контексту, одређеном времену и простору, у крајњој линији одређеном режиму производње симболичких и мисаоних форми. У том смислу, он је отворио и могућност укључивања у јавно поље и производњу друштвене свести и једне другачије епистемологије, другачије епистемолошке парадигме, која ипак и даље рачуна са истином, макар је и не називала апсолутом, и уједно, попут посмодернизма уосталом, оспоравајући човека-субјекта са његовим рационалним мишљењем као јединог и неупитног критеријума истине. Тако су постмодернизам и отварање ка религијском, у најширем смислу те речи, у трибинском програму осамдесетих и деведесетих године прошлог века ишле руку под руку, свиђало се то неком или не и како год неко процењивао и вредновао исходе и домете таквог процеса.

Оно што је посебно битно, када је религијски усмерен трибински програм ДОБ-а у питању, а што и данас важи, јесте што тај религијски садржај доминантно није перципиран и представљан кроз оптику традиције, него кроз ону коју бисмо назвали егзистенцијалном, сваком од нас појединачно битном и битном за нас као заједницу. Дакле, религијске теме и ставови нису само одмеравани наспрам или укрштани са ставовима и погледима који се заснивају на другачијим спознајним основама, него и са бројним друштвеним и културним, па и политичким темама, често веома актуелним, па и оним које бисмо сврставали у домен психологије или других хуманистичких дисциплина.

У томе је ова установа себе и највише оправдала као омладинску, јер младима поред дијалога и живе и динамичне речи, треба да понудите и одговор на реалне и актуалне проблеме, озбиљан, промишљен и дат из различитих перспектива и са различитих становишта, како им не би деловао као још једна од многих празних прича и лицемерних придика. Наиме, тако се стварају и развијају друштво и друштвена свест, култура и културна свест, тако што се покаже да постоје вредности, да постоји нешто вредно за шта се треба борити, што треба гајити и на чему истрајавати, и то нешто реално и постојеће, овде код нас и међу нама постојеће. Да се онда о томе размишља, говори, што слободније и темељније, што отвореније и одговорније, што проживљеније уосталом, тако да схватимо – и што је подједнако важно да осетимо – како је то нешто што нас се тиче, а не нека апстракција наметнута од некаквог ауторитета. Тако се стиче, буди и одржава поверење у смисао мишљења, стварања и говорења, када смо уверени да имамо и можемо шта да кажемо, и да ће нас неко чути. Тако се код младих људи подстиче жеља да вежбају мишљење, да се опробавају у стварању, а не само у инерцији потеклој било од друштвених намета и очекивања, било од сопствених запрека, страхова и неодлучности.

Ово наравно укључује и отварање ка широком спектру тема, од психолошких, књижевно-уметничких, политиколошких, до попкултурних, којима је ДОБ обиловао и обилује и који даје могућност укрштања различитих, па макар и не директно, на појединачној трибини сучељених мишљења, као једна панорама којој је циљ да најадекватније представи друштво у којем делује и које на свој начин представља и одражава, одговарајући на његове потребе и најављујући могуће даље путеве. Све активности ове установе тако би у идеалном смислу могле да одговарају представи која постоји на њеном амблему, са појединачним и наизглед изолованим парчићима, који у целину ипак уједињује тежња ка заједничком центру, који би требало да буде буђење и надахњивање, јер шта је друго што бисте могли (и морали) да понудите младима, док још и за њих не буде превише касно.

Е сад, да се вратим на личну причу, јер ја у Дом омладине нисам ушао као омладинац, већ знатно касније, прво уз гледалишта, а онда све више и све чешће и са трибине, не више само као онај коме се и за кога говори, него и као онај који говори. У оба случаја сам ушао баш кроз религијске трибине, најпре оне које су биле посвећене односу хришћанства према изазовима времена у којем живимо, али и међуконфесионалним и међурелигијским дијалозима различитог опсега. Не значи да ме другачији догађаји нису занимали, али ово ме је, поред тога што сведочи о усмерености мојих интересовања, привукло једним динамизмом и отвореношћу коју сам ретко виђао у трибинским програмима у граду и шире.

И уверио сам се да та отвореност није била само празна прича и маска, него се могла видети и доживети и на делу. Иако нисам наметљив и вешт да се укључим у процесе и догађаје који ме потенцијално занимају, овде сам врло брзо и лако нашао комуникацију са људима у организацији ових трибина и њиховим  учесницима. Некако су моје могућности биле препознате и подржане, врло отворено и срдачно. Прилично стидљив и (само)маргинализован, овде као да сам први пут доживео истинско признање, искрено, полетно и без калкулације, што се, благо речено, веома ретко доживљава.

Један учесник трибине на којој сам говорио ми је одмах понудио да пишем за значајан часопис који је тада уређивао, што ми је отворило понека врата, а сарадња са тим учесником се задржала до данас, дајући лепе, и на само нама него и другима важне резултате. Нису га интересовале позиције, титуле, звања (мада сам нека већ имао, али не и друштвени статус који их је по дефиницији пратио), већ му се учинило да нешто знам, да то умем да изложим прецизно и занимљиво, и закључио је да то може да допринесе квалитету часописа који уређује. Није рачунао, дакле, само на проверене и оверене, оне са којима је добро бити виђен, него се одважио да понешто и ризикује, или макар пропусти шансу да социјално профитира увезујући се са неким ко му у томе може бити од веће користи.

 Такође, уредник трибинског програма је јасно показао да заиста жели нешто ново, нове људе и изразе, да жели ватру а не учмалост, да разуме да бити досадан не значи бити паметан (и обрнуто) и да се не треба стидети занимљивих и духовитих трибина, пуних енергије и истинске заинтересованости и љубави, а не само одржавања задате  форме и позе озбиљности, или пуког одрађивања посла. Јер, као што рече један мој професор, занимљиве ствари су по правилу занимљивије од незанимљивих, односно паметни знају да је памет занимљива, а глупост досадна.

Иако трибине ДОБ-а нису примарно, па ни већински, посвећене религијским питањима, овај њихов сегмент је изузетно важан и привлачи озбиљну пажњу, значајно доприносећи идентитету ове установе. Али што је најважније, ова важност религијских садржаја као да боји и све остало, и то у оном смислу у којем религија управо и треба да делује, кроз подстицај, светлост, надахнуће, кроз смисленост и смислотворност у крајњој линији. Кроз жељу за истином и поштовање сваког човека, па и његове истине која може бити различита од наше.

И опет се враћам на питање епистемологије, епистемолошког обрта, који сам поменуо говорећи о давним осамдесетим, о којима знам само по чувењу, али што је и даље важно и актуелно. Јер лепо је кад се вредност и врлина слободе, отворености и поштовања, културне и интелектуалне динамичности и богатства, пројављује баш кроз медиј религије, јер то је заправо њена суштина у овом свету, морала би да буде. Јер ко би требало да нам каже како треба поштовати сваког човека, да се друштво и култура граде благонаклоношћу и уважавањем, а не сујетама и играма моћи, да оно истински вредно треба да помаже људима, а не да их мучи, деградира и збуњује? Ко други него онај ко тежи активном односу ка оном највишем. Као оном добром, лепом и истинитом, оном што је у сржи нашег постојања, а које није ту због хаоса, насиља, тлачења и избезумљивања, него нашег заједничког раста, због заједничке радости што смо створени и што верујемо да то ипак има неког смисла.

Наравно, последњих двадесетак година се контекст значајно променио од осамдесетих година претходног века и религија, религијска питања и проблеми су постали друштвено легитимисанији, дубље су и конкретније прожимали друштво, било је више знања и свести о њима, уз све проблеме, предрасуде или (зло)употребе, с које год стране долазиле. То су пратили и програми Дома омладине, па сам тако учествовао у неким трибинама које су се дубоко и уз различитих перспективе бавила питањима вере и знања, цркве и друштва, религије и културе. Слушали смо, гледали и коментарисали, рецимо, и примере популарне музике, серија и филмова које су биле инспирисане религијом или у дијалогу са њом, уочили феномен хришћански надахнуте и ангажоване реп музике, како америчке тако и наше. Ту сам имао простор да кажем понеке афирмативне ствари о појединим нашим извођачима и ауторима презрених изведеница репа, какви су треп или дрил, да укажем на озбиљност питања којима се баве или културну релевантност њиховог израза, као и његово егзистенцијално исходиште, али у културну и друштвену улогу. Слушали смо и неке осетљивије музичке нумере, које је модератор шаљиво – мада уистину тек делом шаљиво – пропратио упозорењем да установа не дели ставове изнесене у текстовима ових песама. Дакле, било је слободе да се чује и да се промишља, да се полемише, слаже и не слаже, воли и не воли, али да се ипак доживи и сазна нешто ново, а потом то промисли и контекстуализује.

Имао сам прилику и да јавно разговарам, дуго и захтевно, али и топло и живо, са једним младим музичарем, са циљем не само да разумемо шта има да нам каже него и да осетимо његово јединствено биће, повежемо се са њим, па и сви заједно га надахнемо онолико колико он жели да надахне нас, јер то надахнуће је ваљда права култура и друштвеност, рекосмо већ, и рећи ћемо поново ако треба.

Било је на трибинама Дома омладине и разговора како Црква треба да комуницира са друштвом и културом, и шта је њена истинска мисија у нашем времену, између екстрема релативизације и десакрализације с једне, и затворености, самодовољности, фундаментализма и формализма, с друге стране. Какав је однос Цркве, вере и националног идентитета, на пример, што уопште није ни лако, ни једнозначно питање, и како да тај однос буде од реалне користи за све нас, а не да се своди на политичке и идеолошке флоскуле за краткорочну употребу или за прикривање неких других проблема. Један учесник је, узмимо, непоменуо како дијалоге треба водити тако да се одмах на почетку не затворе врата за сваки даљи разговор, јер онда ништа нисмо постигли, нити ћемо. То не значи да треба релативизовати истину и норме, вредносне или спознајне, већ да треба бити опрезан са исказима који ће нас сместа конфронтирати са саговорником, него покушати да се нађе језик који је довољно комуникабилан макар да доведе до размене и елементарног разумевања изнете позиције, ако већ не до њиховог прихватања и усвајања.

Ти су важна питања, јер – ван сваке идеолошке фразеологије – на тај начин се гради друштвеност, кроз комуникацију, општење, покушаје не да се укину или прећуте разлике, већ да се оне не схвате тако да онемогућавају свако заједничарење, однос и размену. А трибински програм у том смислу и треба да буде вежба друштвености, установљавање његовог обрасца, једна друштвеност у малом, то је његова права улога, иначе се своди само на солилоквијум, празну форму, самопромоцију, у најгорем случају директиву или опипавање пулса за овакве или онакве манипулативне намере.

У том формирању друштвености, Дом омладине Београда је отворио простор и за једно другачије промишљање међурелигијског дијалога, на различите начине, у различитим форматима и различитим учесницима, који нам је дао простор да чујемо друге и боље их разумемо, па да се и сами искажемо према њима, али и према себи самима, на један други начин. У том смислу посебно издвајам простор дат врло озбиљним исламским философима, међи најозбиљнијим не само у овој средини, који нас нису само упознали са сопственом спознајном, интелектуалном и културним баштином, већ су нам и дали неке основе за другачије поставке самог процеса и самих основа међурелигијског дијалога, у чему сам имао задовољство и сам да учествујем. Те основе би почивале на уверењу да такав дијалог не треба да се води само „на површини”, усвајањем текућих, идеологизованих и – зашто не рећи – медијатизованих појмова и категорија, већ полазећи од најдубљих основа различитих религијских, културних и сазнајних традиција, без покушаја да се разлике међу њима укину или разводне, да се сведу на најмањи заједнички садржалац актуелних идеолошких парола, или да се релативизују претендујући на подједнаки удео у истини. Овде се ради о дијалогу различитих традиција који открива њихове дубоке основе, а самим тим и најдубље увиде у тајне нашег постојања. Где ћемо заједно, свако из свог угла и без стапања и релативизовања, трагати за најдубљим основама онога што нас се све заједно тиче и где ће дијалог и заједништво почивати на том трагању, том урањању и међусобном ослушкивању и подстицању, које сваког од нас тера да дамо најбоље од себе унутар могућности сопствене традиције, уз разумевање истинских дубина оних других. Где ће се укрштање и сусретање одвијати у оном најдубљем и најважнијем, тамо где не може бити међусобног стапања и утапања, али где не може бити ни мржње, јер мржње не може бити пред лицем тајне, пред извором нашег постојања, у свештеном трепету.

Тако се опет враћамо на епистемолошки оквир или епистемолошки обрт, на преиспитивање основних питања критеријума истине и говора о истини, који смо поменули поводом сусретања постмодернизма и религије на трибинама ДОБ-а током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Користећи, између осталог и легитимизовање културног постмодернизма, религијска питања су могла да ступе на јавну сцену, да уђу у јавни дијалог и у могућност да утичу на формирање јавног простора и друштвене и културне свести. После ступања на сцену даље се преиспитују услови, истинске могућности, домети и проблеми све интензивнијег и динамичнијег односа религије, вере, цркве према култури, друштву и различитим спознајним традицијама и перспективама, али и верујући људи, теолози и клир  добијају прилику и бивају позвани да и сами преиспитују и рефлектују сопствено искуство.

Све ово су општи друштвени и културни процеси, који су умногоме обележили неколико последњих деценија код нас, као и шире, и они би се одвијали и без Дома омладине Београда или било које појединачне установе, без сваког од нас појединачно. Али Дом омладине је својим трибинским програмом непосредно допринео да се сви текући проблеми боље разумеју, да буду препознати, да се о њима разговара и, што је најважније, да се људи заинтересују за њих, да се активирају одређене снаге и могућности нашег друштва и културе, које би без тога можда остале успаване.

А нама је овде праћење трибинског програма Дома омладине је омогућило да испричамо једну причу, занимљиву и можда заводљиву, о нашој култури и нашем друштву, из једне перспективе која је често била превиђана или недовољно препозната, али која није без значаја. Да испричамо причу о нама, али и о томе како установе могу да делују, које су њихове могућности, која је њихова истинска друштвена и културна функција, и функција културе уопште, подсећајући све нас који се бавимо културом или науком на то шта је наша истинска улога и шта би требало од себе да очекујемо. Као и данашње и будуће руководиоце Дома омладине Београда и у њему запослене на то какву историју баштине и које се све могућности отварају пред њима, ка неком новим спознајним и стваралачким хоризонтима, којима нема краја, ка стално изнова потребном буђењу и надахњивању, којима такође нема краја.

Текст је под насловом „Богатство укрштања – трибински програм Дома омладине Београда“, првобитно објављен у зборнику „60 година Дома омладине Београда“, уредник Сергеј Беук, ДОБ, Београд, 2024.